Измјене изборног закона: Рјешење до априла, или све пада у воду?

Уколико се не спроведу одлуке Уставног суда БиХ по Љубићевој апелацији, неће се моћи формирати федерални Дом народа, парламент ФБиХ неће моћи изабрати владу, делегате у БХ дом народа… и БиХ стаје. Алтернатива је да сви ти избори буду – неуставни!

четвртак, фебруар 22, 2018 / 00:53

На сами помен измјене изборног закона у БиХ, прва асоцијација је избор чланова предсједништва. Са једне стране чувени случај "Сејдић – Финци” гдје пресуда Европског суда за људска права тражи омогућавање избора свим грађанима без обзира на националност, а са друге могућност да Бошњаци изаберу хрватског члана предсједништва, овај дио изборног процеса ставила је у фокус јавности.

Међутим, далеко сложенији, али и важнији процес је питање избора Дома народа БиХ, и око њега се такође ломе копља. За разлику од избора члана Предсједништва, гдје рецимо избор Жељка Комишића није незаконит, премда многи сматрају да је неправедан, избор Дома народа парламента Федерације је у проблему легалности. Чак ствари иду дотле да постоји такав раскорак, да би и у случају промјене и у случају задржавања постојећих одредби, изборни закон био супротан некој одредби устава.

У објашњавању ове сложене ситуације најбоље је кренути од основног. Дом народа парламента Федерације БиХ има 58 делегата. По 17 их је из реда три конститутивна народа, а седам из реда осталих. Делегате бирају скупштине кантона, а њихов број зависи од броја становника кантона. Такође, мора се поштовати и национална заступљеност, гдје почиње први проблем.

Наиме, по Петричевим амандманима по којој су сви народни конститутивни на сваком дијелу БиХ, сви кантони су обавезни да бирају најмање једног Србина, Хрвата и Бошњака. Национална подјела зависи од попиа из 1991. а у уставу стоји и да тај попис важи до коначне примјене Анекса 7 Дејтонског мировног споразума, који говори о повратску становништва у своје домове.

У пракси, долази је до ситуација у којима етнички хомогени кантони попут горажданског, морају одабрати по делегата који представља Србе и Хрвате, иако по попису из 2013. у Горажду живи тек 24 Хрвата.

Са друге стране, СДП и странке које су из ње настале су кроз грађанске платформе привукле оно мало Срба и Хрвата у већински бошњачким срединама, па су такорећи имали монопол на њихов избор. У довијању других странака постало је готово неизоставно да се људи са именима Муамер, Расим, Харис, појаве у клубу Хрвата и Срба, и то делегирани испред странака каква је БОСС, познатих по бошњачком радикализму.

Након уставне кризе након избиора 2010. када је СДП покушао да направи власт са ХСП и Лијановићима, иако Дом народа Федерације није конституисан и у њему није била ни трећина хрватских делегата (Инцко је "пресудио да је пет трећина од 17), Божо Љубић је поднио апелацију Уставном суду на изборни закон. У њој је тврдио да је избор делегата у Дом народа Парламента Федерације БиХ ни само дискриминаторан, него је у директној супротности с више чланова Устава БиХ и више конвенција које третирају права грађана и народа.

Уставни суд је дао за право да се делегати морају бирати пропорционално, и да неки кантон не треба бирати делегате неких народа уколико у њему не живе.

Поједини стручњаци сматрају да неће бити могуће провести изборне резултате уколико одлука Уставног суда по Љубићевој апелацији не буде проведена. Последично, неће се моћи формирати Дом народа, а онда по аутоматизму ни Дом народа ПСБиХ. Чистом аналогијом, неће моћи бити бирани ни предсједник Владе, као ни предсједник и потпредсједници ФБиХ… Тачније све те одлуке, уколико би се наставило по актуелном закону, биле би неуставне.

Услиједили су приједлози и бошњачких и хрватских странака у вези са измјеном изборног закона. Очекивано, договора није било, па ни одлазак Човића и Изетбеговића у Брисел није донио ништва више од договора – да се договарање настави.

Човић истиче да је и без измјене Устава могуће доћи до адекватне измјене изборног законодавства и да је јасно ставио до знања да ће бошњачка страна чинити све да задржи могућност избора двојице чланова Предсједништва.

Изетбеговић са друге стране сматра да је маневарски простор сужен између супротстављених одлука Уставног суда и Устава ФБиХ. Човић је изјавио да су измјене Изборног закона БиХ кључни задатак који мора бити завршен, и да је због њега трпио европски пут БиХ и није попуњен Упитник Европске комисије. Тиме је улазак БиХ у ЕУ везао за питање измјене изборног закона, и на прикривен начин условљава рјешење питања изборног закона даљим напредовањем у рејшавању питања која су кључна за испуњавање услова ЕУ.



Оставите одговор