Јама Бикуша

У Челебићу, надомак Ливна, постоји јама Бикуша у којој и дан данас, послије 80 година, леже мошти Ливањских мученика. Далеко од било каквог пута, дубоко у шуми, забетонираног отвора, сакривена од погледа, чека да потомци дођу, прислуже свијеће, очитају молитву.

уторак, август 3, 2021 / 09:59

Ријеч и фото: Сандра Благић

Успостављањем НДХ формиране су усташке кољачке сатније. Од обичног сељака до оних искуснијих у борби.

Данима и мјесецима унапријед су знали за јаме безданке, вртаче, а копали су и огромне раке (данас су то хумке гдје мученици чекају). Чекају нас потомке, да им кости достојно извадимо, умијемо, сахранимо.

Тог врелог љета између Огњене Марије и Светог Илије, како то само крволочне звијери знају – водили су своје комшије Србе у смрт.

Прво су убили најугледније Србе да не би којим случајем подигли устанак.

Наш народ знајући да ником зла није начинио, није ни слутио да ће га тог крвавог љета клати први комшија, који је са њим до јуче погачу дијелио.

За неколико дана убијено је 1.600 Срба!

Комшије Хрвати нису бирали, од нејачи до најстаријег, клали су редом.

Ове године смо, а даће Бог и наредних, са браћом и сестрама у Христу, на мјесту званом Барјак гдје је закопано преко 300 убијених Срба – присуствовали Светој Литургији и парастосу.

Недалеко од Барјака налази се школа, сакривена од пузавица, шибља.

Као да је стид несреће која се одиграла у њој.

Жене и дјевојке су у сеоској школи силовали, мучили, везали им дуге плетенице за дрвећа, клали. Дјевојачке косе су дуго времена послије хрватског пира остале на гранама као свједоци комшијског безумља. Био је то велики покољ.

У Челебићу, надомак Ливна, постоји јама Бикуша у којој и дан данас, послије 80 година, леже мошти Ливањских мученика. Далеко од било каквог пута, дубоко у шуми, забетонираног отвора, сакривена од погледа, чека да потомци дођу, прислуже свијеће, очитају молитву.

Бикуша је једна од три јаме безданке у кругу од сто-двјеста метара, на висоравни сјеверно од Челебића.

Имали смо част да ходимо мученичким стазама дужине око три километра, по највећој жеги, гдје се трње и грање увијају око ногу и шибају по лицу. Шибље, граб, висока трава и плави котрљан заклонили су пут до јаме.
На сваком кораку црвена табла са знаком "МИНЕ"!

Ни то нас није поколебало да уз Божију помоћ дођемо до јаме.

Слава Богу има још потомака који памте пут до ње.

Природа око нас величанствена, оставља без даха и увијек помислим како се у тој љепоти могао десити тако страшан злочин.

У том земаљском рају постоји јама која је гутала, прождирала невине Србе.
Повезани жицом, ишли су један иза другог и знали су да их чега смрт. Тих јулских дана 1941. љета Господњег у јаму Бикушу бачено је 130 Срба, а међу њима је било и дјеце.

Из јаме Бикуша спашено је троје дјеце – Мара Црногорац, Мићо и Анђа Ерцег.

Данас послије толико година, Ливањско поље је скоро па пусто, а нека огњишта заувијек угашена. Чују се зрикавци, мирис дивљег цвијећа и тишина. Да, чује се тишина!

"Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке”!
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
Зарежи пијан кољач као звјере
И слијепцу ножем одцијепи лице
Од уха што се заљуља врх жице.
Урлик и тешки топот слијепе жртве
(Што бјежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
И тупи пад, кад ловца нож је стиже
О, тај је спашен! — рекох својој тами
Не опазивши да нас воде к јами.

Иван Горан Ковачић – Јама ( одломак )

Мученици наши, молите Господа за нас грешне потомке, који заборављају на страшна злодјела која су почињена над Вама.



Оставите одговор