20:15 Милан Тегелтија: Да ли могу физички боравити у Ефбиху?13:00 Државни тероризам: Предсједник Ирана оптужио Израел за убиство нукеарног научника у Техерану12:50 Преко тристо доживотних робијаша у Турској због неуспјешног покушаја пуча против Ердогана11:47 Премијера серије Кости у Српској од почетка 2021. на БН ТВ11:42 Отресање ногом: Одлазећа Влада ЦГ даје 80.000 еура против "Асимилације Црногораца у Србији"08:25 Ко каже да је Сјеверна Кореја изолована: Пјонгјанг закључан због короне08:21 Јупитер и Сатурн 21.12.2020. никад ближе још од времена Стефана Првовјенчаног23:45 Шаровић: Ако републичка власт посегне за измјенама закона о локалној самоуправи - осјетиће реакцију народа22:57 У Бањој Луци ни прага: Тенк са Кошара у меморијалном центру у Крушевцу20:08 Нацрт, не цртеж: Слободни умјетници улазе у закон као самостални + стручњаци у култури

Језик као жива супстанца

Не бисмо ни ми данас попут Вука рекли да „колаче градимо од брашна и воде” или да „пишемо књигу” мислећи на писмо. Не бисмо разумјели ни реченицу из Пословника Српске краљевске академије с краја претпрошлог вијека у којој се каже да Академија „даје помоћ српским вјештацима који то заслужују, ради усавршавања у својим вјештинама, или […]

среда, 27 јула, 2011 / 21:05

Не бисмо ни ми данас попут Вука рекли да „колаче градимо од брашна и воде” или да „пишемо књигу” мислећи на писмо. Не бисмо разумјели ни реченицу из Пословника Српске краљевске академије с краја претпрошлог вијека у којој се каже да Академија „даје помоћ српским вјештацима који то заслужују, ради усавршавања у својим вјештинама, или ради израде, или ради издања на свијет каквог вјештачког дјела”

Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? – почетне су ријечи тобожњег завјештања Стефана Немање своме роду.

Ово је заблуда која се већ више од деценије провлачи у нашој средини, а поновљена је недавно, парафразирано, и у једном чланку о туђицама на странама „Политике”. Мада звуче немањићки, одишу патином и носе лијепу поруку, ове ријечи нису Немањине, већ потичу из пера савременог публицисте Милета Медића и требало би да на то обрате пажњу поготово они који се професионално баве језиком.

Да би борба против неумјерене и прекомјерне употребе страних ријечи, нарочито оних неуклопљених у језички систем, требало да узме организованији вид, како се у поменутом чланку каже, нема спора. Међутим, колективно бављење овим тешким и незахвалним задатком не успијева да се укоријени у нашој средини, и то још од времена првих таквих настојања, када су умни људи из Друштва српске словесности на челу са Стеријом покушали да раде на стварању српске терминологије (називословних речи).

Њихов почетни труд је наишао на отворено ниподаштавање и они су врло брзо свој посао прекинули. Међу скованим или с других језика преведеним речима било је и успелих творевина, од којих су неке и данас у употреби, као нпр.: суштина, случајност, својство, способност, постепеност, ситница, предмет, доказ, безусловно. Када ће се опет наћи снаге (пре свега кадровске) и довољно разумевања за овакав посао, остаје да се види.

Осврнула бих се на још једну напомену из поменутог, свакако корисног, чланка, а то је да Вук не би разумјео данашње Србе. Мада се у потпуности слажем да ову неумјерену поплаву, нарочито неприлагођених англицизама треба каналисати (о томе сам у више наврата и сама писала), вјерујем да српски језик још увек није угрожен.

У природи језика је да се мијења, осавремењава, лексички богати, поготово у овом нашем ужурбаном времену. Неке ријечи улазе у језик, неке застаревају и престају да се употребљавају, неке поново оживљавају.

Не бисмо ни ми данас попут Вука рекли да „колаче градимо од брашна и воде” или да „пишемо књигу” мислећи на писмо. Не бисмо разумели ни реченицу из Пословника Српске краљевске академије с краја претпрошлог века у којој се каже да Академија „даје помоћ српским вјештацима који то заслужују, ради усавршавања у својим вјештинама, или ради израде, или ради издања на свијет каквог вјештачког дјела”.

Старе словенске речи вјештак, вјештина и вјештачки употребљене су у значењу умјетник, умјетност и умјетнички, које је у потпуности изашло из употребе.

Такође стара ријеч, обновљена ових година јесте и везник илити. Настао у XV вијеку од старијег везника или (непрестано у употреби до данас) и датива личне заменице другог лица, почетком XX вијека почео је да се осјећа као архаизам и престао да се употребљава.

Неко га је оживио, чини ми се без нарочитог разлога, јер не носи никакву значењску нијансу нити има стилску обојеност. Мотив је вероватно била жеља да се буде оригиналан, другачији. Тек, он се данас поново употребљава, мада лингвисти предност дају облику или.


Рада Стијовић



Коментариши