Још једна игра Роћка и Мишка

Власник компаније Свислајон и херцеговачки „кнез“ Родољуб Драшковић чешће је у сукобу са врхом СНСД, него поједини опозициони политичари. Ипак, његови сукоби се разликују по томе што обично након њих услиједи помирење и најава великих заједничких пројеката.

петак, 10 априла, 2020 / 22:27

Последња размјена тешких ријечи са Милорадом Додиком покренута је Драшковићевим укључењем у програм сарајевске Фејс телевизије, те тврдњом да је буџет Српске празан.

– У власти не функционише ништа, узимају од народа, лажу, све је то демагогија. Када треба да помогну народу, онда их нема. У Републици Српској су потрошили буџетска средства, пара нема! Доносе само мјере забране, изолације, а нису способни обезбиједити новац да осигурају привреду, тог новца нема. Данас, у Требињу 40% људи не ради! Једним декретом, Требиње је уништено, туризам, хотелијерство, тај рачун ћемо испоставити властима РС – неке су од тврдњи Родољуба Драшковића које је изнио 4. априла.

Такође, херцеговачки кнез је објаснио да је направио добротворни фонд у који је уплатио милион марака, из ког ће финансирати помоћ здравственим установама и угроженим грађанима, уз напомену да институцијама неће давати новац, јер зна да ће бити злоупотријебљен.

Три дана након тога, Додик је био у Требињу, гдје је одговорио Драшковићу да буџет није празан, а да он о томе нема право да говори, јер сам дугује новац за порез. Индиректно, Додик је признао кривицу за Драшковићева дуговања према буџету, будући да је на разне начине са њим око тога калкулисао.

– Ако је ико чинио да Драшковић овдје одржи свој бизнис, то смо ми са нивоа Републике Српске и град Требиње, али је непримјерено да износи у јавност неистине”, констатовао је Додик.

Нова медијска испостава СНСД, АТВ, експресно је од Пореске управе РС добила информације о стању дуга Драшковићеве комапније. “Свислајон – Индустрија алата” Требиње, чији је власник Родољуб Драшковић, дугује Пореској управи Републике Српске, на дан 29. фебруар 2020. године, по основу неплаћених пореза више од 15 милиона марака, раније је објавила АТВ.

Према информацијама АТВ-а, Родољуб Драшковић није платио пријављене, а доспјеле пореске обавезе у износу од 9.136.663,27 КМ, као ни доспјели репрограм пореских обавеза у износу од 5.734.445,11 КМ. Цјелокупан дуг настао је у току 2008, 2009, 2010. и 2011. године.

Иако је ријеч о званичној информацији, из Свислајона су најавили тужбе против оних који објављују овакве информације, тврдећи да су нетачне. Према њима, они дугују буџету Републике Српске око 800.000 КМ, од 2012. уредно измирују обавезе.

– Напомињемо да ниједан запослени није отишао у пензију, а да му није од стране „ИАТ-а“ уплаћен допринос и повезан радни стаж, а све се односи на период прије приватизације. За повезивање радног стажа запосленима, за период прије приватизације, „ИАТ“ је до данас уплатио више од 7.500.000 КМ, а за период од 01.01.2012. године до данас „СЛ ИАТ“ је у буџет Републике Српске уплатио цца 22.000.000 КМ по основу редовних пореза и доприноса. Финансијска консолидација „СЛ ИАТ“-а је завршена 2011. године са уплатом „Свислајон“ од 37.000.000 КМ, а од тада до данас „Индустрија алата“ уредно измирује све своје обавезе по основу пореза, доприноса према добављачима и запосленима – тврди се у њиховом саопштењу.

Драшковић је Индустрију алата у Требињу купио 2007. године и очито да постоје несугласице како треба ријешити наслијеђени порески дуг. Занимљиво је да је 2018. Скупштина акционара „Свислајон Груп“ Нови Сад донијела одлуку да Републици Српској без накнаде поклони своје акције у предузећу „Свислајон ИАТ“. Власник ИАТ се на тај корак одлучио, како је навео, огорчен због тога што није испуњен договор да се милионски порески дуг предузећа конвертује у капитал, отпише или прогласи стечајни поступак.

Оно што је најзанимљивије јесте да се Драшковић са влашћу РС свађа и мири у редовним периодима. Кад год је незадовољан неком одлуком, Драшковић почне кокетирати са опозицијом, а потом постигне договор са влашћу.

Народни посланик Небојша Вукановић тврдио је да је Драшковић нудио подршку канидату опозиције на ванредним изборима за градоначелника Требиња, али да је није дао.

Прије избора 2018. медији су говорили о Драшковићевим тајним преговорима са опозицијом, у којим му је наводно нуђена и функција у извршној власти. Међутим, након избора, Драшковић је се поново помирио са Луком Петровићем, са којим је основао удружење грађана, те добио естрадну титулу кнеза.

Доста отвореније је Драшковић 2016. кокетирао са тадашњим градоначелником Требиња Славком Вучуревићем, када је поднио захтјев да купи земљиште на Зупцима, на којима би изградио аеродром, који није изградила републичка власт. Након Вучуревићевог пораза, поново је дошло до приближавања са Додиком, који је августа 2017. најавио да ће се требињски аеродром, који ће заједно градити, звати – Родољуб Драшковић.

Довољно је да схватите образац. Након што је Драшковић објаснио да је од министарства финансија добио информацију да пара за програм спашавања привреде нема, осим ако се не позајме од међународних институција, те театрално тврди да неће дозволити да неко гази његово људско достојанство, нема сумње да ће поново доћи до неког договора. Услиједиће и нека помпезна најава, једино што не можемо знати да ли ће се говорити о нечему новом или о наставку већ најављених задужбина, изградње болнице и требињске гимназије, обећаних 2019.

У аеродром или стазу формуле 1, не вјерују ни дјеца.



8 КОМЕНТАРА

  1. Sa uvođenjem privatizacije i privatnog predzetnitava, privatluka i
    privatnika na naše prostore, u našu državu, potpuno je legalizovano
    ubistvo, masovno ubijanje ljudi, genocid nad narodom. Po svojim
    posledicama masovni zločini ubijanja naroda i ljudi, genocida nad
    narodom, oduzimanje svih ljudskh prava, oduzimanje egzistencije i
    života privatno preduzetništvo koje je na naše prostore uvedeno na
    mesto jednog velikog integrisanog državnog planskog centralizovanog
    prirvrednog sistema privatno preduzetništvo na našim prostorima
    nadmašuje zločin nad napim narodom koji je počinio Prvi i Drugi
    svetski rat.
    Sa uvođenjem privatnog preduzetništva nestaje ozbiljna privreda koje
    može da konkuriše korporacijama i korporatokratiji.
    Zato je globalna koporatokratija preko izdajnika na vlastu u džavama
    uvodila privatno preduzetništvo da bu rušila postojeće privredne
    sisteme.
    Tolike su razmere kriminala i zločinna, udara na život i egzisteniju
    privatnnog peduzetniptva po svojim posledicama po život ljudi na ovim
    prostorma.
    Kada bi se napravilo pošteno istraživanje udara na egzistenciju ljudi
    na ovim prostorima koje sui privatni preduzetnici i napravili došlo bi
    se do takvih zaključaka da je privatno preduzetništvo u privredi veći
    udar na jedan narod od genocida koje su fašistički agresori počili u
    oba svetska rata na ovim porstorima.
    U cilju prikrivanja ove istine, ne samo što su kupljeni svi mediji,
    svi intelektualci, nego je razvijena kompletna ideologija, kompletan
    pogled na svet koji treba da oprevda postojeće stanje i postojeći
    poredak. Sa tim ciljem na čovekovu svest se iz sve snage udarilo iz
    svih medija, celokupnim sistemom masovne kulture i sadržaja svesti
    koji kod čoveke treba da se stvore da bu u masovnoj ljudskoj svesti se
    stvorila predstava da je sve uredu, da nema ničeg nelogičnog,
    nenormalnog u postojećem privrednom sistemu.
    Ljudi vide da ovakav privredni sistem ne mogu da prežive, ali i dalje
    odbijaju da poveruju sopstvenim očime, nego medijima i onome što im
    oni sugerišu, da je to trenutni problem nesloga političara, stranaka,
    kriminal i korupicija, nedovoljno podsticaja privatnom preduzetniptvo
    i kao glavni argument koji se narodu nameće kao razlog sveg ovog zla i
    genocida koji mu je država nametnula je nedostatak stranih investicija
    i nedovoljnog njengo privalačenja, i na toj bazi treba zasnivati
    celokupnu politiku, celokupnu strategiju države, na privačenju stranih
    investicija za razvoj ekonomije i privrede.
    Postojeća politika koja treba da oprevda nametnuti poredak, koji je
    preko privatizacije organizovao genocid nad narodom je razradiala
    silne mehanizme odbrane od tog naroda zbog zločina i genocida koji
    država i vlast čine nad narodom.
    Sve što ovde država radi, sva politika, sva ideologija koja se razvija
    i nameće kao pogled na svet vodi se i razvija sa ciljem opravdavana
    postojećeg stanja.
    Ovde je stvoreno takvo stanje masovne svesti da ne postoje snage u
    društvo ili da se spreče da postoje koje će da se organizovano
    suprostave tom genocidu koji država otvoreno organizuje protiv naroda
    preko privatnog preduzetništva.
    Iz ličnog primera mogu da posvedočim kako se privatnik koji drži
    pljačkako privatno preduzeće koje priljačka postojeće resurse države
    odnosi prema narodu, prema ljudima koji dolaze da treže posao, u toj
    firmi, kakvo je to ismevanje nezaoslenih, sirotinje, kakvo je to
    omalovažavanje čoveka, kakvo je to oduzimanje ljudskih prava.

    Na ovim idejama treba raditi, jer problem je ogroman a niko se njime ne bavi.
    Zato što se takozvani intelektualci, kabinetski „intelektualci“ sa
    fakulteta ne bave ovim problemom na ovaj način, zato što su se
    prilagodili postojećem stanju, poretku u društvo i privednom sistemu
    koji je nametnut zaslužćuju da kao saučenici u zloćinu i gencidu budu
    izvedeni na suđenje kao i sa organizatorima i onima koji održavaju
    nametnuti postojeći sistem.
    Američki su stratezi su postupili veoma lukavo, i rekli su nećemo našu
    strategiju zvati imperijalizmom, zaključili su, ljudi na imperiju
    reaguju sumnjičavo, jer im je stalo do njihove slobode. MI ćemo svoj
    imperijalizam umotati u zastavu slobode i demokratije, zvaćemo ga slobodnim preduzetništvom.
    Sve su to bile divne i plemenite reči, te su ljudi u Češkoj, Poljskoj,
    Mađarskoj, Srbiji, BiH, Hrvatskoj i celoj Istočnoj Evropi i SSSRu. i
    Rusiji počekom 90ih godina, puni optimizama očekivali da će im ta nova
    sloboda doneti nove pozitivne stvari, ova perfidno smišljena
    propagandna akcija, pomoću koje je stvoreno neformalno carstvo bila je
    donedavno propagandno oružje bez premca. Ali taj rat je sada za nama,
    ostale su posledice koje vidimo.
    To je najbolji dokaz da je privatno slobodno preduzetništvo koje je
    uvedeno uvedeno kod nas tokom privatizacije, najbolje oružje koje SAD
    koriste za ubijanje država i naroda.

  2. Tako je, mora se slomiti privatluk koji je po definiciji mafijašluk i kriminal, pljačka naroda.
    Smrt privatnicima – fabrike radnicima.

  3. Родољуб Драшковић је паметно поступио.
    Отказао послушност на вријеме,тешка времена иду.
    Режим ће сада да би опстао исциједити сваку марку из режиму оданих фирми.
    Ово што је Родољуб јавно и добровољно дао својој Херцеговини је ништа,гарантујем а и он зна да би му режим тражио најмање 5 до 10 пута више.
    Овако их је културно предухитрио,основаће круг Херцеговини оданих привредника и могу се упустити у борбу.
    Режим сигурно губи,фонд солидарности је фикција.

  4. Država da je bila pametna pa da u svom vlasništvu zadrži su privredu, ne bi je kriminalci ovako razvlaili i pljakali, vukli svaki na svoju stranu, iznosilo novac vani, po bankama po svetu, sav kapital i novac bi se zadržavao u državi, dražva i raspolagala tim zarađenim kapitalom u privredi i usmeravala ga u razvoj, tada bi smo bili razvijeni, i privreda i razvijala novu prvredu i infrastrukturu, a ovako od ovo malo preostale bijedne privredice samo pojedinci imaju koristim, narod je ostao bez posla nad njim je počinjen gonocid, kao što sam pisao u pretodno postu.
    Država nije smela dozvoliti privatizaciju i prodaju fabike i preduzeća.

  5. Која држава?
    Приватизација је препуштена ентитетима.
    ФБиХ није приватизовала готово ништа а Република Српска нема ништа више.
    Можда нисте примјетили да се у БиХ одвијају се два потпуно различита начина управљања са оним што је остало од СФРЈ.

  6. Заборавио сам напоменути да се и рударством у Републици Српској такође сасвим другачије управља у ФБиХ.

  7. Ne rudarstvom u RS upravljaju strani koncesionari, tj . rudnici su koncesiono oteteti kao u najgorim afričkim koonijatinama, Stanari i LJuija su sada okupirane terotrije kojim gospodare strane koporacije eksplatiu naša rudna bogatsta koja niko nije mogao otetu tokom hiljada godina postojanja i života svih naroda na ovim porstorima, pa toliko nas turski osvajači za 600 godina nisu mogli opljačkati koliko danas odnose rude iz Stanara, Ljubije, a u planisu da koncesiono idu na doboš i Ugljevik i Gacko.

  8. Нема овај талог ко да хапси. Они разумеју само силу.
    Откупио друштвену фирму за мале паре уз бајино одобрење, уплаћивао његов део, редовно. Када су хтели да га исцеде за још који динар он престао да плаћа.
    Ова багра „политичара“ и „бизнисмена“ је пронашла свој Елдорадо, а остали? Ма, ко вас ј…. Јад и беда.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *