Кад се сабере и одузме: Ужа(с) Србија и Војводина

Срби су засигурно народ који има изузетног талената за математику, али као што неко рече само у дељењу и одузимању, јер су у тим рачунским операцијама, готово па прваци света.

Пише Синиша Синадиновић

То је показало време које је за нама и не треба бити пророк, ни посебно талентован аналитичар да утврди да ништа боље неће бити ни са оним временом које нам предстоји.

Наиме, распад бивше СФРЈ, као што је безброј пута речено и констатовано, почео је на Косову и Метохији давне 1989. године прошлог века и миленијума. Ратни вртлог распада бивше Брозове Југославије трајао је читаву деценију и завршен је 1999. године на десетогодишњици побуне албанских рудара у Старом тргу. Рат за југословенско наслеђе окончан је спектакуларним разарањем Србије и њене јужне покрајине, од стране НАТО армаде. То је био својеврсни ватромет НАТО пакта приређен себи, у поводу свог 50-ог рођендана.

У том деценијском међупериоду одвијали су се крвави ратни сукоби у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Исход ратова је био међународно признање све три државе праћено протеривањем 250 000 срба из Републике Српске Крајине. Затим, Дејтонски мировни споразум и подела БиХ на два ентитета Републику Српску и Федерацију БиХ. На крају као „правда за све“ формиран је ИЦТY-МКСЈ који до данас утврђује (не)правду са покушајем писања историје бивших југословенских народа.

Но чему аутору ових редова овакав историјски увод, када је задата тема постављена математичком рачуницом чија је разлика једнака УЖАС-у. Да ли је то спецификум хомобалканикуса, да се по оној српској народној сви догађаји из прошлости препричавају, најпре кружећи као киша око Крагујевца, са циљем да се заведу иза Голеш планине тј. нигде? Остаје на читаоцу да се у то увери или разувери!

Део међународне заједнице предвођен Бриселом и Вашингтоном, након две деценије активног учешћа у пројекту резинтеграцјије и демомонтаже Брозове Југославије, приводи крају свој посао израде завршног рачуна у ратовима за ексјугословенско наслеђе. На основу те завршне рачунице може се констатовати да је између осталог решено словеначко, хрватско, делимично албанско питање, док остаје енигма шта чинити са српским и муслиманским тј. бошњачким питањем?

На путу Вашингтона и Брисела ка евроатланској интеграцији Западног Балкана остају два кључна проблема, а то је статус Косова и уставна прекомпозиција БиХ. Пројект формално правног и просторног преуређења ових територија прати и дубински захват, а то је процес промена свести поменутих народа. Тај геополитички психосоцијални експеримент спроводи се врло перфидно над српским народом у Србији и у Републици Српској. Управо та методологија је оно што узнемирује и плаши, рекао бих до бола. Сценарио тог пројекта је као из неке холивудске психодраме, настале у лавиринтима Пентагона и неке психијатријске клинике.

Као што је речено на почетку текста, распад Брозове Југославије је почео на Косову деведесетих година прошлог века, праћен сукобом између тадашњег руководства Србије предвођеног Слободаном Милошевићем и албанских сепаратиста самопрозване Републике Косово на чијем челу се налазио Ибрахим Ругова. Двадесет година касније после свих траума, рата, прогона, бомбардовања Србије и Косова и Метохије наследници Милошевића и Шешеља, некадашњи млађашњи социјал-радикал јуришници Ивица Дачић и Александар Вучић, а сада оличени у функцијама Председника владе и Вицепремијера Србије, одређени су да изврше својеврсни политички и национални суицид. Препуштајући територију Косова и Метохије, као и србе из ове јужне покрајине они, свесно пуцају Србији право у главу и тиме свесно навлаче велику несрећу себи и своме народу, али и онима које сигурно више воле и од себе и од срба а то су чланови њихових породица.

Понижавајуће су и болно увредљиве васпитно дисциплинске мере које ових дана на северу Косова спроводи владин двојац предвођен хипнотисаним кормиларом Томиславом Николићем. Нема тих речи којим би се описало стање туге и бола које преживљавају срби са Косова и Метохије. Као што су некад албански терористи оличени у вођама злогласне УЧК-а ангажовали лекаре да врше чупање органа српских мученика, тако садашње руководство Србије предвођено тријунвиратом српских политичких „хирурга“ врше чупање срца Србије без анестезије. И тако ишчупано срце Србије предају у крваве руке Хашима Тачија са уверењем да Србија може и мора да живи без њега. Притом, убеђујући то исто срце да му неће бити тако лоше у недрима велике Албаније.

Још као голобради младић научио је Вучић од свог политичког оца Војислава Шешеља (који данас труне у хашком казамату, а којег се овај одрекао), да се човек у већини случајева политком бави из два разлога. Први је моћ власти и новца, а други је жеља и порив да се уђе у историју. И готово је невероватно како Вучић својим неталентованим глуматањем и пренемагањем покушава да изиграва државника. То је оно што највише иритира у његовој појави, не у физичкој, већ у оној унутра коју најбоље карактерно у својим карикатурама изображава Предраг Кораксић – Коракс.

Та својервсна комбинација бугојанско – београдског експлозивног карактерног коктела својом незрелошћу вођена на таласу европејског Ђинђићевог ентузијазма срља у своју личну породичну и колективну несрећу. Примајући се на Шпенглера, Шапер-Крстићев политички маркетинг, свесно поставши пацијент политичких спин доктора који га својим техникама и сеансама уводе у позицију диригованог пајаца. Вођен поривом само њему знане жртве, под изговором да то чини за боље Србији, па макар га то и главе коштало. Призивајући у тој манији чак и крај покојног премијера Србије. Сулудо и незрело, несхватајући да се налази у позицији добровољног политичког презерватива који ће бити искоришћен за разваљивање сржи српског бића, а потом одбачен и сурово кажњен од оних који му данас пумпају политички рејтинг. Ти исти ће га дилејтовати на начин што ће његовог политичког оца пустити из хашког казамата са задатком да га уништи као човека и као политичара.

Како објаснити Вучићу да су подршка Весне Пешић и њој сличнима као и савети Ђулијана, Строс-Кана, Гузенбауера, програмироног Крстића, ништа друго него врста стимулативног политичког допинга на путу разградње српске државе, које он треба да доврши. Тиме би тријунвират Тома – Вучић – Дачић званично и добио сертификат гробара српске нововековне државе са посебном чашћу да свако закуца по један ексер у тај мртвачки сандук.

А онда ћемо на крају одгледати трагикомедију српског политичког театра апсурда. Вучић ће бити пуштен низ Дунав, док ће Чедомир Јовановић (као председник Србије или председник Владе) увести тј. привезати србе за јасле евроатланске алијансе са уверавањем да је дошао крај свим мукама, јер ће их у будућности Европа да храни, а НАТО да брани.

Сигуран сам да вицепремијер зна ону мудру поуку савременог српског „Дон Кихота“ Антонија Пушића алијас Рамба Амадеуса који каже: „Ко се петља око политике треба да зна основне законе балистике, јер под којим углом летиш у небеса, под тим те чека хладна Требјеса“.

Да ли је препуштање једног од најважнијег дела своје територије, као и свог народа у крваве руке Хашима Тачија, и свођење своје отаџбине на статус УЖАС-а, и уједно крај уступака постојећег државног руководства Србије?

Председник Владе Србије Ивица Дачић, је током бриселских преговора са албанцима у априлу ове године рекао, да се очекује да криза из Србије тј. са Косова и Метохије буде пребачена на Републику Српску. Тиме је обелоданио план слободних архитеката и политичких инвеститора са запада да ће њихови добровољни извођачи радова тј. „корисни идиоти“ из Србије након Косова и Метохије наставити свој посао и преко Дрине.

Многи страни и домаћи вучићи и вукови ломили су своје зубе на Републици Српској, а српском керберу Томи – Вућићу – Дачићу у таквој намери, најбоље што може да им се деси је да остану крезуби.