dysko

Из мучења изничу членови

Када је, својевремено, један од страних новинара питао доживотног предсједника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у љетњиковцу Краља Акександра негдје на црногорском приморју, да прокоментарише седамнаестојулску ликвидацију 1946. године, Броз је кратко одговорио: "Бога ти, једва да се сјетих, то су Срби убили неког њиховог издајника". Данас, када послије толико протеклог времена, имамо прилику да чујемо […]

недеља, јун 7, 2009 / 01:08

Када је, својевремено, један од страних новинара питао доживотног предсједника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у љетњиковцу Краља Акександра негдје на црногорском приморју, да прокоментарише седамнаестојулску ликвидацију 1946. године, Броз је кратко одговорио: "Бога ти, једва да се сјетих, то су Срби убили неког њиховог издајника".

Данас, када послије толико протеклог времена, имамо прилику да чујемо људе који су се на најбољи могући начин спријатељили са "учитељицом живота", са великим задовољством можемо констатовати да данашњи историчари нису они који суде, већ они који се покушавају бавити искључиво утврђивањем истине.

Сасвим је јасно, и то више није никаква тајна, да је улога Војске краљевине Југославије коначно утврђена, док је четнички-равногорски покрет рехабилитован и кроз моралну ријеч, и законску регулативу.

Тешко би било повјеровати у тако нешто прије пола деценије, јер је чињеница да су осуђени за сарадњу са четницима, добили преко 1.000 година затвора. Са сигурношћу се може констатовати да је тај брозовско-комунистички суд, био Хашки трибунал онога времена.

Равногорско-четнички покрет је био апсолутно легитиман покрет, из простог разлога јер је био директно подређен Министарству војске Краљевине Југославије, односно југословенској Влади у емиграцији, коју су сви признавали у свијету, осим Адолфа Хитлера и Сила Осовине. Као израз такве воље, нацистичка Њемачка је у два наврата расписала потјерницу са наградама, за човјека који је предводио тај покрет : прву од 200.000 динара и другу од 100.000 рајсхмарака у злату.

С друге стране, комунистички покрет је такође имао за противника окупатора, али исто тако, не смије се заборавити чињеница да су комунисти имали примарни задатак, да у оквиру Другог свјетског рата додатно произведу грађански сукоб; који би им, у случају побједе, дао гаранције да ће се заувијек ослободити монархије, чији су били заклети непријатељи.

И један и други покрет, огромном већином је био састављен од Срба. Оба су била југословенског и антифашистичког карактера, али различитог идеолошког типа и приступа. Поставља се питање: да ли је могуће, и шта је разлог да Срби уопште имају два таква покрета, у моменту када је, као насушни хљеб, постојала потреба за уједињеном борбом против окупатора. Али циљеве комуниста, на жалост, нису одређивали Срби; већ људи који нису марили за српске животе ни 1914. а ни 1941. године.

Одиста, ово се ни у каквим околностима не би могло десити ни Јеврејима, ни Нијемцима, ни Енглезима; нити било којем другом народу ондашње, а и данашње цивилизације.

Зато не смијемо заборавити, да је једна од највећих заслуга првог предсједника Републике Српске, Радована Караџића, била та – што није дозволио да Србин подигне руку на Србина. Иако је био наговаран да уведе пријеке судове за све оне, који су себе налазили у криминалу ратног вихора. С тога смо можда и несвјесно захвални Радовану на његовој Караџићевској мудрости, као и дробњачком чојству, кога је у сваком тренутку посједовао и користио.

Четнички покрет је био вјеран Уставу и парламентаризму, јер је био за вишестраначка народна представљања, односно за вишестраначки систем у каквом данас живимо и постојимо. За разлику од Комунистичке Партије – Јосип Броз; која није била за парламентаризам и вишестраначје, која је била за диктатуру и једних и других, која је била за уништавање свих других политичких снага, која је била за укидање слободе мишљења, па чак и ликвидацију оних унутар комунистичког поктрета, а који се свом маршалу нису клањали до „земљице црне".

С тога су комунисти имали карактер тоталитарног покрета, и то је био један од разлога, зашто се није могла остварити никаква сарадња четника и партизана од 1942. године па надаље.

За разлику од четника, комунисти нису водили рачуна о српским жртвама, већ о својим идеолошким и бољшевичким циљевима, и због тога њих није занимало да ли ће за једног рањеног или убијеног њемачког војника, сутрадан бити стријељано 50 или 100 Срба. На Бањици, у Крагујевцу, у Краљеву или негдје другдје.

Шездесетих година прошлога вијека је сниман серијал "Отписани". Момци у тумачењу наших великих глумачких имена, чинили су чуда од јунаштва свога, широм земље Србије. Ако је вјеровати у све оно што се видјело, макар 10 одсто, онда је лако схватити зашто су нацисти правили незапамћене и нецивилизацијске одмазде према српском народу.

Овдје се са правом питамо, да ли је људска цивилизација запамтила "војничку доктрину", по којој се за једног стријеља стотину мушких или женских глава? И још једно: зашто су Срби били управо тај народ, који је морао ово тирјанство осјетити на својим врло нејаким леђима?

Дакле, Броз је био једна морално безобзирна личност и српска крвопија, док су се српски комунисти несвјесно додворавали свом будућем доживотном владару и узурпатору владавине права, власти и владарства. Чинили су то зарад неких идеала, за које су на крају схватали да су апстрактни и ништавни, али је тад бивало исувише касно.

Због свега наведеног, саматрам да би четнички покрет себе пронашао у модерним демократијама данашњег времена.

И на крају, завршићу онако као што сам почео. Драгољуб Михаиловић и равногорски покрет су жртве Комунистичке Партије Југославије – Јосип Броз, односно његовог тоталитаристичког режима. Српски ђенерал је ликвидиран без икаквог права на жалбу по првостепеној пресуди. Али ако се узме у обзир да је Броз, седмицу дана прије него што је пресуда била изречена, изјавио како ће Дража бити осуђен на смрт, онда се стиче утисак да би то било само губљење времена за српског ђенерала.

Једно је сигурно. Нема више ни четника ни комуниста, али су засигурно и једни и други обиљежили своје вријеме, и постали симбол подијељености српског народа.



0 КОМЕНТАРА

  1. Поштено му судите, па да га стријељамо. Једноставна пресуда црвених. Па ко је имао прилику да прочита завршну ријеч Ђенерала са суђења, јасно му је какво је суђење било.
    Цитираћу за крај:“Због свега наведеног, саматрам да би четнички покрет себе пронашао у модерним демократијама данашњег времена.“

Оставите одговор