Јесмо ли свјесни себе: Данас 100 година од пробоја Солунског фронта

Данас се навршава 100 година од од пробоја Солунског фронта, што је било одлучујуће за слом централних сила у Првом свјетском рату и његово окончање.

субота, септембар 15, 2018 / 15:43

Пробој Солунског фронта представља најдуже припреману војну акцију у историји ратовања која је, бриљантно изведеним стратешким предвиђањима и операцијама, задивила цијели свијет, па и противнике.

На челу Прве и Друге српске армије налазио се начелник штаба Врховне команде Српске војске ђенерал Живојин Мишић, а заједно са савезничким армијама под командом Франша Депереа извели су историјски подвиг којим је окончан Први свјетски рат.

За 45 дана, колико је трајала акција, српска војска прешла је 600 километара и ослободила цијелу Краљевину Србију, да би у наредних мјесец дана ослободила БиХ, Хрватску и Словенију.

Из БиХ је у пробоју Солунског фронта учествовало 48.000 српских добровољаца, док их је само са подручја Крајине било од 8.000 до 10.000.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, послије опоравка на Крфу након Албанске голготе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, руска бригада повучена послије Октобарске револуције, док су са друге линије, добро укопане у ровове, биле аустругарска, њемачка и бугарска дивизија.

За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франш Депере, а у јуну 1918. године донесена је одлука да се коначно крене у пробој фронта.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године цјелодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра, послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица – Соко дугом 17 километара.

Француски маршал Франше Депере у извјештају француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава да се "операције морају успоравати, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују", а да "само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напријед".

Бугари су 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала, али су имали само један захтјев – да се српска војска не пушта у Бугарску, због страха од одмазде за злочине над српским становништвом.

Нијемци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима, а остаци њемачке војске гоњени српско-француским снагама одступали су на сјевер.

Поразом Бугарске, њемачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је услиједио слом империја.

Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра, а Њемачка 11. децембра 1918. године.

Франше Депере је и касније о српским војницима написао: "То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске у побједоносну слободу њихове отаџбине".



2 КОМЕНТАРА

  1. Sramota me što malo znam o svom prađedu Kostadinu koji je bio borac Jugoslovenske dobrovoljačke divizije odakle je bila i većina ovih krajišnika. Za to neznanje ne mogu kriviti ni pokojnog oca koji isto tako nije imao od koga to naučiti pošto je njegov otac, moj đed, bio žrtva prvih pokolja jula 41 u bos. Krajini. Ti ljudi zaslužuju isto, ako ne i veće poštovanje koje im poslije 45-e za razliku od partizana nije ukazano a i danas je tako, pošto budimo realni, preci većine današnjih vlastodržaca su bili šuckori.

Оставите одговор