Кад је Мики Маус пекао прасе за Божић

Некада, прије комунизма, најпознатији јунак стрипова Волта Дизнија локализован је за српско тржиште и звао се Мика Миш.

уторак, јануар 8, 2019 / 18:03

Године 1937. изашла је оваква насловна страна стрипа за дјецу. Тада уопште није био проблем да дјеца виде Мику и Милку Миш, како се спремају за Божић, таман као и њихови родитељи. Излажући прасе немилосрдној ротацији.

Но, једнако као што данас смислене и сврсисходне ријечи као „летак“, тако увријежене у српском језику, у говору „модерних“ и „фенси“, не могу бити већ „флајер“; тако је и Мика морао постати Мики, а Милка Мини. Миш је неизоставно морао да се препрезименује у Маус.

Срећом, остали јунаци су задржали своја српска имена. Паја Патак. Пата Патак. Гаја, Раја и Влаја. Прока Проналазач. Белка. Шиља…

Чак је и главни негативац мудро преименован да вуче коријене из српске предхришћанске словенске митологије, те и данас носи име „Хроми Даба“.

Није то ништа случајно: Душко Дугоушко је превише Србин

Није овај поступак уопште усамљен у српској култури, али је српска култура усамљена што за своју дјецу бира најгоре од глобализације. Некада је Багз Бани био Душко Дугоушко, Лаки Лук – Талични Том, Блу Рејсер – Еустахије Брзић. Данас то не може више стићи ни Мирко С. Којотовски – Генијалчина при јурењу Птице Тркачице. Вајлд Којоти и Роуд Ранер су оно што промивише данашња просветна власт у српским државним творевинама. Највише тако – што их није брига.

Да је овакав вид учења дјеце свом језику и култури јако битна ставка, најбоље показује што ни маспоковани хрватски национал-комунисти нису могли поднијети да омиљени дјечји цртани лик (којег им пуштају прије дневника и спавања), носи хипокористичко име – Душко. Надимак од српског имена Душан.

Тако су они још за вријеме самоуправног социјализма и док су Срби замајавани да постоји нешто што се зове „братство и јединство“, јадног Дугоушка Силног, на силу преименовали у Зекослав Мрква. На тај начин они, од језика Вука Ст. Караџића и данас праве „хрватски“ језик.

Слејв је љепша ријеч од Роб

Почело се са штампањем Политикиног и Микијевог забавника и азбуком и абецедом, јер различита тржишта нијесу прихватала уставну равноправност писама, да би полако дошли до тога што имамо сад.

Данас се српска дјеца од малена уче искључиво латиницу у свом окружењу, те наметнуте „омиљене ликове и њихове љубимце“ зову англосаксонским именима. Самим тим и од првих нучених ријечи се уче да је све битно, забавно и лијепо; оно што долази из те културе. Да у својој немају ништа битно. Или бар толико битно, да би се то волило.

Шимер и Шајн, умјесто Свјетлуцава и Сјајна. Патролне шапе (Зекославови „Псићи у опходњи“) зову се Рабл (Крш), Чејс (Потјера), Скај (Небо), Еверст (Планинка), Маршал (Тито)…

На овај начин се полако уче покорности, чак и тамо гдје окупатори нијесу јачи. Чињеница да српских облика високофреквентно кориштених ријечи за појмове „топ, боја, сат, пиле, пиринач, шећер, табан, вишња, кајсија, чаршаф…“ готово да ни немамо, или их рјеђе користимо, јасно говори у чијем ропству смо били до Првог српског устанка.



2 КОМЕНТАРА

  1. На обичној антени имам пријем 14 или 15 телевизија из Хрватске а више од 25 телевизија из Србије + ово босанског јада.
    Ако усрану и јебени Србију није стид да бљује онолику количину малоумности на тзв. националним фреквенцијама онда српчад треба да причају као пургери.
    Добро је да је још неко примијетио пропаст српску.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *