Југо Флорида (Yugo Florida)

У Србији се снимају филмови. Сними их се доста. Снимају се и серије. Но, одавно филм више нема озрачје општедруштвене психотерапије. Некада његова прича није морала бити прича сваког гледаоца, али раније скоро сви за ту причу знају. Филм се испрати у заједници. Данас за овај филм никада можда не бих ни чуо, да га случајно нијесам видио на репертоару биоскопа. И повезао два извора информације.

"Домаћи" филм (да не би случајно рекли српски) данас за лаика може постојати десетак година, а да нијесте ни свјесни његовог поринућа у етер. За неког је "култни", а ви немате појма да. Да, да.

Тако би, да није било лично-повратне спреге, завршио и овај филм. У мраку биоскопске сале, док теку рекламе, тријумфује Београдско-новоусташки, водвиљско-примитивачки и прије свега монетарни, естрадни шовинизам. На екрану је Драган Бјелогрлић, којег памтим из приче покојног Ђиве Вујаковића, када је приликом једне посјете борцима ВРС на линији, молио да му се напуни топ да из њега опали на усташе.

Данас Бјелогрлић са Ренеом Биторајцем жени свог филмског сина, за његову фикционалну кћерку, уз провалу стереотипног националистичког кича, у уратку крштеном као Свадба (наравно латиницом искључиво). Тај низак ниво, ниских страсти, наставља се док Милутин Караџић у најновијој рециклажи М(ј)ешовитог брака изговара термин "усташе", који је неприхватљив за могућност да се ороди са сином једног дипломате са Дедиња. Љига се слива са филмског платна, те копродукцијска тракавица прелази са рекламе монтесингидуномског Спортског срца и на предметну Југо Флориду.

Овај филм је дио тог духовног круга. Ту нема забуне. Можда није комедија као Караџић-Бјелогрлић квазиијекавска продукција, али у њему живи Бриселска хегемонија и пропрдује регионална сарадња. У тој кооперативној, колаборационистичкој копродукцији, бугарска имена се пишу са ипсилонима, а хрватска онако како је Анте Павелић наредио. И самим Србима, дакако.

Код нас је све срање у односу на друге и ми смо се – навикли

Није овдје колаборационизам нешто што је нападно, активистички наметнута агенда. У односу на агресивну поруку о губитку међуљудских, моралних вриједности једних Нормалних људи Олега Новковића, овдје је тај осјећај "домаћег ужаса" дубоко инкорпориран као нешто своје. Овдје се не наглашава да треба упропастити другог да би теби било боље. Тек се неколико пута нагласи, кад је већ позив и сто евра у руку љекару државне болнице тако редовно као дисање, да је посљедњи самоуправно-социјалистички модел СФРЈ-аутомобила из Крагујевца "био срање и кад је произведен". Да је крш. Да је смеће. Да је наш.

Југо Флорида је црна драма, снимана камером из руке у отрцаном полумраку. Гдје објекат снимања, обично нечије лице или попрсје, виси у кадру тако дуго да изазове осјећај нелагоде која је прешла границу вашег личног простора. И то оног који се принудно смањи. Као при уласку у пун градски аутобус.

Филм дави, нагуравајући у конзументски апарат гомиле сиве, умусане, несимпатично преобичне свакодневице. Она се простире свукуд. Десетинама километара по Београду, граду гдје се у Србији једино снимају филмови.

Осим што се овдје помиње Младеновац. И камера залута у овај топоним. А и то, само из биографске тривије редитеља. Прођу кроз очи призори иконични за ово мјесто, посматрани из превозног средства. Али само за оног ко је у њему био.

Младеновац, варошица административно припојена Београдском мегалополису који је педесетак километара на сјевер, помене се неколико пута у приповјести о Зорану који живи, ради и дрка у главном граду. Док му је у Младеновцу отац који умире од леукемије. Прича се, изузеф формулативног рефреничног детаља око сајле за брзиномјер, која се дигитално врти у круг и не може се, у виду проклетства поднебља, поправити ни након смрти оца; води се углавном небанално и уредно. Дозирано обавјештава о породичним приликама главног јунака, његовим јадима престарјелог љубавника, који се није одлучио за брак.

Испратимо причу о болесном родитељу, преко недобављене прокреације и сазнавања тајни. Атмосфера која доживљено замара и опет дјело чини таквим, да се његова прилична минутажа ни не осјети у односу на сематички и хронолошки кратку радњу.

Зоран ради ноћну смјену у неименованом ријалитију. Рећи ћемо Паровима, пошто је у стварности тај дио приче сниман у просторијама режије на Хепи ТВ у Земуну. Тамо он маскиран као нинџа сценски радник, пуни фрижидер и прати мониторе док у исповједаницу не пусти учесницу која се заљубила у његове очи.

Овај мотив ријалитија је најлошији у свему и некако ипак насилно нагуран, у циљу постизања атмосфере безнађа и сиве узалудности ноћног снимка. Српске мисли сведене на душу ноћног портира.

Манго је срање

Глума је добра. Ненапорна. Животна. Никола Пејаковић глуми оца врло живодајно, а и остали глумци, чак и онај смећар који је глумио у пропагандним говнима код Анђелине Џоли, себе дају пристојно и у служби приче. Не искаче се. Глуми се карактерно. Занимљиво. Ликови су једнако уобичајено изабрани, као и сценографија. Неко фолирантско преглумљивање се осјети само тамо гдје и треба. У говору медицинске сестре у приватној клиници, одакле отац на крају тражи да га одведе.

Можда је требало да призори Зорана како носи оца кркаче, буду оно што је кључно да се памти из ове покретне слике, али мени је најуспјелији дио са враћањем у кола након што је бацио манго у канту за смеће. Осмијех и сигнал да је отац умро, тако што га нема на сувозачком мјесту.

Редитељ је поштедио посматрача и радњу онога, од чега живот не штеди потомка. Сахране. А то је сигурно боље, ако у виду имамо да је почело свадбом Бјелогрлић-Биторајац. Идемо право на оставинску расправу, гдје је полусестра сестра-лезбејка једна баш Бриселска агенда, али опет кажем – мање наметнуто, колико прихваћено као наратив свог времена. Времена у којем Срби, као и већина бјелачких урођеника на Европском континенту, схватају као своју дужност да лагано, тихо и ненаметљиво изумру.

Музика је важан дио филма и њена појачана улога је да увелико добанализује предсмртну сагу, која је увијек непристојно обична и неувиђавна у својој сламајућој досади и напору који не престаје до смрти. А да ли и тада, знају само они што су умрли.

Најтужније је што, бар на основу оног што ми знамо, Зоранов отац умире без унука. А и кћер му је лезбејка. На крају филма имамо једно нејасно и прилично кратко за читање остављено "писмо оцу" прије одјавне шпице. Ту се помиње да је мајка добро, а да је, уколико се на овог филмског оца односи, исти постао и деда.

Југо Флорида је заправо Фиат Типо. Као што је Југић у стварности био полигон да италијанска аутоиндустрија испита конструкцију, која је касније прерасла у Фијат Панду. Овај филм је прича о смрти оца у којој се сахрањује читава духовна и тјелесна Србија у још једној лично-повратној, тешкој и натуралистички мучној драми. Србијица је очигледно осуђена да још дуго производи и глорификује одрасле ауторске филмове, који се самозадовољавају на распад система и безнађе.

Једини проблем је што је дух још жив и чује јасно како земља добује, просута из лопате по закрачунаном ковчегу.

(Илустровати латиничним плакатом овог филма било би тако лако. Зато моја фотографија врхунца српске аутоиндустрије, снимљена у Нишу.)