Историја српског поморства: Скретање са курса који води у заборав

Љубитељи поморства помоћу друштвених мрежа чувају од заборава српску поморску традицију. "Наша војнопоморска историја је у потпуној сијенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном дијелу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији). На фејсбук страници "Историја српског поморства“ подсјећају да су […]

недеља, април 13, 2014 / 11:04

Љубитељи поморства помоћу друштвених мрежа чувају од заборава српску поморску традицију.

"Наша војнопоморска историја је у потпуној сијенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном дијелу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији).

На фејсбук страници "Историја српског поморства“ подсјећају да су се према древним историјским изворима Срби у јужној Далмацији, између ушћа ријека Цетине и Бојане, населили у VII вијеку. Најсјевернија приморска област коју су настанили била је Неретљанска и простирала се од ушћа Цетине до ушћа Неретве. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Kоторске простирала Травунија са Конављем. Најјужнија област насељена Србима била је Дукља, од Котора до Бојане.

/СЛИКА: Манастир Ваведење на острвцету Жањиц, метох ман. Савина, више од шест вијекова стоји на улазу у Боку Которску./

У поменутим областима поникле су и прве српске државе (између IX и XI вијека). Велики кнез Мирослав, рођени брат Великог жупана Стефана Немање, владао је Захумљем, а престоница му је била у Стону на Пељешцу. У држави Немањића, током више од два вијека (XII-XIV), приморска област простирала се на сјеверу до Пељешца и до ушћа Цетине (Омиш), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша, изузев у вријеме цара Душана када је Србија осим на Јадранско, излазила и на Јонско и Егејско море. Средњевјековни српски владари насљедници немањићке Србије још неко вријеме су владали појединим приморским градовима и областима (од краја XIV до средине XV вијека).



/СЛИКА: Капетан Петар Желалић из Бијеле код Херцег Новог заробио је 1760. године командни брод турске флотe "Круна Отоманска" са 68 топова. Због овог херојског подвига произведен је у малтешког витеза. На Малти је подигао прву православну цркву, посвећену Св. Николи, заштитнику морепловаца и крсној слави породице Желалић. У ризници парохијске цркве у Бијелој и данас се чува грчка икона из 17. вијека с ликом св. Никодима коју је Желалић добио од једног од заробљеника с "Круне отоманске” у знак захвалности због избављења из ропства…/
 

Након коначног пада Србије под турску власт Млечани и Римокатоличка црква започињу са систематским искорјењивањем свега што је православно и српско у овим областима. Српски приморски крајеви између XV и XIX вијека долазе у руке Млечана, Угара, Турака, Италијана и Аустријанаца, а неки градови накратко чак и под власт Шпанаца, Француза и Руса. У том периоду традиције српског поморства његовале су српске трговачке породице из Котора, Херцег Новог, Дубровника, Трста и других мјеста.

/Адмирал гроф Марко Војновић (1750-1807), Србин из Херцег Новог, један од оснивача и првих заповjедника Црноморске флоте Руског Царства/
 

Године 1878. књаз Црне Горе Никола I Петровић Његош ослобађа Бар и Улцињ, а 40 година касније, при крају Првог Свјетског рата, српска војска ослобађа читаво приморје.
Од краја XVIII и почетка XIX вијека у приморју су настала бројна српска културна, умјетничка и просветна друштва и установе, штампају се српске новине, отвара се Српска поморска школа. Tако нпр. Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора основано је још 1839. године, док је најстарији хор у Србији, "Прво београдско пјевачко друштво", основан 1853…

/СЛИКА: Тартан "La Forza", капетан Ристо Поповић, 1804. ("Срби у Трсту")/


Срби у приморју живе више од 1.300 година. Средњевјековне српске државе у приморју трајале су готово 700 година. Ту су 1219. године настале и прве епархије Српске православне цркве. Поморска традиција није се прекидала ни у доба окупације приморја (XV-XIX вијек), да би српско поморство нови узлет доживјело у посљедњих сто година (1918-2006).

/СЛИКА: Палата српске трговачке породице Гопчевић у Трсту, на чијој се фасади налазе скулптуре јунака Косовског боја (кнеза Лазара, кнегиње Милице, Милоша Обилића и Косовке дјевојке), док су у ентеријеру, на дрвенарији (тј. на вратима између салонских просторија) сачувани мотиви српског грба – крста са оцилима…/

У приморју и данас живи велики број Срба, са својом богатом историјом, древним црквама и манастирима, старим културно-просвјетним друштвима. Због свега тога вјековне традиције српскога поморства заслужују да буду сачуване.

/СЛИКА: Прекоокеански путнички брод “Краљица Марија“ (1931.)/

/СЛИКА: Брод “Скадарлија“ београдског предузећа Беоплов (Осамдесетих година прошлог вијека)/

Писац из Херцег Новог, Никола Маловић, често каже да је Бока једино подручје гдје Срби још увијек живе крај мора. Мало даље, у залеђу, у Републици Српској, налази се Требиње, “наша мала медитеранске утјеха“, како је рекао Рајко Петров Ного.

Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак у церство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у другом облику и мањем обиму. (Иво Андрић)



0 КОМЕНТАРА

  1. zanimljiv tekst, zaista.. primjecujem da kada se prica o doseljavanju Slovena, tj. ovom slucaju Srba to ispada kao neka mirotvorna misija.. a onda kasnije njih svih napadaju i, iz neobjasnjivog, razloga, potiskuju a oni se samo brane i oslobadjaju.. kada su se u 6, 7 vijeku srucili na ove prostore pobili su stotine hiljada tadasnjih stanovnika, grcki izvori su zabiljezili nekoliko miliona, ali, hajde da su pretjerivali, pa neka je deset puta manje to su stotine hiljada ljudi, poruseni su mnogi gradovi (na mjestu danasnjeg Cavtata npr.), mnoge su prodali u roblje a neki su ostali i nekako se uklapali.. inace, mlecani su potomci razno raznih koje su nova plementa razjurila sve do gdje zavrsise sa republikom…ratoborni neki narodi…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *