Кад је Његош срео папу

15. oктобра 1851. године на Цетињу умро је Петар II Петровић Његош. Није било много прошло од његовог повратака са путовања по Италији. Приче о Његошу у Италији читамо захваљујући писцу Љубомиру Ненадовићу, који је владику срео у Напуљу и посветио му своју књигу путописа "Писма из Италије". Писма из Италије (одломак) У Риму, априла […]

петак, 31 октобра, 2014 / 11:50

15. oктобра 1851. године на Цетињу умро је Петар II Петровић Његош. Није било много прошло од његовог повратака са путовања по Италији.

Приче о Његошу у Италији читамо захваљујући писцу Љубомиру Ненадовићу, који је владику срео у Напуљу и посветио му своју књигу путописа "Писма из Италије".

Писма из Италије (одломак)

У Риму, априла 1851.

Једно послеподне било смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече:

– „Ечеленца, заповедајте изаћи !“

„Зашто?” – упита га владика зачуђено.
„Иде”, – вели – „свети отац, и сад ће овуда да прође.”
„Па нека га, нек иде!”– одговори владика – „он има свој пут, а ми имамо наш.”

Г. Ћурчић који је седео с нама, одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то свак чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече:

– „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорског народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика срногорски заиста неће.”

Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем владици:

„Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?”

„Може ти бити”, – одговори ми владика.

Кад изађем, видим папину пратњу где се прикључује. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред, ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола са четири лепа и богато окићена коња. Кола су била врло велика и сасвим отворена. У њима је папа седео сам и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи дио различите чељади, што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам смешећи се, каже:

– „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја”, – вели – „њему махну два-три пута руком за знак да иде својим путем. “

Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар”, вели, „не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.”