Када дијете постаје човјек?
Сјећам се свог дјетињства. Сјећам се како сам врло често сакривала сузе док бих гледала породице својих другарица. Како сам понекад у купатилу плакала и питала се зашто се нама то морало десити?
Пише Јелена Деспот
Зашто моја мама мора да буде тата, и зашто је понекад тако груба? Зашто је моја другарица рекла како мрзи свог тату зато што јој је забранио да остане вани до 11 увече? Зашто не зна колико значи то што има тату? Зашто га ја немам да се извиче на мене када се брат и ја потучемо? Зашто…
Данас више не постављам таква питања у себи. Не зато што ме не занимају или мање боле, већ зато што сам научила да живим с њима. Данас их врло често постављам на глас оним људима који не знају да цијене своје родитеље. Онима који су и сами родитељи, а не знају више да поштују свог.
Неки ће опет можда помислити како пишем неке безвезне, тривијалне текстове. Такорећи, небитне! А не схватају колико су битни! Колико је битно да знате цијенити онога ко се бринуо о вама. Колико је битно да будете солидарни према својим родитељима. Колико је битно да ви њих не заборавите сада када они вас требају! Или ће вас можда тек требати.
Не схватате да је битније да помогнете свом родитељу него што ћете можда купити нове патике! Што ћете отићи на неко модерно излетиште. Што ћете данас ручати у неком ресторану док се ваша мајка довија да направи ручак за 5 марака. И то за четверочлану породицу.
Многи своје мајке (а и очеве) доживљавају као службенике у неком хотелском смјештају. И то таквом смјештају гдје је све бесплатно. Гдје је мама куварица, спремачица, перачица! Гдје она то све мора да обави са осмијехом, и да вам можда да пољубац на растанку. По могућности би добро било да улети са којом марком, нема везе што је њено дијете одавно прекорачило праг зрелости. Оно што никако не би смјела учинити јесте да тражи!
Да не говорим да бисмо се ми дјеца могли мало чешће сјетити и сами понудити помоћ! Али не, наши родитељи у педесетим, шездесетим, па и седамдесетим су и даље дужни да плаћају наше рачуне, да купују оне намирнице и које ја једем, да ме готиве. Да ми опеглају веш, и да ми ни случајно ону нову мајицу не опере у машини.Да ми улете кад год треба! Па они су мама и тата, то им је посао! Њихов посао је и да се брину о нашој дјеци! Да их чувају по могућности до осамнаесте године.
Са својом самосталношћу ми почињемо да заборављамо на оно што су учинили за нас. Нису то они чини да бисмо ми вратили, нити бисмо икада могли вратити. Али би било лијепо да им с времена на вријеме укажемо поштовање. Да своју мајку поштујете мало више од веш машине, или шпорета. Да знате да цијените оно што је ваш отац чинио за вас. Што вас је можда заштитио од нечега! Не може то да плати никакав новац, не можете никада да вратите све оне сате, дане и године које родитељи проживе и уложе у своје дијете. Али би дијете требало да зна да једног момента треба да престане бити себично дериште.
Ја сам научила!