Је ли 2026. година успостављања трајног мира у бившој совјетској републици Украјини?
Русији је, без обзира на њену величину, те ресурсну базу која је у многим областима чини самоодрживом, након четири године окончање ратног сукоба је добродошла опција.
Међутим, тренутачно политичко руководство у Москви је стабилно, има стабилну подршку становништва, те након мировних процеса као што су Минск 1 и 2, на којима су озбиљно насамарени, уопште нијесу заинтересовани за мир по сваку цијену.
Прво, Русима не одговара било какв облик примирја, па ни енергетског, јер су они у овом тренутку моћнија страна у сукобу. Они примирје претпостављају трајном мировном рјешењу, који би укључивао и нови договор о контроли нуклеарног наоружања.
Прије свега са САД, али амерички предсједник Доналд Трамп говори и о укључивању Кине, чији војни, па самим тим и нуклеарни арсенал, расте великом брзином. Русија је предложила Кини такву врсту договора, али Кина то засад љубазно разматра. Што ће рећи, за сада одбија, обзиром да има много мањи нуклеарни арсенал од Русије и САД. Споразум би био добро за човјечанство, али питање је да ли ћемо га гледати или ћемо ући у нову трку у наоружању.
За народ Украјине би било добро да рат одмах стане, али просто је јасно да то неће бити још предуго, јер је све предуго из перспеткиве обичног грађанина. И у Русији, камоли у потпуно разрушеној Украјини. Русија има јасне услове кад прекида борбена дејства: – 4 области + Крим, нема страних војски, нема уласка Украјине у НАТО, ОСУ сведене на минимум, права рускојезичног и православног становништва.
Чињеница да Кијев не жели да испуни ни дио о равноправности руског језика у државној управи, а камоли о Украјинској православној цркви Московског патријархата, којој се хапси свештенство и крше људска права, отима имовина на тако безочан начин, да можемо само рећи да су то призори и поступци из влажних снова Мила Ђукановића, који у томе није успио у Црној Гори.
Русија је све више растегнута на геополитичком глобусу трајањем овог сукоба, али Украјина као директни такмац је готово на кољенима. Не стоје добро ни економије Европске уније, док су САД и Кина, највећи профитери из овог сукоба. Трамп је покушао да представи како је Индија обећала да неће куповати руску нафту, потписивањем споразума са ЕУ и смањивањем царина из САД са 50 на 18 одсто, али питање је да ли ће до таквог економског заокрета и доћи.
У овом тренутку је готово сигурно да она територија коју је Русија заузела, дефинитивно остаје дио Русије, то је Трампов став и ка таквом мировном споразуму идемо, док је главно питање да ли администрација Зеленског и његови западни савезници желе да чекају да Путин заузме Донбас у потпуности, па да преговори о будућој граници даље иду Дњепром.
У Москву су слетили и представници Швајцарске и ОЕБС-а, што показује да се појачава дипломатска иницијатива за завршење конфликта, али тешко да по овим тренутним показатељима до краја рата може доћи прије прољећа. Но, све су прилике да обе стране озбиљно рачунају да ће 2026. бити година у којој се овај рат завршава.
А у прољеће обично крећу офанзивна дејства.
Русија је окружена отворено непријатељским земљама. На Западу је гледају са амбицијама да је распарчају због њених ресурса и ту се ништа није промијенило још од времена Наполеона. Сасвим је нормално да Русија изграђује војску и ревитализује своје војне базе према до јуче неутралној Финској, која је након почетка рата у Украјини заједно са Шведском (обе земље граниче са Русијом) ушла у НАТО.
У оваквим ситуацијама. Руси имају обичај рећи да су њихов једини сигурни савезници у свијету – војска и морнарица. И, како ствари сад стоје, рекли бисмо да су сасвим у праву, обзиром да САД, а сада и ЕУ, троше вишеструко много више новца за оружје и друге убиствене играчке.