Издвојено мишљење: Да ли је Кина само амбициозна колонија?
Кина је стекла почасно звање "свјетске радионице", заузврат све дубље тонући у зависност – технолошку и финансијску. Фактички, читав кинески развој ишао је на кредит
Анатолиј Несмијан, с руског посрбио: Дејан Стевановић
Као што је познато, Кина је у посједу државних обвезница САД, отприлике у износу од око хиљаду милијарди (трилион) долара. Недавно се појавила информација да кинеска влада пријети Америци, која је озбиљно намјерила да Кину примора да плати за пандемију, да ће се ослободити ових облигација.
У овом, међутим, постоји занимљив детаљ – и САД посједују кинеске државне обвезнице, при чему се дио њих односи на царску Кину, а дио на краткотрајну републиканску државну творевину, до образовања НР Кине. Но, и комунистичка Кина се задуживала – и то на суме које некадашњим царевима ни у сну нису падале на памет. Сума коју Кина дугује САД оцјењује се на око 1.600 милијарди долара. При том, приликом успостављања односа са САД, 1979. године, Кина је на себе преузела обавезу одговорности за све дугове земље, укључујући и оне из ранијих периода.
Исто се догодило и у случају Велике Британије, премда су суме биле знатно мање. Тако је 1987. године Маргарет Тачер испословала намиривање свих дугова из доба царске Кине, што је створило извјестан преседан.
И иначе, поменута кинеска претња лишена је смисла. Наиме, кинески економски модел, уз поправке извршене током кризе 2008. године, по себи генерише дуг катастрофалних размјера. У Русији радо наводе дуг САД који је прешао двадесет хиљада милијарди долара, но Кина по том показатељу заузима прво мјесто у свијету са дугом од 40 хиљада милијарди долара (то јест, толико је било 2019. године, до епидемије; сад је дуг још већи).
У свему томе, међутим, нема ничег загонетног, будући да кинеско економско чудо почива на задуживању, задуживању и опет на задуживању. Јер, почетак тог "чуда" везан је управо за Маргарет Тачер, која је речене 1987. године, у склопу споразума о намиривању британских потраживања из времена царске и републиканске Кине, договорила и велике инвестиције у кинеску привреду, уз предају технологије. Гвоздена леди била је међу првима који су ухватили кретање времена, својом гвозденом руком повевши Велику Британију у нову, постиндустријску епоху, суштина које је, с тачке гледишта "златне милијарде", изгледала сасвим прихватљиво – деиндустријализација и измјештање производње у земље Трећег свијета. У метрополи – постиндустријска будућност, уз навлачење нових колонија на технолошку и финансијску иглу нових колонизатора.
Наравно, могућности САД и у овом погледу биле су неупоредиво веће од британских, те су их оне брзо престигле у насталом надметању.
Додуше, Кина је стекла почасно звање "свјетске радионице", заузврат све дубље тонући у зависност – технолошку и финансијску. Фактички, читав кинески развој ишао је на кредит, а ишчупати се из тога могло се само на један начин – да темпо извоза премаша раст дуга. Отуд оних завјетних 7-8% привредног раста (за Кину кључног параметра), испод ког се нипошто није смјело пасти.
Но, будући да чудеса нема, првобитни темпо раста у десетинама процената постепено је опадао, а криза из 2008. године дотукла је овакав модел развоја.
Кина је покушала да проблем очувања индустријског потенцијала ријеши широким развојем унутрашњег тржишта, што се могло само даљим нарастањем дугова – сад унутрашњих.
Имајући све то у виду, цифра од 40 хиљада милијарди долара кинеског дуга изгледа потпуно примјерено. Нагли развој увијек је својеврсни мјехур унутар кога се гомилају дисбаланси, који прије или касније нађу слабо мјесто – и пробију га.
Ријечју, Кина је била и остала колонија. Само сад амбициозна колонија.