Јер ме се тиче 03: НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА У ПРИЈЕДОРУ

Сваком сукобу са више жртава жели се пришити амблем геноцидности и то углавном кад је ријеч о муслиманским жртвама.

понедељак, август 19, 2013 / 04:52

Пише: Борис Радаковић

Термин геноцид је можда један од најупотребљиванијих термина у БиХ. Занимљиво је да се Срби нападају због тобоже планираног геноцида, а сви ти тобожњи геноциди почињени су у току сукоба.

За сукоб су потребне барем двије стране, што значи да жртава има на више страна и да могућност чињења злочина постоји и код једних, и код других. Проблем у БиХ је што се све жртве не третирају једнако, као ни сви злочинци и злочини.

Исти случај је и са Приједором. Нигдје се не спомињу прави узроци сукоба у Приједору, а то су напади муслиманских оружаних формација, као ни то да су прве жртве у Приједору били Срби и да су постојали спискови Срба које су Муслимани одредили за ликвидацију.

Сукоб у Приједору се настоји приказати као крвави српски пир, којег су из чиста мира покренули Срби да би једном за свагда истријебили Муслимане из своје околине.

Ако се мало боље сагледа хронологија дешавања у Приједору, види се да су Муслимани врло рано почели да организују своје оружане формације, јер су жељели рушење постојећег стања. Са друге стране Срби су се организовали да би задржали постојеће стање и остали у Југославији, а једина разлика је у томе што су Срби били мало бржи и успјешнији. Лако је могло бити и другачије.

Оружаним нападом на преговоре

Када су Срби преузели власт у Приједору, понудили су Муслиманима и Хрватима мирно рјешење кризе. Започели су преговоре с њима који су трајали скоро мјесец дана, у жељи да не дође до крвопролића.

На такав потез Срба, Муслимани и Хрвати су одговорили припремањем оружаног напада на Србе и списковима за ликвидацију. Дошло је до оружаног сукоба у којем су многи недужни страдали, али нико од Срба није имао разрађен план да истрјеби своје комшије.

Нико не каже да није било Срба који су убијали и недужне Муслимане и Хрвате, али исто тако доста Муслимана и Хрвата кренуло је са оружјем на Србе.

Грађански рат је најпрљавији рат, па тако на жалост ни у Приједору није могао бити чистији. Али, једно су ратни злочини, а друго је геноцид.

Геноцида није било

Основна карактеристика која неки злочин означава злочином геноцида, јесте изражена намјера да се уништи нека национална, вјерска, етничка или расна група.

Нико није успјео да докаже да је у Приједору постојала намјера, да се сви Муслимани или Хрвати ликвидирају. Како би и постојао када им је нуђена сарадња и мирно рјешење настале ситуације, а они су то одбили и први су кренули у напад?

Они Срби који су чинили злочине у Приједору треба да се и осуде, али не може се тврдити да је 1992. у Приједору био планиран и извршен геноцид.

Медијско фабриковање "Логора смрти"

Неки ће рећи, па постојали су "логори смрти" "Кератерм", "Омарска" и "Трнопоље", који су служили за ликвидацију Муслимана и Хрвата. Међутим, ако су заиста то били "логори смрти", како то да су Срби допуштали страним репортерима да дођу и снимају та мјеста?

Са друге стране, страни репортери нису могли снимати Муслиманске и Хрватске логоре за Србе. (!)

Опет ће неки рећи, а шта је са снимцима затвореника иза жичане ограде, зар то није доказ српских злочина?

Прво, то нису били логори за ликвидацију, него сабирни центри у које су неки цивили долазили и добровољно, да би се заштитили од ратних сукоба. Друго, неке свјетске медијске станице послужиле су се монтажом и манипулацијом да би се добила слика о Србима као (јединим) лошим момцима у БиХ.

Очит примјер је снимак Фикрета Алића, иза жице у сабирном центру Трнопоље, који је искоришћен за антисрпску пропаганду. Наиме, није било жичане ограде око сабирног центра Трнопоље.

Жичана ограда је окруживала само објективе новинарске екипе која је снимала кроз тај дио гдје се налазила ограда, па се тако стиче утисак да је цијело мјесто окружено жичаном оградом.

Педи Ешдаун: Трнопоље није било логор смрти

Да Трнопоље није био "логор смрти" свједочи и изјава Педија Ешдауна, који је посјетио Трнопоље. Сви знамо колико је Педи Ешдаун био наклоњен Србима и Републици Српској, јер је у његово вријеме учињено највише правног насиља над Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ.

Без обзира на своје србомрзачке ставове, Ешдаун је изјавио: "Они су тамо дошли јер су морали некуд да оду. Куће су им спаљене, а животи у опасности. Муслимански екстремисти врше притисак на мушкарце да се придруже герили, па се они морају склонити овдје ради сигурности.".

Било је још лажних свједочења да је Трнопоље "логор смрти". Тако је Драган Опачић, августа 1996. као свједок "ICTY" описао Трнопоље као "логор смрти". Октобра 1996. утврђено је да лаже када је био суочен са својим оцем, "за кога је претходно тврдио да је убијен у рату".

Опачић је касније изјавио да га је сарајевска полиција истренирала да даје лажне изјаве против Срба.

Пулицерова награда умјесто истине о Омарској

О сабирном центру Омарска, такође се свашта писало. Један од добитника Пулицерове награде, Рој Гутман, прославио се својим чланцима о "логору смрти" Омарска. Иако су му о масовним убиствима причали само Муслимани и, како сам тврди, није било ниједног независног извора да потврди њихове приче, то није сметало Гутману да прави чланке о "геноцидним Србима".

Што је најзанимљивије, Гутман је своје текстове о дешавањима у БиХ писао из Загреба, Дакле професионално, нема шта. За неодговорно извјештавање о "логорима смрти" , указао је 1993. године Петер Брок у једном америчком листу.

Та иста геноцидна, антисрпска хистерија, наставља се и данас ширењем лажних прича о "геноцидима", "логорима смрти", "бијелим тракама", "непоштовањем жртава и породица убијених", "једнакости свих жртава"; без обзира што сви знамо да је то све – не само лаж, већ некада и сасвим очигледно потпуно изокренута слика.

У сљедећем и коначном наставку: Јер ме се тиче 04: ПРИСТУП СВИМ МЈЕСТИМА СТРАДАЊА

—————-

ИЗВОРИ:
– Извјештај о раду Станице јавне безбједности Приједор за последњих 9 мј. 1992.г.
– Кривична пријава центра јавне безбједности Приједор, бр. 11-17/02 – МР-КУ-562/94; дана: 20. 12. 1994
– Републички центар за истраживање ратних злочина; предмет:Дешавање на подручју општине Приједор у току протеклих ратних дешавања (временски период 1992. -1995. година.) , бр.08-1-10/02-КУ-483/95, дана:13. 04. 2011.
– Наређење о спровођењу одлуке предсједништва Републике БиХ број 02-11-327/92
– Спискови за мобилизације Територијалне Одбране, штаб ТО Козарац
– Роковник са биљешкама припадника ТО Џевада …

Литература:

– Емил Влајки, Демонизација Срба западни империјализам, његови злочини, слуге и лажи, друго допуњено издање, Београд, 2002.

– Годишњак Музеја жртава геноцида – тематски број, Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, Београд, 2009.



0 КОМЕНТАРА

  1. ex-1978, 19.08.2013. 08:19:06
    Чини се највише да ти имаш неки комплекс паметњаковића. Није ми јасно коме се ти удвараш том причом?

    Момак је очигледно млад, мада видим да још има фељтона. Прије свега је млад и неупућен јер не помиње по имену ко је све осуђен са српске стране. Убиством Симе Дрљаче од стране Сфора пред његовим сином се завршило 90% приче о индивидуалној одговорности. Он је бацио оне екстремисте са Корићанских стијена, јер није хтио да их живе преда. И било је ђубради и кокошара који су малтретирали недужан народ, али су они сви похапшени и осуђени.

    Као што овдје лијепо пише, муслимани нијесу допуштали да се снимају њихови логори. Ови „логори“ у Приједору су затворени још 1992. док су они као Силос код Муслимана радили све до иза завршетка рата.

    Иначе је текст сасвим у реду и веома потребан за још младих као што је Борис, к9оји не знају ни оно што он зна. Овај фељтон је срамота свих старијих који сједе на својим дупетима, поготово у борачким организацијама и државним тијелима за рјешавање ових проблема муслиманске пропаганде.

  2. Tekstovi kao što je ovaj Radakovićev su potrebni. Najviše zbog toga što fenomen Prijedora o kojem se čas piše kao o gradu „genocida“, a čas kao o gradu u kojem je povratak uspio više nego u bilo kojem drugom gradu u BiH, nije jasan široj javnosti u RS. Pogotovo zato što Marko Pavić i DNS, koji su na vlasti u Prijedoru od 2004. godine, ne izlaze previše u RS i BH medije sa informacijama o Prijedoru. U medijima se ovih dana može pročitati da je u Prijedoru održan forum BH dijaspore zainteresovane za investiranje u taj dio BiH (najviše bošnjačke dijaspore iz Prijedora). To se dešava nekoliko mjeseci nakon onog događaja sa „bijelim trakama“. Za razliku od Srebrenice, gdje Bošnjaci uglavnom imaju neki kontinuiran pristup, u Prijedoru je to nešto naizmjenično i dešava se u naletima. Odjednom se pojave neke „Antifa“ grupe sa tim bijelim trakama, to par dana bude aktelno i onda ništa. Kozarac je opet neka posebna priča. On kao da nije dio Prijedora i bošnjački povratnici u njemu imaju neki drugačiji odnos prema cijeloj stvari od drugih povratničkih sredina. Kozarac je, u stvari, ta prava bošnjačka povratnička sredina, gdje se može jasno vidjeti neka probošnjačka povratnička politika koja bi bila u skladu sa onim što zagovaraju Emir Suljagić i Koalicija „1. mart“. Ostatak je nedefinisan. Tu je neka mješavina interesa i očigledno se sukobljavaju SDP i SDA, a ni lokalna srpska vlast nije nešto pretjerano „srpska“. To je neka kombinacija nasljeđa „reformista“ Ante Markovića (gdje je Marko Pavić bio aktivan prije rata) i prijedorskog SDS-a, koji je opet drugačiji od drugih „SDS-ova“ u RS, i to još od prvih unutarstranačkih izbora u SDS-u 1994. godine. I konstantno se gura mitologija NOB-a i Kozare. Prijedor je nedavno promijenio krst sa ocilima u grbu u nešto što uveliko liči na petokraku. Vrlo simbolično…

Оставите одговор