Дани(ј)ел Симић: Јаблан Душка Мазалице

Отварање 20. Међународног фестивала позоришта за дјецу у Бањој Луци, представом по мотивима приповјетке Петра Кочића и у режији Душка Мазалице, један је од ванредно ријетких изузетака, како се успјешно бавити умјетношћу, а остати у оквиру доброг кућног васпитања, које не ради против земље која те храни.

понедељак, 11 октобра, 2021 / 04:37

Kултурна политика Републике Српске не постоји. То сам истицао више пута. Наравно, са никаквим учинком. Мале и културно несамопоуздане средине, радије усвајају уџбеничке симптоме Штокхолмског синдрома, него потезе насушне за просто самоодржање.

Српске руководеће главе, односно руководеће главе Српске, јер то није једно те исто, нијесу у стању да у неодобравању сопственог постојања од стране окружења и шире "међународне заједнице", увиде и промовишу своју планетарно одударајућу изворност.

Они се држе локалистичко-провинцијалних постулата, додворавањем југоносталгичним и југопатолошким културним политикама, непрекинутим још од времена социјалистичког самоуправљања. Данас помијешаних са глобалним англополтронством.

Изанђалим фразама нас "стављају на културне мапе Европе и свијета", док је заправо ријеч о обичном провинцијалном уваљивању страних муда под домаће бубреге. Изворност је за њих примитивна и непримјерена ријеч, у односу на оригиналност.

Одабир теме, начин представљања, и повод за премијеру Јаблана; јесте сажети курс како би се то требало радити. А не ради се.

Цијеђена публико

Било је велико задовољство видјети да бар једно вече, бар на позорници, на опште задовољство окупљених наш Јаблан поново побиједи окупаторског Рудоњу. То је изазвало радост и старог и младог. Некако као што је лапсус министарке просвјете и културе одмах увеселио публику, да остатак говора нијесу право ни слушали.

Јер, у стварности данас Јаблан готово никад не побјеђује Рудоњу. Поготово на јавној сцени. Поготово у књижевности.

Ту влада вриједносни систем Невладинића, односно окупатора. Видљив прије неколико дана на премијери у "Градском позоришту Јазавац" о "Бањалуци". Позоришта које се латиницом позива на наслијеђе Петра Кочића.

Битније је шта ће о домаћем умјетнику рећи било каква хамшоша из Сједињених Ентитета Америке, него шта је стварно био Петар Кочић. Ако те воле и цијене Аустроугари, тек онда ће те данас цијенити и Срби.

Зато је јако битно присуство угледне званице, Александре Спасојевић. Она, без обзира што није имала никакву улогу у овој представи, мора као наша глумица бити поменута у овом тексту. Баш јер Радио-телевизија Републике Српске као примјер самоубиствене културне политике има своје фаворите које претпоставља нашим људима.

На крилима двоглавог орла

Ова представа и фестивал на својој ћириличној афиши немају заставу САД или ЕУ. Част Српства на њој је бранио двоглави орао Републике Србије. (Ми смо свог дали Рудоњином менаџеру за један ПЦ амблем.)

Фестивал је требала отворити министарка културе и медија, Маја Гојковић. То што није, указује да је крајње вријеме да Србија поведе рачуна о учвршћивању позиција на којима добро стоји, да јој се не би измакла и та столица.

Бар кад је већ Србија у овом случају дала неуобичајено пристојније паре за очување свог, односно нашег духа, с ове стране Дрине.

Дакле, за разлику од разних Блифова, отворили смо свој фестивал нашом прооизводњом. Представом направљеном сопственом памећу и умијећем, на основу преиспитивања старих, домаћих мотива. Опет све на ползу отечеству и новим нараштајима.

Народноослободилачка љубавна прича

Представа Јаблан је нешто потпуно другачије. Милан Гајић је написао сасвим ново дјело, које црпи мотиве из цјелокупног стваралаштва Петра Кочића, а не само из насловне приповјетке. Док је лик Пољара, нешто што је позајмљено од наслијеђа Бранка Ћопића.

У питању је реинтерпретација Кочићевих мотива, са становишта човјека истог простора у садашњости. Но она, на срећу установе која је производи, одлично функционише као представа за дјецу. Јаблан врши фунцију велике Мазилице, Покемона или Вашег Малог Понија.

За разлику од једноставног дуализма Кочићевог Јаблана, који симболише митолошку снагу српске земље и народа, који пиште кроз зубе за недосањаном слободом да све брда одјекују, овдје је генератор радње љубавно-економски. Друштвено-статусни. Лујо, који је код Кочића дјечачић, у представи је момак стасао за женидбу, загледан у кнежеву кћер Марушку.

Бодљавина бакова на Змијању, за будуће младенце није нацонално-ослободилачки мотив, већ начин да се за уложених 10, освоји награда од 1000 дуката. Тако се она не би удала за богатог старца, а родитељи не би могли одрећи њену руку голаћу Луји.

Државно, а наше

Марушка новац краде од оца, односно из народне касе, а када се превара открије, српско-љубавну ствар извлачи добровољни прилог узетог човјека којег у корпи носи жена. Изванредно гротескан лик у тумачењу Саше Терзића.

Текст јесте политички оптерећен, али ни близу као код Кочића у цјелини. Више у савременом, комично-саркастичном тону критикујући недослиједно понашање кнеза, који као своје троши народне паре. Он навија за Рудоњу из више разлога.

Као послушних аустроугарског режима и као противник удаје своје кћери за главног људског јунака ове приче. Тек га трговина, гдје за Рудоњин живот даје кћер и пристаје исплатити награду, освјешћује да је "Јаблан ипак наш бик". И да његову побједу треба прославити.

Алузија на општи доживљај политике данашњице је нескривена и помало банална.

Коприве никад нијесу биле прскане

Минималистичка сценографија, од освијетљених велова, трака и ужади, одлично и мултифункционално обавља свој посао. Она је и шатор, и огњиште, и магла, и поток. И дрво, и љуљашка, и шума. И црква са звјездасто-свијетлећим крстом, којем са десне стране парира комично велика глава Бечког ћесара Фрање Јозефа. Која, опет, подсјећа на владара из Егзиперијевог Малог Принца.

Будући да се одрични облик глагола јесам усталио међу модерним Крајишницима у икавском облику "нисам", при изговору облика "нијесам", већина глумаца звучи као екавци када покушавају да причају ијекавски. У остатку је то таква дијалекатска посластица, какву не може извести ни један ансамбл српског свијета.

У том смислу, снимак овог комада на сцени, представљаће грађу за будуће изучавање српског језика, али уколико би се текст очистио он три или четири непотребне и анахроне туђице.

Представа има простора за усавршавање кроз нове приказе, будући да се осјећа како је Мазалица све што је научио током свог позоришног живота, пожелио да покаже кроз свој професионални редитељски првенац. Но, замјерке тог типа, осим што се дају изговорити лично, биле би као замјерка на крчање звучника при изведби оригиналне музике Александра Бланића.

Отклон од Змијањског веза

Млади главни глумац је без већег напора изнио лик Лује, показавши циркуску спремност и спретност приликом сцена верања и љуљања. Сви наши глумци пјевају, свирају и играју; стасавши као нараштај домаће производње, чије оспољење у смислу заоставштине може услиједити само кроз више дјела која би била наша.

Потребно је отворити више канала којим би се, не само спашавала од заборава и реинтерпретирала прошлост, већ и пружала могућност произвођења нових вриједности, које би преиспитивали и препјевавали наши потомци.

У атмосфери у којој се тренутно као пијани плота држимо изненада "откривеног" Змијанског веза, јасно је да нам је темељ труо и политика не неусаглашена, већ противурјечна. Стихијска је већ патетична флоскула, а не прави придјев.

Ко је Рудоња данас?

Ко зна шта би било и са Петром Кочићем, односно његовим обимом скромним књижевним дјелом, да Јосип Броз Тито није одлучио да не сруши споменик који је његов сународник Антун Аугустинчић направио у Бањој Луци.

Комунистички режим је прихватио Кочићеве мотиве и употребљавао их за илустрацију борбе пролетаријата против страних окупатора и домаћих екслоататора. Да није, данас га ни Срби не би вредновали. Без обзира што ван званичних кругова, као умјетник, лошије котира од Оливера Драгојевића и Дорис Драговић појединачно.

Један старији господин, у родбинском односу са редитељем, поставио ми је питање: Како би се звао Рудоња данас? И одговорио: Шмит.

Нијесам се сложио. Бар у свијету тумачења позоришне фикције, Кристијан Шмит игра улогу Бењамина Калаја. Главатог господина. Уколико знамо кога симболизује кнез у Бланићевој изведби, јасно је како су Рудоње сви они гојени и товљени страним новцем, да описују српску прошлост и садашњост као безвриједну.

Упорно умишљају сопствену вриједност кроз намјештене утакмице. Хвале се туђинским наградама, новцем, признањима; јер модерни Аустроугари желе то усадити као систем вриједности новог нараштаја српског народа.

Против њих се морамо бости. И рикати ако треба. Тако, да брда одјекују.