Јер ме се тиче 04: ПРИСТУП СВИМ МЈЕСТИМА СТРАДАЊА

Пише: Борис Радаковић

Зарад истине и правде, у цјелости цитирано мој Приједорчанин тражи:

"Да се омогући приступ свим мјестима страдања жртава и одржавање комеморација на начин на који то удружења жртава жели, поштујући при томе законе и прописе, да се у центру града подигне спомен обиљежје са именима свих цивилних жртава, на начин како су подигнути споменици српским жртвама на више локација у граду".

Прво, у центру града (шеталиште) не постоји споменик српским жртвама. Друго, ако су заиста ове активности непристрасне и ја сам за обиљежавања свих мјеста недужно страдалих.

Али, онда би требали ићи неким редом.

Па би тако у Хамбаринама, на мјесту убиства двојице и рањавања тројице Срба 1992. године, као и у Јакуповићима гдје је нападнута без разлога војна колона, требало да се изграде споменици тим невиним жртвама.

Ко је први почео?

Такође, требала би да стоји напомена да је тим нападима изазаван већи сукоб у Приједору. Видјели смо да је цитирани Џевад говорио о убиству војника, па би и код хотела Приједор требао да се подигне споменик на тај догађај.

Треће, већ сам спомињао како би било коректно, ако се већ заговара БиХ као држава свих њених грађана, да се ови захтјеви прво изнесу у Сарајеву.

Волио бих видјети да ови млади активисти у скорије вријеме покрену сличну акцију у Сарајеву, којом би се захтјевало да се на Башчаршији подигне споменик једној од првих жртава рата у БиХ, Николи Гардовићу.

128 српских споменика у Сарајеву

Такође, да траже у Сарајеву, као што траже у Приједору, да се "омогући приступ свим мјестима страдања жртава и одржавање комеморација". Тако би се обиљежило 128 мјеста у Сарајеву. у којима су Срби били затварани, мучени, злостављани и убијани.

Један споменик у центру Сарајева посвећен српским жртвама такође би био примјеран. Поготово кад на Тргу Алије Изетбеговића већ има споменик "Мултиетничком човјеку".

Једино уз велики споменик страдалим Србима у протеклом грађанском рату би тај мултиетнички човјек био за зрнце вјеродостојнији, кад већ Алија Изетбеговић још увијек није идентификован као нетоларантни клерофашиста који је написао крајње немултиетничку Исламску декларацију.

Такође, требали би тражити да се исти принцип поштује и у Мостару, Тузли, Зеници и осталим градовима из који су дошли млади активисти у Приједор, да се и у њима обиљеже мјеста страдања Срба и осталих невиних жртава.

Без тога нема помирења и правде.

Неиспавани момци на кафи у подне

По Приједору се и данас препричава занимљива анегдота, о атмосфери која је владала уочи самог сукоба. Наиме, пошто су све стране биле наоружане, и преко ноћи су у својим насељима држали страже, настојали су да то прикрију.

Како би оставили утисак на суграђане да је све по старом, момци који су преко ноћи држали страже, отишли би у зору кућама да се мало наспавају. Устајали би око поднева и одлазили у град на кафу, да прошетају мало главном улицом и обалом Сане, као што су радили и до тад.

Међутим, и једни и други због недовољног сна, остављали су утисак уморних људи, тако да су сви знали да су ноћ провели под оружјем на стражама. Људи су се преко ноћи промјенили, уз ријетке изнимке, почели су се груписати по националном кључу. Када би комуницирали са оним другима, осјећало се по гласу и понашању да то више није исти однос, оно најгоре се тек спремало.

Сјетите се само да је ове године у ували Слана по трећи пут порушена спомен-плоча страдалима у систему усташких логора Јадовно-Госпић-Паг када је 40.000 људи убијено за 132 дана 1941. године. Ни једна од ових душебрижничких организација "Јер ме се тиче" није реаговала и показала свој антифашизам у овом случају. На ово сви ћуте, укључујући и читаву Европску унију.

Говорећи истину и поштујући право другог да буде другачији, једини је начин да спријечимо да се најгоре понови опет у још горе. Млади смо, још увијек имамо времена.

Ето, толико, надам се да не звучим превише "фашистоидно".

—————————————
Крај фељтона