Истрошене фразетине о такозваној подршци младима

Често се преко најразличитијих средстава информисања упознајемо са различитим помпезним говорима о томе како треба свесрдно помоћи младима, како им треба дати простор и шансу да реализују своје идеје.

Пише: Вукашин Беатовић

Не желим да патетишем али просто из неког личног искуства дужан сам да наведем пар ствари на основу којих сам закључио да у овој земљи простор за младе практично не постоји. У суштини, постоји само мноштво људи којима из уста препуних обилног залагања, низ зашиљену браду цуре вискозни вишкови разумијевања за све такозване „позитивне идеје“ које млади иницирају. Кад човјек крајичком ока сагледа намножене и безрезервне изливе подршке, рекао би да је једино потребно да се неко ко је млад и ко има идеју појави и све ће бити реализовано. Баш све. Скроз до краја. Дакле – тотално.

Ево лично сам иницирао једну идеју. Позитивнија бити не може. Није револуционарна а није ни већ виђена. За равно двије године мога „службовања“ на Фронталу, настали су текстови за које сам добио бројне похвале, што од људи којима је писање хљеб, што од пријатеља, што од читалаца. Временом се родио план да се нешто од урађеног прочита и сними у студију а то је заиста учињено захваљујући мојој пријатељици Жељани Лошић, новинарки телевизије БН која је са одушевљењем прихватила да тај дио посла преузме на себе. Одрадила је то крајње професионално, суптилно, звонко и са укусом – баш онако како само она умије.

Наравно, како то обично бива, једна идеја за собом вуче другу, у овом случају већу. У жељи да ослушнем каква би била реакција публике прије него што уопште одлучим да озбиљније кренем даље, замолио сам неколицину људи који уређују интернет портале у Републици Српској да својим читаоцима представе већ урађене снимке.

Да ли треба да кажем да ми, осим матичног Фронтала и фејсбук групе Удружења грађана „Лига сарајевских Срба“, више нико није изашао у сусрет?

Да не би било забуне, када сам слао молбе врло јасно сам подвукао да није ријеч о некаквој политичкој промоцији или било чему сличном.

Стога

По годинама које имам припадам категорији младих те као такав имам „позитивну идеју“, а они од којих сам тражио најобичнији и најбезазленији „излазак у сусрет“ на крајње непримјерен начин су окренули главу. Ако је лаж синоним за подршку, онда је подршка присутна на сваком кораку.

Схватам да људи не морају имати слуха за оно што желим да постигнем али се питам гдје су им остале све те силне шансе и простори о којима причају?

Можда на Космету? Можда пак чекају да се појави још неко са осјетном шумадијском маглом између редова па да му се са сва четири екстремитета баце у загрљај и да му дају шта год пожели.

Колико знам, Морава не протиче кроз Српску. Забога, и Ибар је предалеко. Имамо ми Дрину, Врбас, Босну… Хоћу да кажем да имамо о чему да пишемо, а имамо за чим и да жалимо па и да кукамо ако треба.

Не знам да ли су људи у овој земљи навикли да се заносе спјевовима о маћехи Србији али знам да тај нерелани занос нити могу, нити желим да гледам и слушам. Такође, одлично знам гдје живим и имам право да бескрајно волим своју земљу и да јој пишем онолико колико могу и онако како умијем.

Елем, ово што је досад урађено ипак је заобишло све те успутне препреке па је на крају стигло до ушију оних који знају да чују. Оцијењено је да у томе има „меса“ – жаргонски речено. Постоји велика шанса да ћемо се слушати преко фреквенција најслушанијег радија у Републици Српској.

Можда је сулудо ријечима уљепшавати земљу у којој једино инцидентно понашање може да скрене пажњу на себе. Плашим се да је међу нама премало оних који сматрају да се човјек не мора јавно обнажити, или пак не мора непомично проводити дане на неком од градских тргова да би добио пет минута нечије пажње и драгоцјеног времена. Упркос томе, нешто ми говори да наставим.

P.S. Свим младим људима који желе да направе нешто, уколико немају тату гузоњу и уколико немају јаке родбинске везе, братски препоручујем и искрено савјетујем да заобиђу сва мала и земаљска врата. Куцајте на двери! У овој земљи само је Свевишњи кадар да нам помогне!