Ј’accuse: Суноврат правосуђа у Брчко дистрикту

Данас, у 12:30 часова, у судници број 13 (срећног ли наговештаја!) у Суду Брчко Дистрикта, председавајући судија Мухамед Авдић, почиње завршна реч у предмету Монике Илић. Сигурни смо да српски медији по обичају неће бити присутни, али више не могу рећи да нису били обавештени. Пише: Стефан Каргановић Међу примерима педофилије којима се тренутно интензивно […]

понедељак, мај 13, 2013 / 11:17

Данас, у 12:30 часова, у судници број 13 (срећног ли наговештаја!) у Суду Брчко Дистрикта, председавајући судија Мухамед Авдић, почиње завршна реч у предмету Монике Илић.

Сигурни смо да српски медији по обичају неће бити присутни, али више не могу рећи да нису били обавештени.

Пише: Стефан Каргановић

Међу примерима педофилије којима се тренутно интензивно баве плаћенички медији у Србији, један је упадљиво измакао њиховој будној пажњи. Не ради се о мутним снимцима, него о блудној правосудној радњи која се одвија потпуно јавно и отворено, без стида и зазора, "да се ‘нако пред свијетом руже". Већ више од годину дана у Брчко Дистрикту, моделу практичне примене "европских вредности" на овим просторима, на свим пољима па и у правосуђу, у току је монтирани процес за ратне злочине против једног шеснаестогодишњег детета. Прочитали сте правилно. Жртва овог немилосрдног прогона узраста је преко тридесет година, то је тачно, сада је удата и има своје дете одприлике истих година којих је она била у мају 1992. када су се наводно одиграли ратни злочини што јој се импутирају. Али у данашњем положају одрасле особе она уопште није политички интересантна брчанским "правосудним" инквизиторима. Она им је битна једино као пример детета – ратног злочинца, као доказ урођеног криминалитета народа којем припада, што се простире на све узрасне категорије, од малолетника до особа зрелог узраста, и подједнако на припаднике оба пола.

У конкретном случају, уколико се уопште ради о педофилији брчанског правосуђа у питању је перверзни облик једног изворног перверзитета. Наиме, овде није реч о "филији" као посувраћеној склоности ка експлоатацији деце у општем смислу, већ о једном специфичном, садистичком облику њиховог злостављања. Зато је, можда, израз са суфиксом "филија" овде непримерен, али ћемо га, у одсуству бољег избора, ипак користити да жигошемо језиву институционалну нечовечност онога што у "европском Брчком" слови за – правосуђе.

Да потсетимо на правну ситуацију у тој срећној евроатлантској и мултиетничкој енклави која је на превару, после закључења дејтонског мира, била изузета из састава Републике Српске и стављена под дуготрајну супервизију међународних душебрижника. У недостатку квалификованих локалних правника, чак је и писање кривичног законика Дистрикта било поверено страном стручњаку. Правосудни систем, задужен за кажњавање ратних злочинаца и успостављање "помирења" у стилу Хашког Трибунала и Суда БиХ у Сарајеву, убрзо је организован по најбољим узорима просвећених земаља. На чело Тужилаштва Дистрикта постављен је Зекерија Мујкановић. За време рата, тачније током извршења најгнуснијег ратног злочина који се догодио на територији Брчког – уништења српске заједнице општина Буквик у септембру 1992. године – тужилац Мујкановић је као припадник оружаних снага БиХ ислеђивао заробљене цивиле и одлучивао у којим ће логорима бити заточени. Али ништа за то. Међународни супервизор је великодушно превидео тај безначајан сукоб интереса када је Мујкановић био постављен на чело Тужилаштва.

Озбиљна брига за строгу примену начела равноправности и професионалне неутралности у свим аспектима брчанског правосуђа недавно је дошла до изражаја у два широко забележена и коментарисана инцидента. У једном од њих, један од помоћника тужиоца српске националности дрзнуо се да оптужницу против лица друге националности достави на ћирилици – законом признатом писму у Брчко Дистрикту и Босни и Херцеговини. У другом, један судија српске националности огрешио се тако што је на своју Фејсбук страницу поставио фотографију са летовања где му је рука уздигнута са три прста. Mon Dieu, где му је била памет! Реакција на овакве шовинистичке и непрофесионалне испаде у узорно складном Брчко Дистрикту уследила је муњевито и била је немилосрдна.

У поређењу са оваквим инцидентима, шта је шестомесечна опсада и уништење српских села у Буквику, да не говоримо о подједнако некажњеном касапљењу заробљених војника Војске Републике Српске у Вучиловцу, Бодеришту и Липовцу или трогодишњем гранатирању града Брчког за време трајања сукоба 1992. – 1995? Приоритет брчанског правосуђа није то него успешно процесуирање киднапованог и силованог шеснаестогодишњег детета Монике Илић, коју монструозна оптужница терети за монструозне злочине које је само њен бездушни киднапер, Горан Јелишић, могао да изврши. Препустимо Моникином супругу Небојши Стојанову да објасни о чему се ради:

"Тамновање Монике Илић, прије свега, погађа њену породицу, међутим, овдје смо да укажемо на шири друштвени значај бројних негативних обиљежја ово суђења. Прије свега, тај процес се одвија у знаку неселективног реваншизма, и то бошњачког, који је усмјерен према Србима. Када то кажем, имам у виду начин размишљања и дјеловања који је заснован на ставу да српски народ у Републици Српској и Босни и Херцеговини сноси колективну кривицу за протекли рат на овим просторима и да, у складу с тим, заслужује неселективну освету. У таквим наопаким, морбидним и шовинистичким резонима, Срби су, једноставно, криви за све и чисто губљење времена представља било какво истраживање ко је, заиста, одговоран за ратне злочине, а таквих појединаца је било на свим странама у посљедњем рату у оружаним сукобима у БиХ…

"При томе, може се разумијети, мада не и оправдавати, када тако мисле и говоре појединци у бошњачком народу. Али, овдје је проблем што то чине институције, дакле, Суд и Тужилаштво Брчко дистрикта. Од правосудних институција се у свакој иоле нормалној и уређеној земљи очекује да буду неутралне и објективне, а то на суђењу Моники Илић од самог почетка није случај. *

"То се огледа у низу чињеница – од тога да је крајем 2004. године на захтјев овог Тужилаштва, извршен први, неуспјешни покушај хапшења Монике Илић, и то само зато да би се то десило истовремено са хапшењем Моникиног полубрата Константина Симоновића. Јер, у Сарајеву добро знају да су такве приче, типа "ухапшени брат и сестра злочинци", ма колико оне биле исконструисане, веома атрактивне за пристрасне западне медије. Даље, у периоду до дефинитивног хапшења Монике Илић крајем 2011. Тужилаштво је, у захтјеву за њено привођење, потенцирало исте тврдње које су у федералним медијима износили својеврсни професионални свједоци бошњачке националности – дакле, исти људи који се појављују од једног до другог предмета. У тим
тврдњама је Моника представљана као убица, да би на крају и само Тужилаштво Брчко дистрикта, након проведене истраге послије хапшења, одустало од тих лажи о убиствима, али је наставило да инсистира на конструкцијама о Моникином учешћу у физичком злостављању затвореника. У вези с Тужилаштвом Брчко дистрикта, поменуо бих још само драстични несклад између изјава које су у току рата, значи, приликом преласка из Брчког на територију под контролом бошњачке војске, давали свједоци оптужбе који се данас појављу на суђењу Моники Илић. Те њихове изјаве имају мало тога заједничког са оним што причају сада, односно, у посљедњих пет-шест година, а Тужилаштво без пардона покушава да нас убиједи у немогуће – да је људско памћење свјежије послије 20 година, него послије 20 дана.*

"Подједнако је фрапантно понашање судије у овом предмету, у Суду Брчко дистрикта. Прије свега, скандалозно је то што је Моника у притвору у Бијељини већ годину и по, јер суд сваки пут када истекне рок – исти тај рок продужи. То је још једна бескрупулозна илустрација дуплих мјерила правосуђа у БиХ, наравно, на штету Срба, и оног неселективног реваншизма који сам поменуо на почетку, посебно ако се зна да су ноторни злочинци друге националности, од Зулфикара Алишпаге, до Расеме Хандановић – Зоље и Азре Башић, хладно добијали судске одлуке да пресуде могу да чекају на слободи. При томе, случајеви ове двије звијери у облику жена, мислим на Расему и Азру, додатно су важни, јер је процес против Монике Илић требао да послужи сарајевским креаторима медијско-психолошког рата, који се води двије деценије након оног правог, оружаног сукоба, да створе вјештачку равнотежу, по принципу "ето, нисмо само ми имали жене-убице у својим редовима, већ и они други". Такође, наглашена пристрасност Суда Брчко дистрикта огледа се и у томе што судија у овом предмету из рочишта у рочиште мијења чак и сопствене одлуке, уколико то одговара Тужилаштву. *

"Иначе, у овом процесу још увијек трају саслушања свједока оптужбе, а надамо се да ће одбрана у догледно вријеме добити прилику да изнесе своју аргументацију, која ће, осим указивања на крупне недосљедности и протвријечности у излагањима оптужбе, бити заснована на тврдњи да је Моника Илић, уствари, такође била жртва у брчанској "Луци", и то од исте оне особе којој се приписује најокрутније поступање у току тог маја 1992. године, а то је Горан Јелисић – Адолф, који тренутно у Италији издржава вишедеценијску казну затвора, изречену у Хагу."

У понедељак, 13. маја, почињу завршне речи у невероватном процесу Моники Илић, чија је једина сврха – по свему судећи – да се изрицањем пресуде по националном кључу недужној особи пресуди, ако не по правди, барем по гвозденом титоистичком, а сада и евроатлантском, закону симетрије.

Штета што је истакнута поборница људских права Соња Бисерко послата на нови задатак на Далеком Истоку, да се бави угроженим правима северних Корејаца. Њен глас вапијуће приметно ће недостајати у балканској пустињи. Понадајмо се да ће Моникина тужна судбина привући хуманитарну пажњу неке од преосталих дежурних надгледница из ове области. Можда ће се госпођа Весна Пешић заинтересовати за бездушни прогон овог детета, барем по женској линији и зато што по мајци Моника није Српкиња него Маџарица, ако не из неког бољег разлога.



0 КОМЕНТАРА

  1. Добро је да је г. Каргановић отворио ову тему. Нажалост, наставља се пракса наших медија која подразумиева незаинтересованост о људима који су препуштени бе-ха „правосуђу“. Мислим да је само једна емисија била посвећена овој проблематици.

    Муслиманска тзв. удружења жртава имају добро разрађену тактику обучавања свједока. Вјештаци су такође обучени, знамо да неки више не смију чак ни у Хаг јер су свјесни да ће једног дана морати да одговарају због тога што су десетине људи осуђени на вишедеценијске казне због њихових лажи. Међу њима и генерал Ђукић.

    Надам се да ће медији више да се заинтересују за овај случај, као и за остале случајеве.

    Више пута сам наводила да је највећи дио успјеха г. Кличковића добро осмишљена медијска кампање и информисање јавности о том случају. Свакако да ће политизовано бе-ха правосуђе више да пази ако је под лупом јавности.

  2. Текст је жива глупост а једино што могу потврдити да је у Брчком од новинара забиљежена изјава једног човјека који није хтјео лажно да свједочи по наговору брчанских тужилаца против лажно оптуженог иако је и сам био жртва мучења у логору Лука.
    Највећа врлина нашег суда је та да они знају ослободити човјека оптужбе,породице жртава ко јебе нека штрајкуку глађу,нека се убијају,нека свакодневно срећу злочинце по граду.

  3. Odlican tekst.
    Ovakva stvar ne samo da oslikava trulost nekog sistema koji mora da pravda sam sebe,nego nam takodje govori o nekoliko drugih stvari,poput izostanka reagovanja bilo kojeg od Srpskih zvanicnika i “dusebriznika“,bili oni “Cuvari“,“Cuvarkuce“ ili “Spasioci od cuvara“…

    U isto vrijeme,ovo je sustinska slika EU-ropskog i bjelosvjetskog odnosa prema ovom narodu kojemu treba “slomiti buntovnu kicmu“.

    Sta reci?
    Ako je bjelosvjetska klika uz pomoc ustaskih saveznika i domacih izdajnika u stanju na ovako sraman nacin osudjivati djecu,sta onda moze ocekivati narod u cjelini?

    Na ovolikom izlivu mrznje i selektivnoj (NE)pravdi bi vjerovatno i sam Adolf(i to onaj autenticni)pozavidio…

  4. Дакле, вјештаци, као и свједоци у предметима ратних злочина, су обучени како треба да лажу када се нађу у прилици. Берко Зечевић је само један од познатијих.

    Морам да поновим да се надам да ће медији овоме да посвете много више пажње. Било би добро да се емисије организују периодично, а да екипа РТРС- а нпр. прати сваки процес који се одвија пред „бе-ха правосуђем“ у случају ратних злочина како би се ове, масовне појаве, спријечавале на вријеме.

    Медијски притисак у случају главног тужиоца у Брчком и његовој улози у рату би такође требао да постоји. Нажалост, у таквој смо ситуацији да овде и сада помажу само медији.

Оставите одговор