Јединство опозиције не води нужно ка препороду Србије

Полазећи од претпоставке да од евентуалног бојкота избора нема ништа, о чему смо већ говорили у јулу ове године, бојкот избора не би био најгора опција, но сама расправа о његовој реалности је депласирана, јер се "бојкот-опција”, због ваноптицајности, озбиљно не може узети у обзир.

среда, 27 октобра, 2021 / 11:24

Пише: Славко Живанов

Кратковиди посматрачи политичких прилика у Србији не греше кад тврде да је ономад једна удружена листа (ДОС) срушила Милошевићев режим, али прећуткују, заборављају или не примећују да је буљук кусог и репатог, прошверцованог под брендом "ДОС" догмизао у власт, а затим темпирано детонарао не само ДОС, него је, у коначници, уништио државу и друштво створивши плодне околности и услове за рађање апокалиптичког терминатора – Вучића.

Друкчије речено, ако би пука смена режима, само обарање ове заиста катастрофичне владавине олоша био циљ по себи, или за себе, изборни наступ опозиције у једној колони био би најефикаснији пут ка томе. Међутим, подједнако важно требало би да буде и то шта је алтернатива чак и овој, најгорој власти ̶ шта треба да је замени, и шта ће нам нова власт донети. Јер, стварност је обично у доброј кондицији да створи реалност која се у предвиђањима није могла домаштати ни у најгорим кошмарима. Сасвим је тешко замисливо нешто горе од Вучићевог режима, али је гарантовано да се такво шта може породити брзоплетим, бахатим и глупавим деловањем.

Зато би било мудрије осмислити дугорочни програм препорода ове наше државе и друштва, ако је до тога икоме и стало, него што се рачуна на победу по сваку цену, па макар и краткорочну. И важније од победе јесте рад на концепту, спровођењу мера и маханизама да нам се Вучић, или нешто слично, а не дај Боже горе, више никада не догоди, ни нама ни ма којим генерацијама Срба. А ако баш мора да се негде и некад репризира, користило би да то буде у некој држави наших традиционалних непријатеља и душмана којих има сијасет.

Елем, догодине су пред нама, по свој прилици, општи избори. Ствари већ данас стоје тако да од тих избора опозиција може очекивати позитиван исход у неким локалним самоуправама, општинама и градовима. На председничким изборима има шансу, а на изборима за републички парламент могућности за обарање Вучићеве власти нису реалне ни са једном удруженом, нити са више опозиционих колона. Ако циљ уласка у парламент није само бизарна потреба да се очешу о посланичке привилегије, потпуно је свеједно у којој ће формацији опозиција наступити у трци за Народну скупштину. Већину у њој добити не може, а не може ни са неким трећим да договори владајућу коалицију, јер ће сви сем СНС бити минорни, укључујући СПС, којем ови избори могу бити последњи на којима прескаче цензус.

Међутим, ако опозиција освоји велике градове, општине у Београду, Новом Саду и унутрашњости Србије, ако резултат локалних избора буде довољно снажан ̶ ето ноге у вратима републичке скупштине. Још ако би председнички избори прошли неповољно по СНС, не бисмо чекали ни годину дана на расписивање ванредних републичих избора и тада би опозиција збрисала и Вучића и његову мафијашку хидру коју зову странком (са све Дачићевим паразитарним организмом, тзв. СПС-ом).

Опозицији је за победу на председничким изборима нужан кредибилан заједнички кандидат, што није мало, али је лакше од постизања консензуса за јединствену листу. Нити би било памети, нити постоји потреба да опозиција истура више председничких кандидата, већ се јединствени, заједнички кандидат намеће као природни закон – нема ничег логичнијег и смисленијег од тога – за истинску опозицију. За оне друге, пак, што заправо раде за Вучићев рачун, заједнички кандидат биће штихпроба, лакмус и филтер.

С друге стране, кад је реч о посланичким листама знамо да су договор и заједнички наступ само први, недовољни кораци, а да се заједништво мора пренети и на постизборни период у даљем раду и наступању. Заједништво се мора пресликати на сагласје политикâ и безмало фронтални консензус у свим важним областима и ресорима. А управо на том пољу извеснија је компромитација од хармоничности.

И приде, зашто би релевантној, продемократској опозицији која има довољну подршку бирача били потребни тројанци за шлеповање. Странке имају шансу да се измере на изборима, а затим политички партиципирају у чему год треба на основу резултата који су остварили, а не на основу лоби група или шпекулантског талента. До посланичких мандата, а преко заједничке листе, дошли би неки без легимитета, и не би се дуго чекало на њихово претрчавање и материјалну капитализацију утицаја који су остварили. Многи само тај тренутак чекају, и њега ради се и баве политиком, знајући да ће им каријера бити метеорска, па у складу с тим нестрпљиво рачунају на својих "пет минута славе" за наплату.

За грађане би било корисно да препознају оне политичке странке које их неће издати, што неће окренути ћурак наопако и притрчати у Вучићев загрљај после избора. Претпостављамо да је такав сценарио прелетања сасвим могућ и много пута виђен раније, али чини се да се лакше може контролисати мања групација проверених кадрова јасне идеолошке потке од конгломерата с евентуалне јединствене листе.

Узгред, за локалне изборе опозиција не треба да доноси обавезујућа решења за целу Србију. У неким срединама треба изаћи јединствено, другде у неколико колона. То треба да диктира расположење бирачког тела и изборна математика, хладна глава, а не сујете или партикуларни интереси. Треба имати у виду важну чињеницу да Вучићу треба задати што јаче ударце у што већем броју општина.

Када су једног руског, православног духовника, мудраца, старца верници приупитали шта би могао да им каже о посрнулим свештеницима, и уопште о клеру који није тврдоверан и частан, достојан православног богословља, овај духовник је само приупитао: "А ви?”. "Хтели бисте да вам свештеници буду попут Игњатија Богоносца, а чиме то заслужујете?”…

Ова анегдота могла би да дефинише очекивања које опозиционо гласачко тело има од опозиције, односно могла би да ствари постави на право место. С друге стране, мноштво мутивода скриће се иза опозиционе заставе и позивати на јединство, а сами ће чинити све што је до њих да до јединства не дође (погледати боље шта чини Обрадовић и његове Двери, нпр). Затим, испливаће ситносопственици широког спектра, саморекламери, шићарџије, јапајци, сваковрсне вашке и штеточине, подметнути споља од стране англосаксонских служби, или изнутра од "добре старе" Удбе. А све то требало би избећи, да нам се опет не понови ДОС.

Имајући у виду да недаће у којима смо интензивно трају више од три деценије, а мирне душе можемо рећи и читав век, изгледа да је градивни проблем драме у којој смо, чињеница да смо је достојни, да смо је створили, да је настала из закономерних узрочно-последичних процеса и да је сасвим природна. Ненормална – да, то морамо рећи, али природна. Зато, зашто би српска опозиција била боља од базе из које ниче, уосталом, зашто би српска власт била боља од сопствене бујне гласачке подлоге, или обрнуто. Све су то природни (очекивани и логички) токови којима је родитељ једна малигна културолошко-менталитетна аномалија и патологија утврђена од Другог светског рата наовамо кроз бољшевизам.

Од те бољке, можда чак и неизлечиве, која је између осталог породила и агресивни, фанатични атеизам, али и лажну религиозност, болује наше, српско, друштво које је у одсудним тренуцима, по правилу чинило смртне грешке прихватајући и заједничку државу Карађорђевића и бољшевичку тираниду иако су обе ствари у дубоком несагласју и асиметрији са српским националним интересом. Дакле, нешто старије и од бољшевика и Карађорђевића условило је структурну нестабилност српског друштва. Нешто је омогућило лак зачетак историјских несрећа. А затим је сваки наредни државни пројекат, у црном низу, наносио теже и смртоносније ране српском корпусу.

Зато, препорода не може бити док год се не појави респектабилна политичка опција чији ће врховни идеал бити српски национални интерес, докле год таква снага не покрене процесе реформе и оздрављења државе, нације и друштва у складу са потребом оживљења и очувања српског националног интереса. И то очевидно зато што у овој држави живе углавном Срби о чијем благостању нема ко други да брине. Сви који трућају о космополитизму, сви ти гласни псеудомондијалисти само су тимарени и добро плаћени да лажу. Од сопственог активизма и агитације добро живе само они и чланови њихових породица, док је осталима намењено ропство. О великој већини обичног народа нема ко да мисли нити да у њиховом интересу дела. Утицајног и моћног савезника немамо јер сви остали, из окружења или даље, упиру се из петиних жила да нас поробе, колонизију или у најбољем случају искористе до смрти као безначајну радну снагу, лишену људског достојанства, човечности, интелекта и слободе.

У Србији сутрашњице општи интерес мора бити изједначен са националним интересом. Уколико ускоро не видимо ренесансу истинске националне и демократске политичке партије која би свој примарни интерес препознала у националном, демократском и суверенистичком деловању – са Србијом је свршено.