Један поглед на Македонију

Кажи ми кажи, како да те зовем?

Пише: Миле Аљетић

За дружину из Уједињених нација и Европске Уније, њено име је: „Бивша Југословенска Република Македонија“.

Један страни дипломата је предлагао и да се зове Црна Македонија, због Црне ријеке – најдужe ријекe која извире и улива се на њеној територији.

Предлагана су и имена:

• „Република јужноафрички мравојед“,
• „Словенско – албанска република“,
• „Сјеверна Македонија“,
• „ Република Горња Македонија“,
• „Република Македонија – Скопље“,
• „Нова Република Македонија“.

Звали су је и:

• „земља која не може да се именује“,
• „република господина Глигорова“,
• “безимена држава“…

Ако је из Грчке, може бити македонско

Према властитом Уставу носи назив Република Македонија. Некад настоје да је представе и као насљедницу античке Македоније. А са том античком Македонијом изузев имена, нема ништа.

Република Македонија је континентална држава, смјештена на Балканском полуострву. Или ако вам љепше звучи: смјештена је у Југоисточној Европи.

За Србе она представља некадашњи дио Старе Србије. А за Грке „безбједносну пријетњу“, јер то је име које користе за једну своју сјеверну област. Због чега од 1992. године воде спор око имена.

Заузима највећи дио, географске области Македонија, који је административно подјељен између: Грчке, Бугарске и Македоније. Мањим дјелом Србије и Албаније.
Географско поријекло „македонски“, заштитила је Грчка још 1989. године.

Тако да у земље ЕУ, производ под именом „македонско“, може да се увози само из Грчке.

Македонско питање

Тај термин означава, територијалне претензије које су Грчка, Бугарска и Србија имале према македонској области Османлијског царства.

Сам термин се појавио у 19. вијеку, за вријеме борби које су водиле те хришћанске земље. Али исто тако представља и оспоравање постојања македонског народа и језика од стране тих држава.

Чета пролетера, застава црвена

Као посебна национална заједница у историји први пут су признати на АВНОЈ-у 1943. године. Као један од пет равноправих народа у социјалистичкој Југославији признати су од 1945. године.

Службени језик је македонски. То је један од најмлађих словенских књижевних језика.

За Бугаре то је само још један од дијалеката њиховог језика.
Већина становништва која насељава територију Републике Македоније је јужнословенског поријекла. Македонци према последњем попису чине 64, 18 % становништва.

Друге етнички најбројније групе послије њих су: Албанци 25, 17 % , Турци 3, 85 % , Роми 2,66 %. Срба има свега 1, 78% .

Македонска православна Црква

Званична је православна црква у Македонији. Настала је одвајањем од Српске православне цркве 1967. године. Канонски је непризната. Исту само признаје Државна религијска комисија.

Једина канонски призната православна црква у Македонији је Православна охридска архиепископија. Према вјероисповјести, православци чине 64, 7 % становништва, а муслимани 33, 3 %. Македонија је једна од земаља са највећом муслиманском мањином у цијелој Европи.

Почетак новијих сукоба око Македоније

Послије руско – турског рата 1878. године, побједничка Русија диктирала је одредбе Санстефанског споразума. Тим споразумом Турци су приморани да већи дио Македоније уступе новооснованој бугарској држави. Та новооснована држава била је под зашитом Русије. И да би под заштитом и контролом Русије, спријечиле стварање „велике Бугарске“, на Берлинском конгресу, наметнуте су између осталога и промјене граница, чиме је Македонија враћена под Турску контролу.

Један од највећих и најзначајних догаћаја у модерној историји Македоније је почетак Илинданског устанка, који је вођен за аутономију Македоније против Османлијског царства. Проглашена је „Крушевска република“, која је трајала свега осам дана.

Послије оба балканска рата, већи дио Македоније припао је Грчкој и Србији. Послије Другог балканског рата, Вардарска Македонија (данас Република Македонија) постала је саставни дио Србије. У Првом свјетском рату, била је у саставу Краљевине Србије и на страни сила Антанте.

Била је и у саставу Краљевине СХС. У Другом свјетском рату Бугарска је окупирала ту територију. Западни дио Вардарске Македоније ушао је у састав Велике Албаније.

Македонска република била је у саставу југословенске федерације до њеног распада.

Мултикултуризам и мултиетничност

Настојећи идентификовати македонску нацију са државом, руководство Републике Македоније,унутар СФРЈ тежило је развијању македонског националног идентитета.
Развијање македонског националног идентитета била је државна политика.

У Уставу из 1991. године истиче се да су Македонци конститутивна нација нове државе. Националним мањинама(користили су и термин: националностима) се гарантују једнака права као и Македонцима.

Међутим Албанци, као етнички најбројнија група, послије Македонаца, почињу оспоравати право Македонаца на државу. Не желе прихватити статус мањине, желе да буду конститутивни народ.

Иако се из СФРЈ одвојила без рата, на референдуму који је одржан 8. септембра 1991. године, до дестабилизације на њеној територији дошло је током рата вођеног на Космету.

Тада је (по неким подацима), чак 350.000 људи избјегло на њену територију.
Након завршетка рата и повратка на Космет, Албанци са обе стране границе захтјевали су остваривање аутономије у оним дијеловима Македоније, гдје су Албанци већина.
До оружаних сукоба између македонске војске и ослободилачке националне армије (познате и као Македонска ОВК) дошло је 2001. године. Сукоб је завршен Охридским споразумом.

Усвојена је нова територијална подјела која у појединим општинама албанској мањини даје већу аутономију. Споразумом је између осталога, повећан утицај Албанаца на локалном нивоу.

Према новом Уставу, не употребљавају се термини Македонци, мањине, националности. Сада се говори о већинској популацији и мањинским заједницама. Званични језик у општинама поред македонског, гдје Албанци чине преко 20% становништва је и албански. А 2005. године су добили право да истичу албанску заставу, тамо гдје су у већини.

Нови сукоби

Нови инциденти су почели у Скопљу, па су се десили и у Тетову и Прилепу.

Укратко, ево како је почело и шта се дешава: једна етничка група напала је другу у аутобусима јавног градског превоза , а затим им се друга група реваншира. Затим, једна група нападне малољетно дијете друге етничке припадности, а друга човјека у седмој деценији живота.

И тако у круг, Македонци и Албанци нападају једни друге.
Статистички подаци о томе ко кога за сад боље и више тепа, јесу битни. Али много је битније:

• Постоји ли нека позадина тих најновијих етничких сукоба?
• Ако, постоји, ко стоји иза тога?
• Зашто опозиционе странке оптужују оне владајуће да су одговорне за инциденте?
• Коме нестабилност Македоније и нетрепљивост између две најбројније етничке групе одговара?

Одговоре на та и многа друга питања, требају да дају надлежне институције. Наравно, ко би други. У сваком случају биће занимљиво читати те званичне извјештаје.

Најгори епилог нових сукоба – можда и одговори на горе постављена питања

Јако битан моменат је и економска ситуација у земљи. Стопа незапослености у Македонији је 31,2%, а стопа инфлације 3%.

При томе тражење кривца за такву ситуацију није тешко. Увијек се Македонцима може говорити да су за ту ситуацију криви Албанци, и све остале националне мањине(пардон, мањинске заједнице) који живе на њеној територији. Јербо то је њихова национална држава, и шта имају друге нације ту тражити.

Албанцима, се са друге стране може говорити, да ће таква ситуација бити, све док не добију потпуну аутономију у областима гдје живе и не припоје се „држави Косово“, а на крају и Албанији.

Заоштрена реторика, може довести до заоштравања сукоба, који могу завршити и оружаним сукобом.

У том случају могли би доћи и до ситуације о којој је прије годину дана говорио руски историчар Владимир Путјанин, како би територија Македоније могла бити арена сљедећег словенско – албанског сукоба.

Македонија би тако била подјељена између Бугарске и „Косова“. По Путјанину би : „Важну улогу у очувању независности могла би да одигра Србија, али јој сложена економска и политичка ситуација не дозвољава да буде фактор стабилности на Балкану“.

Нажалост, није искључено да то ситуације у будућности и дође.
Па тако би као и за вријеме Другог свјетског рата, Албанцима припао западни дио у којем су већина, а Бугарима источни дио. Или Албанци би добили независност територија у којима су већина, што за њих и представља предуслов за стварање „Велике Албаније“.

А оно што би остало од Републике Македоније и даље би се тако звало, само би се налазило на знатно мањој територији.

Једно је сигурно, политички представници и једне и друге већинске популације, имају тему о којој ће расправљати. И са којом ће манипулисати народом. Једни оптужујући друге да су немири исценирани, а други одбацујући те оптужбе као обичне глупости.

Свакако и једни и други на тај начин успјевају скренути пажњу јавности са егзистенцијалних проблема у којима се налази цијело друштво и држава.

Да ли ће Македонци и Албанци то препознати, питање је без одговора.