Јелена Којовић Тепић: Васпитана по Марку Краљевићу

Да је овај интервју рађен прије три дана, Јелена Којовић Тепић би тада била потписана и као уредник културног, научног и религијског програма на Радио-телевизији Републике Српске. Овако смо је затекли како пакује ствари и спрема се за прелазак у другу канцеларију. Ипак, овај разговор није о сјечи кнезова на Јавном сервису, него о награди […]

субота, фебруар 1, 2014 / 07:00

Да је овај интервју рађен прије три дана, Јелена Којовић Тепић би тада била потписана и као уредник културног, научног и религијског програма на Радио-телевизији Републике Српске.

Овако смо је затекли како пакује ствари и спрема се за прелазак у другу канцеларију. Ипак, овај разговор није о сјечи кнезова на Јавном сервису, него о награди Београдског драмског позоришта, коју је добила за текст драме „Код вјечите славине“. Интервју је, заправо, састављен од цитата из те драме које Којовић Тепић проширује накнадним размишљањима – некадa дужим, углавном краћим – и тек покојим питањима која излазe из ове матрице и која нису означена наводницима.

Једна од јунакиња „меша екавски и ијекавски, као и већина Срба из Босне после факултета у Србији“?

То је гола чињеница. Да ли се примијетио да је на тој страници два пута намјерно направљена грешка у изговору?

Јесам. Да ли је то одраз немогућности формирања новог идентитета и поништавања старога?

Има један стих, али не могу да се сјетим ко га је написао. Личи на Деда Мраза, ради у Удружењу „Свети Сава“ у Београду, али је одавде. Пише афоризме…

Душко М. Петровић?

Да, Душко М. Петровић. Он је написао: „Шверцујем срце са једне стране на другу“. О Дрини је ријеч, наравно. Е, то је то.

„А је л истина да већина Срба у Сарајеву није хтјела да се укључи у ово, Радованово“?

Не знам за већину, ја сам тада имала 18 година и нисам се бавила политиком, али знам много људи, интелектуалаца, који су вјеровали у Југославију, у демократско друштво и равноправност, у братство и јединство и сличне ствари.

„Народ је био паметан, вазда, само они што га воде нису“?

Народ бира своје вође и народ увијек има вође какве заслужује.

„…ја сам мислио да су сви ти што су правили Републику сад неки амбасадори“?

Ми погрешно мислимо. Ваља знати у којем је контексту то изговорено. То говори бивши човјек који се одрекао властитог духовног идентитета, схвативши да је грдно погријешио.

„У рату је мало части“?

Опште мјесто.

„Само је у кафани могуће бити поштен“?

Стилска фигура, пјесничка слобода. Могуће је и на другим мјестима, само је мало теже.

(цркла батерија на диктафону, 15-оминутна пауза)

Волите кафану?

Волим кафану зато што су људи у кафани и на пијаци опуштенији и природнији него на другим мјестима.

„Кажу да је немогуће напустит политику"?

Недостаје сљедећа реченица коју не знам напамет, али у њој се крије објашњење и одговор на ово питање.

„Замисли, неки лик што држи ланац месница у Бањој Луци хоће да стипендира најбољег студента из РС у Београду, а то сам, је л’ те, ја, без икакве надокнаде! Кретен неки, патриота ваљда…“?

Да, то је размишљање једног студента менаџмента на приватном факултету у Београду. Мислим да је то типична слика, али је још тужније то што се не ради о кретену патриоти, него се ради о веома прорачунатом човјеку који ништа не ради из патриотских побуда.

„Тад није требало пуно шушки, за 100 дојчемарки си мого бојеву главу да увезеш, они само мало прижмире…“?

Тако се причало. Не знам баш за бојеве главе, али се причало свашта.

„Мене баба васпитала, све по Марку Краљевићу, поштено… Одијела да волим, иш’о би у политику, а не у камион…“?

Па, и мене је баба тако васпитала. Има нас још диносауруса који тако размишљамо.

Надин животни пројекат је да наслика „пејзаж ријека ријеком, праћен поезијом“. О чему се заправо ту ради?

Ради се о лику из драме, који је промашен, као што су промашени сви ликови у драми. То је дјевојка која је умјетничка душа, заробљена у кафани крајпуташици, проводи дане читајући класичну књижевност и свирајући клавир. И сликајући ријеку ријечном водом. Плод тога су, наравно, бијели папири које качи поред дуплерица у кафани у којој живи и ради. То је заправо метафора узалудности умјетности коју сви ми понекад осјећамо.

„Прошлост треба оставити тамо гдје јесте.“

Извукли сте доста флоскула из текста драме.

У увјерењу да сте иза њих крију веће истине. Дакле?

Ја, наравно, те флоскуле у драму стављам намјерно. Испричаћу моју идеју, мисао, а ви онда сјеците гдје буде превише.

Ништа не сијечемо.

Ништа? У реду, онда: мислим да прошлост треба оставити тамо гдје јесте, зато што не вјерујем у историју. Заправо, гледајући оно што сам својим очима гледала деведесетих и спознавши интерпретације тога дијела историје свуда на свијету, схватила сам да је историја жесток лажов и крајње непровјерљива и да представља нешто што можемо само да нагађамо. А како тек нагађамо о нечему што се догађало у старом Египту, у Христово вријеме, у Првом свјетском рату. Шта је мислио Гаврило када је повукао обарач?

Назив драме је позајмљен од Настасијевића. Зашто?

Обожавам Настасијевићеве драме, више него његову поезију. И друго – наслов „Код вјечите славине“ ми је био страшно примамљив. Одговара истини да један промашени интелектуалац, који је одлучио да отвори кафану у божијој матери, кафани да име „Код вјечите славине“ из пуке аутоироније. Наравно, његова славина точи алкохол. Настасијевићева драма је сводива и на облик породичне драме, а и мој текст представља управо то, породичну драму.

Срећете ли своје ликове или их домишљате?

Почетак драме је стваран. Та кафана постоји, наравно не са тим именом и није власник који јесте у драми. То је једна страшна рупа поред које се заустављао аутобус који је деведесетих саобраћао на линији Београд – Бања Лука. То је било невјероватно мјесто: власник са стомачином, прљавом поткошуљом, још прљавијом крпом пребаченом преко руке; тужна конобарица у подераним чарапама и кривим штиклама од скаја; „голе“ дуплерице на зиду. Једно од оних мјеста за које сте увјерени да постоји само на филму. И док сам гледала то деведесетих година, путујући из Београда у Бању Луку, помислила сам како би то био изузетан декор за неко драмско дешавање. А онда сам, када сам се доселила у Бању Луку, почела да упознајем локални менталитет и прича се полако склапала. Фабула је, дабоме, измишљена; није стварна.

Даљи живот драме је…?

Биће постављена до краја године у Београдском драмском позоришту. Режираће је Милица Краљ.



Оставите одговор