Истина скривана у трњу 62 године
Потомци оних који су, овдје на овоме мјесту, 27. априла 1942. године, побијени па запаљени или чак живи запаљени, окупили су се данас да помену невине жртве усташког злочина. Пише Зоран Јанковић Запаљене су свијеће, положени су вијенци, попијена је по ракија-двије за душу страдалих. Потомци невиних и потомци потомака невиних жртава, присутни ђаци, имали […]
Потомци оних који су, овдје на овоме мјесту, 27. априла 1942. године, побијени па запаљени или чак живи запаљени, окупили су се данас да помену невине жртве усташког злочина.
Пише Зоран Јанковић
Запаљене су свијеће, положени су вијенци, попијена је по ракија-двије за душу страдалих. Потомци невиних и потомци потомака невиних жртава, присутни ђаци, имали су прилику да чују шта се то тачно овдје догодило прије 72 године; лекцију коју у уџбеницима историје, нажалост, нису имали прилике прочитати. Јер никад није ни написана.
Они који су пажљиво слушали могли су чути и да власти више од пола вијека нису дозвољавале да се овај злочин помиње, а камо ли да се обиљежи стратиште. А било је овако како пишемо – тврдили су ријетки преживјели и њихови потомци.
Црна да црња бити не може
У прољеће 1942. године усташка „Црна легија“ Јуре Францетића, њих око 10.000, кренуло је са задатком да од Сарајева до Дрине не оставе живо ни „српско уво“.
За разлику од усташа чији је задатак био да масакрирају цивиле, регуларне њемачке и италијанске војне јединице, истовремено, кренуле су у офанзиву на устаничку војску рогатичког краја. Код њих још увијек није постојала подјела на четнике и партизане. Притиснута офанзивом прејаког непријатеља устаничка војска била је принуђена на повлачење према Дрини. Збјегови српског народа кренули су у бјежанију за војском, јер су зли гласови о злочинима куда би пролазили “црнокошуљаши” стизали прије њих. Покренуло се све српско од Олова, Пала, Сокоца, Хан Пијеска, Кладња… цијели исток данашње Републике Српске бјежао је према Србији. Становништво из Рогатице и села ближе граду такође је кренуло у збјегове према селима ближе Дрини; одатле према Мајци Србији.
Ето тако се десило да село Осово, десетак километара удаљено од Рогатице у правцу Србије, те 1942. године, буде препуно избјеглица. Устаничка војска је узмакла, за њом су кренули Нијемци и Италијани, а цивили су остали на милост немилост Францетићевим усташама. Тачније – на немилост. Такође „Црној легији“ Јуре Францетића прилазили су и локални муслимани, припадници такозване “муслиманске милиције”. Такве јединице сустигле су српски збијег у Осову.
Дан када је крв горила
“Моја 2 брата и 2 сестра били су овдје у Осову, код ђеда и бабе. Отац и мајка отишли су са устаничком војском према Дрини, да у Србији нађу смјештај, па да се онда врате по дјецу. Ето, закаснили су само за један дан, усташе су биле брже” сузних очију прича Милован Бојат из Пљешевице, који тада није био ни рођен. Напором воље препричава нам како су се даље одиграли догађаји. Прича нам причу коју је научио од својих предака, која није заборављена иако никад није записана, него се само преносила од уста до уста (ево, сад је већ записана). “Преко Медника ударили су Францетићеви “црнокошуљаши”. Поуздано се зна да су им се придружили и овдашњи муслимани. Сестра Гојка била је код оваца. И млађи брат је био са њом. Плакао је, јер је желио да се врати баки. Гојка га је вратила у село, а она је поново отишла овцама. И тако… она преживи а остали… у живој ватри изгореше. На једну крв. Бацили су их у ватру. Ђед је прикован за брвна и тако је изгорио” прича Бојат.
Прије 10 година, када је подигнут овај споменик, аутор који исписује ове редове био је у прилици да забиљежи свједочење сада већ покојне Гојке Бојат, удате Зорановић: “Оставили смо овце и пошли према Качарском брду. Кад смо дошли на Качарско брдо, тетка ми, мамина сестра рођена, горе удата, са дјецом доручкује. Каже ми: “Хајде, Гојо, да доручкујемо, откуд ти тако рано?” Испричала сам им шта се догађа. Каже она: “Нека те, остани код мене.” Већ се увелико пуца. Што Радоја на силу не поведох са собом! Никад то себи опростити не могу! Побјегла сам са неком дјецом на Гајеве. На Гајевима дођемо у кућу Гашевића. Са Гајева смо кренули на Стрмац, па преко Пешурића дошли смо на Сјемећ. Угледали смо дим и било нам је јасно шта се догађа”, причала нам је Гојка. За живота. Она је те 1942. имала 9 година, Момчило 4, Радоје 6, а Рајка 13 година. „И сви су умрли у истом дану“ рекла би пјесникиња. Једино је Гојка преживјела. И поживјела да исприча и посвједочи о злочину. Новинарима, али и у књизи „Гојкин животни пут“ која је данас представњена рогатичкој јавности.
А усташки злочин у Осову је био страшан. Све што су похватали Срба, у зору 27.04.1942. године по селу усташе су сакупиле, затвориле у куће и штале Које Ристановића и Ристе и Митра Корањића. Заселак Кула налази се у прилично дубокој, природној ували измеду два брда, сакривен је и заклоњен од погледа. А онда је почео крвави, усташки пир у коме је убијено иумеђу 90 и 100 Срба. Неки кажу и више. Како сад знати колико их је тачно било? И то све саме нејачи, дјеце, жена и стараца, јер војно способни или су се крили по околним шумама или су отишли са војском. Побијени су: Ристановићи, Ковачевићи, Љубиници, Корањићи, Балчаци, Бојати, Гашевици, Зековићи, Томовићи, Паунићи, Кундурићи… и по презименима се види да су то породице не само из Рогатице него са цијелог Сарајевско-романијског платоа. Петар Ристановић, напримјер, данас нам прича да је ту настрадало 24 његових наближих – чланова породице.
Увијек неко претекне
Злочин је преживјела Перса Зековић-Савчић. Неко, Вјероватно Бог, оставио је тада живу да може да свједочи о престрашном усташком злочину. Ни Перса није, Бог да јој душу прости и помилује, више међу живима, али је у диктафон овог и још неких новинара, прије десет година, изнијела следеће свједочење:
“Усташа ме је један узео за руку и рекао ми да идем са њим. Одвео ме је у једну муслиманску кућу и рек’о некој цурици да ми да своје хаљине да обучем. Била сам ту до ујутро. Сву ноћ сам плакала. Знала сам да су ми сви поклани и попаљени. Е, моја мајко јадна! Ујутро видим они се пакују да бјеже. Питам их: “А куд ћу ја јадна?” Рекли су ми да ће ме водити у Рогатицу са собом. А мени ко да је сами Бог реко: “Немој ићи, бјежи ти!” Скинем оне њихове хаљине и на онај капак неки на магази доље сиђем ђе су говеда, па онда побјегнем уз једно брдо, па се сакријем у шевар. Један усташа дошао је у кућу и пита: “Гдје је мала? Богами, нема је! Побјегла”, рекли су му. А ја све то чујем. Ја јадна опет бјежи, бјежи, бјежи… ништа не видим, само шума. Бјежи и преко оне шуме у Думањиће. Ту нађем једног Србина и једну Српкињу. Све им испричам. До један сат-два дођоше три муслиманке. Оће нешто да пљачкају. Познале су ме јер сам у Осову двије године у бјежанији чувала овце. Рекле су ми: “Ајде се ти врати са нама, неће они теби сад ништа.” Ја се вратим са њима. Дођем код оне Цуре, Микове мајке. Причам јој да смо побијени и попаљени, а она ништа није знала. Поче плакати, то јој је све родбина. Вратимо се у село да видимо је ли ко ост’о жив. У кући Илијиној нема никога, само кости. Побијено, попаљено, па онда закопани у ђубре. Била сам ту седам дана и онда са бјежанијом отишла у Гласинац", причала је Перса о догађајима од прије седамдесет двије године. Које никад није успјела да заборави. Није могла све и да је хтјела.
Остао пепео и кости
Кад је муслиманско становништво завршило пљачку српске имовине по Осову родбина побијених Срба је по изгорелим објектима покушала прикупити посмртне остатке најмилијих. Малобројни су препознати по недогорјелим дијеловима тијела и одјеће, док је од већине жртава остао само пепео. Пепео и кости. Посмртни остаци су сакупљани, између осталог, и у дрвене сандуке у којима стоји брашно. Тако су Корањићи посмртне остатке, за које су сматрали да припадају њиховој родбини, сахранили у заједничку гробницу на брежуљку украј села. Све то рађено је на брзину, а онда се бјежало према Дрини. Ту су Италијани и Нјемци блокирали мостове а усташе навалиле на српске цивиле… одувуд усташе, отуд набујала Дрина… побијено је преко 6.000 хиљада Срба у Милошевићима и Старом Броду.
Породице су се, након тога, искупљале по збјеговима у Србији, тржили су једни друге, налазили, неналазили, пребројавали своје мртве и сјећали их се.
Чак и у годинама послије 2. великог рата споменици настрадалим српским цивилима у Осову подизани су стидљиво и скоро илегално. И то само у породичним, сеоским гробљима, док мјесто масовног страдања никад није обиљежено. Деценијама је било зарасло у трње и коров. Све док потомци настрадалих, прије равно десет година, нису подигли скроман али лијеп споменик. Тек тад се смјело, јер нико више није бранио да се то учини.
Годинама прије тога су породице чији су чланови побијени у Осову, на задушнице, послије обиласка породичних гробаља, обавезно долазиле на гроб Корањића у непосредној близини стратишта и палили свијеће. А онда би, као случајно, навраћали и на мјесто страдања из 1942. зарасло и неуредно, и прислуживали су свијеће задушнице.
Годинама нису дали да се подигне споменик
Маријан Бојат био је планирао да спомен за своје троје настрадале дјеце подигне у виду спомен-чесме поред пута у Радави, на којој би била камена спомен-плоча са уклесаном јелком и два јаблана: кћерка и два сина. Идеја је била да се жедном путнику угаси жеђ, а он прочита имена невиних жртава. Да вода, симболично, гаси ватру у којој су изгорјели дјечији животи. Плоча је урађена, али власти нису дозволиле њено постављање. Родитељи Маријан и Стана нису дочекали да за њиховог живота буде постављена спомен-плоча настрадалој им дјеци. Милован Бојат, син им, је 2002. године реализовао дугогодишњу жељу својих преминулих родитеља. Са старе камене плоче избрисан је једино натпис "спомен-вода" и уклесан крст и слике дјеце, а све остало на њој је аутентично. А и од приче како их је сахранио у најмању руку, кожа се јежи, а сузе крећу саме.
"Кад сам дошао на мјесто гдје су ми убијени сестра и два брата са баком и дједом у мени се јавио чудан осјећај. Као да ми је неко рекао тачно мјесто на коме су баш они убијени и са кога треба да узмем земљу да их сахраним. Сахранио сам ту земљу, коју сматрам њиховим посмртним остацима, поред гроба родитеља, на породицном гробљу у Пљешевици” испричао нам је Бојат.
Данас, ако ништа друго, породице имају гдје, а и и смију, запалити свијеће-задушнице. Без бојазни да ће бити оптужени за нарушавање братсва и јединства. Иако неправда почињена 1942. у Осову никад неће и не може бити исправљена. Јер на спомен обиљежју исписана су имена само оних за које се зна да су овдје страдали. Пошто се радило о збјегу, имена великог броја побијених нико није ни знао. Зна се само да је било доста дјеце, од тога једно старо само три дана. Много је, дакле, потомака и потомака од потомака који данас нису овдје били присутни јер никад нису ни рођени!
Данашња годишњица не само да је била дозвољена него је и подржана од стране општинске власти на челу са начелником Томиславом Пухалцем.
Усташа побио преко 6 хиљада Срба па добио своју улицу у Мостару
На само неколико километара од овог мјеста, у окрвиру исте усташке, Францетићеве офанзиве 1942. године, у кући Деспота побијено је више од 20 Срба – цивила. Сјеверно од овог мјеста 165 цивила побили су, такође, “црнокошуљаши” под командом Јуре Францетића. Например, само из породице Пушоња убијена су 42 члана. Преживјело је тек двоје дјеце: Мијат и Анђелка Пушоња, једно са осамнаест а друго са седам рана.
Најжалосније од свега је то што нико никад није одговарао нити за један од ових злочина, укључујући и оних преко 6.000 побијених на Дрини. У истој овој офанзиви, од истих ових усташа, под командом тог истог Јуре Францетића.
А он је још прије 2. свјетског рата осуђиван због усташког дјеловања и депортован из Краљевине Југославије. Током рата био је задужен са прогон Срба, Јевреја и комуниста у Сарајеву, и даље све до Дрине. И командант злогласне “Црне легије”. Због невјероватних звјерстава и нечовјечстава која је чинио Нијемци су од Анте Павелића лично затражили да га смијени. Поглавник не само да га није смијенио, него га је унаприједио у команданта свих усташких јединица у БиХ. Францетић је умро 27. Децембра 1942. године у партизанском заробљеништву од посљедица рањавања. Да је дуже поживио ко зна колико још хиљада људи би побио.
Мећутим, током посљедњег рата јединица ХОС-а у Госпићу носила је назив “19. Бојна Витез Јуре Францетић”. Бригада ХОС-а у Зеници носила је име „Бригада Јуре Францетић”. Касније је промијењено у “44. Самостална домобранска бојна Јуре Францетић”. Јединица ХОС-а из Томиславграда носила је име “13. Бојна Јуре Францетић”. У Слуњу је 2000. године постављена спомен-плоча Јури Францетићу, али је уклоњена након 2004. године. Једна улица у западном Мостару и данас носи име овог страшног усташког злочинца: Улица Јуре Францетића.
Замислите сад како је неком потомку од преко 6 хиљада Срба које су побили “црнокошуљаши” кад данас прошетају Мостаром и угледају ову таблу са називом улице!
Немојте тако… љутиће се БоТа… Јуре му је ујак… 😉
je li to bili prije ili poslije pogroma muslimana u istocnoj Bosni?
Алекс, каква то глупа питања постављаш?
zanima me Simo…
Што нема у вугла, има у гугла.
izbacuje mi samo sajtove koje ne smatram relevantnim a ne da mi se knjige traziti…
Што не питаш Чешњака? Он то сигурно зна.
Ја бих ти одговорио, али си поставио питање као Шешељ кад је питао тужиоца зна ли му жена да је педер.
posteno.. nije mi bila namjera (to kao seselj).. eto ako znas napisi.
Злочини над муслиманима су били осветничке акције послије ових Францетићевих злочина. Напомињем, велику већину Францетићеве Црне легије су чинили муслимани-усташе. Због тога је оштрица освете била уперена против муслимана.
hval. to me zanimalo.. inace, bilo bi dobro napraviti neki portal na kojem bi se po opstinama prikazali svi zlocini, tragedije itd..ne s fokusom na „narode“ ili „religije“ vec geografski prostor.. pa lijepo: onda su dosli ovi pa pobili ove, nakon toliko i toliko su dosli oni pa pobili one, onda se prostor iselio zbog nedostatka posla pa opet dosli ovi, itd,.. itd.. po opstinama….
“Данашња годишњица не само да је била дозвољена него је и подржана од стране општинске власти на челу са начелником Томиславом Пухалцем.“
Карабаја, зар се то не подразумјева? Зар треба наглашавати да је Пухалац дозволио годишњицу. Није ваљда, у духу пробосанства, размишљао да је забрани.
Ова реченица ти је покварила иначе добру репоратжу, али те разумијем. Тежак је новинарски кру’.
Simo, tvoj šef je napredovao, najmanje deset puta je upotrebio izraz probošnjački. Očekujem brzu evoluciju u bošnjački. No ti si već to izveo, pa neće biti ništa novo. uspješno si osvojio titulu poklopca svakom loncu.:P
aleks,овдје можеш видјети свједочења људи који су преживјели покољ од стране Црне легије и муслиманске милиције на обали Дрине http://www.youtube.com/watch?v=iWdU57dEhq4 други дио http://www.youtube.com/watch?v=UXhGri7dSHo Ови догађаји су били прије ослобођења Вишеграда од стране ЈВуО.http://www.youtube.com/watch?v=pk1X88Y6bos
http://www.youtube.com/watch?v=IAEZ42soo38
http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=150:bitka-za-visegrad&catid=9:istorija&Itemid=123
aleks, 29.04.2014. 17:58:30 [114411]
Прочитај књигу „Нож“,Вука Драшковића.Није неки чо’ек,али је књига добра.
Симо П. Ороз, 29.04.2014. 19:01:33 [114424]
Злочини над муслиманима су били осветничке акције послије ових Францетићевих злочина. Напомињем, велику већину Францетићеве Црне легије су чинили муслимани-усташе. Због тога је оштрица освете била уперена против муслимана.
„Cetnicki zlocini poprimili su masovna obelezja sredinom novembra 1941. nakon raskida sporazuma o saradnji sa partizanima i napada cetnika na partizanske snage u Srbiji. Prvi zlocini nad muslimanima pocinjeni su u pojedinim selima srebrenickog sreza. Ovim zlocinom bila su zahvacena muslimanska sela na sirem podrucju Romanije i podrucja Jabuke. Od sredine novembra do sredine decembra, u Visegradu i okolini je ubijeno oko 600 muslimana i popaljeno vise sela. Nakon cetnickog ulaska u Focu pocetkom decembra 1941. izvrsen je pravi masakr: za nekoliko dana pobijeno je 400 muslimana iz Foce i oko 700 mudzahira iz Rogatice, Visegrada, Gorazda i okolnih sela. Klanja su vrsena na mostovima na Drini u Foci i Gorazdu. Slicnu sudbinu, cetnici su bili namenili muslimanima u gorazdanskom i cajnickom kraju. Prema nekim podacima, cetnici su na podrucju Foca-Gorazde-Cajnice od oktobra 1941. do 20 januara 1942. pobili 5.000-6.000 muslimana, muskaraca, zena, dece i popalili nekoliko stotina kuca. Po ustaskim procenama, u Focanskom srezu stradalo je 3000-5000 ljudi. Cetnici su nakon preuzimanja vlasti od Italijana u Foci 5. decembra 1941. najpre poklali zarobljene domobrane i oruznike koje su im Italijani izrucili, da bi nakon toga pristupili likvidaciji muslimana i hrvata koji su se odazvali pozivu da se jave cetnickoj komandi u gradu. Poseban bes iskazan je prema imucnijim muslimanima, trgovcima, cinovnicima, vlasnicima radnji, a pogotovo prema prema onima koji su potpisali pozdravno pismo Anti Pavelicu. O ovim klanjima je cetnicki komandant Sergije Mihailovic rekao: „Rijesili smo se neprijatelja, ubili smo 5.000 muslimana u Foci i Gorazdu“. Nakon ovih klanja nastala je panika medju muslimanskim zivljem i stihijska bezanija ispred kame. Jedan deo je u panici napustao svoja sela i bezao u pravcu Pljevalja i Sarajeva. Mnogi seljaci sa druge strane trazili su pomoc kod svojih najblizih komsija srba, cemu su se cetnici suprostavljali ostrim kaznama. Cetnici su i dalje nastavili da vrse genocid nad muslimanima u rejonu Prace, Bara, Jabuke, Medjedje i drugih mesta. Ubijanja su zaustavljena dolaskom jedinica NOV i POJ na ovo podrucje i stvaranjem slobodne teritorije sa sredistem u Foci. Nailazeci pri povlacenju sa Romanije na Jahorinu (17-20 januara 1942) na jezive prizore spaljenih kuca i zbjegova naroda koji je stradao u akcijama cetnika i ustasa, Vrhovni stab Narodnooslobodilacke partizanske i dobrovoljacke vojske Jugoslavije izdao je proglas u kojem je istaknuto da su cetnicke bande ubijale mirne muslimane i palile muslimanska sela isto onako kao sto su ustase palile srpska sela: Ovi cetnicki zvjerovi poubijase i protjerase iz njihovih domova desetke hiljada muslimanskih porodica“. Vrhovni stab je ovim proglasom pozvao sve srbe, hrvate i muslimane da se ujedine u jedinstvenu Narodnooslobodilacku vojsku i podju s partizanima da bi ucinili kraj svojim patnjama. O dolasku u Bosnu, Tito je rekao: „Kada su nase srpske jedinice stigle u Istocnu Bosnu, na dnu bistre Drine njihale su se hiljade ljeseva neduznih zena, djece i staraca muslimana. U Bosni i Hercegovini, a narocito u Krajni nasli smo velike prirodne ponore pune ljeseva poklanih srba – zena, djece i staraca. Nasa parola bila je bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije. Mi smo cinili sve napore, dokazujuci ogorcenom srpskom zivlju i zavedenim cetnicima da svi hrvati nisu zlikovci, da svi muslimani nisu zlikovci, vec samo mali deo u ustadskim odredima, koji su pod vodjstvom nemaca vrsili zlodela. Dokazivali smo svim mogucim nacinima ojadjenom muslimanskom i hrvatskom zivlju da srbi nisu zlikovci, nego da zvjerstva vrsi samo saka cetnika Mihajlovica, Pecanca i Nedica…“
Dokumenti koji govore o tim zlocinima daju vise no praznu sliku. O ovim zlocinima u Foci je Vladimir Dedijer zapisao krajem januara 1942. u svom Dnevniku:“muslimani racunaju da ih je preko tri hiljade pobijeno. Srbi racunaju svoje gubitke na 400. Foca puna sirotinje. Muslimanke prose po ulici. Magacini prazni…“ U svom ratnom dnevniku o pokolju u istocnoj Bosni, D. Karic je zapisao 26. 1. 1942. „Na drumu od Foce do Gorazda na razdaljini od tridesetak kilometara naisli smo na sedam zaklanih muslimana sve starci. Zaklali su ih cetnici prilikom povlacenja. Na sneznoj belini iz daljine uocavamo les u lokvi krvi. Iz straha niko ih nije pokopao , a vidi se da su ih opljackali“. Isti autor je zapisao 20. 1. 1942. : “ Drina stalno pronosi leseve . Kazu da je to sa Cureva, Borca i Bukovice iznad Foce gde je sve poklano. Muslimani su nam osobito zahvalni. Kazu da nismo naisli i da je cetnicka vlast trajala jos mesec dana svi bi bili poklani. Njihove price o tome su potresne. Cetnici su izvodili ljude uvece na most i tu ih klali. Jauci i vika su dovodili do ludila ljude iz okolnih kuca i plasili su se da mozda sledece noci i na njih dodje red. Mnogo gore je bilo po selima : u Curevu-donjem delu Sutjeske-postojalo je dvanaest zaseoka, sada, posle ovih ustasko-cetnickih klanja kazu da nije ostala nijedna kuca citava. Sve je opljackano i spaljeno. Ko nije mogao da pobegne u gradove ubijen je“. Po ratnim nepotpunim podacima, cetnici su do janurara 1942. u focanskom srezu ubili osam srba, jednog hrvata i 2.123 muslimana, a medju njima je bilo 280 dece do deset godina starosti.“
Simo, evo ti ustaška, četnička i partizanska svjedočanstva o zločinima činjenim na drinskom području u jesen 1941. i prvim mjesecima 42.
Barem ti dobro znaš za Drašine depeše vladi u Londonu iz septembra 41. i Đurišiću iz decembra iste godine gdje kao jedan od prioriteta ističe potrebu „čišćenja“ Bosne i Sandžaka od muslimana.
DAKLE:
– Tvoja tvrdnja da su zločini nad muslimanima podrinja osvetnička akcija nakon francetićevog pohoda je LAŽNA.
Četnički zločini nad muslimanima podrinja su vršeni i prije i poslije ovih akcija.
– Tvoja tvrdnja o tome da su većinu francetićevih vojnika činili muslimani nije potkrepljena niti jednim argumentom pa dok to ne učiniš nema svrhe o tome ni raspravljati.
– A opet, i dalje zločine jednih pokušavaš pravdati zločinima drugih pa čak i koristeći se lažima, ali razumijem tu četničku filozofiju. Za mene je Jure Francetić zločinac i svi pripadnici njegovih jedinica i niti jedno njihovo djelo se ne može pravdati time da li je neko činio zločine prije ili kasnije. Milorad Dodik čiju politiku ti podržavaš i braniš je u ovih sedam godina litre kafe i barem dva vola mesa pojeo sjedeći sa Draganom Čovićem, čovjekom koji je predsjednik stranke koja ima većinu u Mostaru i čijom voljom je ulica u Mostaru dobila i do danas sačuvala ime Jure Francetića.
E, to je činjenica, zato bolje je ćutati i ne povlačiti mečku za rep. Možda je i bilo muslimana u Crnoj legiji, ali je sigurnije da tvoj Dodik rujno vino pije sa čovjekom koji je ulici u Mostaru dao ime po Juri Francetiću.
ZA SIMU (i još ponekog)
“Данашња годишњица не само да је била дозвољена него је и подржана од стране општинске власти на челу са начелником Томиславом Пухалцем.
Decenijama je obilježavanje i mjesta i događaja bilo zabranjeno od strane vlasti. Zato je potrebno naglasiti da je sada ne samo dozvoljeno nego podržano.
Inače i moji preci su prošli ovu golgotu. Moj otac (Bog da mu dušu prosti) je bio 1939. godište. Majka ga je htjela baciti u Drinu jer je, baveći se njime, zanemarila ostalo četvoro starije djece. Utom ih je pokupio neki improvizovani splav. Da se nisu dograbili Srbije niko ne bi preživio. Moja kćerka rođena je na Svetoga Iliju 1992. u izbjeglištvu u Srbiji. Istoreija se ponavlja… i ponavljaće se, nažalost.
Lično mislim da je onaj loš čovjek a dobar pisac to najbolje sublimirao u „Nožu“ parafraziram – sve ve ovdje osvećeno i presvećeno. Kad pustiš krc bilo kome ne znaš da li je tvo dušmanska ili tvoha krv. – isto to mislim o ovdašnjom ratovima
Hvala za mišljenje o reportaži, pisanje reportaža je moja uža specijalnost.
Karabaja, 30.04.2014. 09:09:43 [114481]
Видиш,твоји су имали среће,а мојих шестеро стричева и тетки на Божић прогута ледени Врбас.Иако смо отац и ја били у ВРС,нисмо окрвавили руке,чак смо помогли једној хрватској породици,ваљда је људски помоћи неком с ким одрастеш.А овде нема још правде,правда за нас Србе је само независна Српска.Разлог:1,3 милиона у Првом,1 милион у Другом свј.рату.
Наша крв је потцјењена-да парафразирам.
И за ког алудираш на лош-добар и Симо и још понеко?
Serbinum, hvala na preporuci. Čitala sam ga negdje 87, 88 (ne sjećam se tačno).. ono je roman a ne istoriografija… .. inače, sada postoje mnogo naprednija tehnologija pa možete otkopavati i sahranjivati sve stradale.. jedno po jedno…da ih identifikujete dok su im potomci još živi…zato podržavam postavljanje obilježja stradalim, samo bez rekla-kazala…ili subjektivnih opisa književnika… .
a objasniću ti i zašto insistiram na tom pristupu. meni su moji (koji su preživjeli kozaračke zbjegove – neki su stradali u Jasenovcu) pričali da su zapamtili da su ustaše imale najveću podršku iz Orahove kod Gradiške.. kada sam kasnije čitala o tome našla sam da je Orahova naseljena muslimanima protjeranima iz Srbije samo 60, 70 godina ranije.. dakle, nije bio problem kod njih dobiti podršku protiv nekoga koga su smatrali krivim za svoja prethodna stradanja…tako se i mobiliše „topovosko meso“.. pozivom na istoriju i lične tragedije.. dok jedni protjeruju i/ili ubijaju druge bie i onih trećih koji time manipulišu,,,
VUK
Serbium,
„Loš čovjek a odličan pisac“ se odnosilo na Vuka Drašlovića.
Za Simu ne mislim da je loš čovjek. Moram nekog doooobro upoznati da bih ga generalno (dis)kvalifikovao. Za Sima mislim jedino da je ODLIČAN STRUČNJAK ZA ODNOSE S JAVNOŠĆU! Prava je šteta što je na strani režima!
To je, međutim, njegov izbor; sam je birao stranu. Ja svoju nisam izabrao, režim je od mene napravio svog (krvnog) neprijatelja, jer se okomio na mene samo zato što nisam bio sa njima. Bez obzira što nisam bio član ni jedne političke partije.
aleks, 30.04.2014. 10:09:46 [114488]
Е овако.Орахова је насељена муслиманима из Србије,који су дошли 1861.године.Постоји још насеља у БиХ,који су насељени углавном из Западне Србије,Кобаш,Шамац,…Приликом анексије,ти муслимани су се запутили у Турску,продали земљу Србима(углавном кнезовима који су имали лову).У Турску нису ушли,паре од земље су потрошили на пут,а затим су се као сиротиња вратили назад.Та 2 кнеза су им дали да се врате на своја имања.Кад је почео 2.свј.рат,ваљда из захвалности према својим комшијама,прешли су преко брда,и побили доста људи у Поткозарју(села Совјак,Бистрица,Гашница,Међеђа,…),постадоше Антишини главни пулени.Доста муслимана из Приједора и Санског Моста је им помогло.Моје претке су побили Хрвати из Шимића и Мичија.
zanimljivo. hvala. kako su se zvala ta dva kneza i kad je bio taj povratak?
aleks, 30.04.2014. 10:09:46 [114488]
Јавићу ти.Имам књигу код куће,сад сам на послу,гужва,празници…
OK. hvala.
ovo da mi Serbinum ne zaboravi javiti za knjigu…
“Možda je i bilo muslimana u Crnoj legiji….“
Можда су то само она двојица у позадини која не клањају.
http://www.svjetlopis.web44.net/muslimani_u_ndh.htm
“Četnički zločini nad muslimanima podrinja su vršeni i prije i poslije ovih akcija“
И прије и послије ових акција Црне легије било је усташких злочина, па самим тим и четничке освете. Ја то нисам спорио. Али су највеће освете извршене послије ове акције Црне легије. Једна од њих је и она највећа у Фочи 1943.
Да се не сикираш, ја те акције не оправдавам, као што не оправдавам и као што осуђујем злочин у Сребреници без обзира што је и он имао неке елементе освете.
Морамо истини погледати у очи. Лажна комунистичка историја која је покушала сакрити усташке злочине и изједначити их са осветничким акцијама људи којима су усташе побиле сву фамилију је и довело до данашње мржње.
Да се рекла права истина, да Србима није брањено да се сјећају својих настрадалих и српска реакција 1992. године би била другачија.
Ја се борим за да се о догађајима из Сребренице напише истина, не због муслимана, него због Срба.
Simo,tek da prestaneš vjerovati u priče Mile Budaka, poslušaj šta su govorili ljudi u koje se počesto zaklinješ:
Gavrilo Dožić, srpski patrijarh: “Mi smo apelovali na pristalice dr. Mehmeda Spahe,a oni su pre našega apela pokušali sve što su mogli da obustave masakr i pokolj srpskog življa. Naš apel primili su blagonaklono nastojeći da nešto učine u tom pravcu. Uzeto u celini, predstavnici muslimana drže se ispravno i dobro prema Srbima i osuđuju javno i kuražno zločine ustaša”
Petar II Karađorđević, na Petom svesrpskom kongresu, održanom 1963. u Čikagu, govori o rezolucijama: “Mi Srbi ne treba da zaboravimo da su odbranu srpskog življa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od ustaških zločina prvi baš ustali najugledniji Muslimani. Bilo je, istina, muslimanskih otpadnika i u ustašama, ali je ološa bilo uvek i svuda, i u svim narodima. Narod se, međutim, ne ceni po svom ološu no po svojoj eliti”
Ucijelom fočasnkom srezu koji je brojao preko 35 000 muslimanskih stanovnika u ustaše se prijavilo 12 ljudi. To je dokumentovano, o tome postoje izvještaji.
Naravno, dovoljno je i dvanaest zvijeri da pobiju stotine ljudi, ali ovo tek da se spomene i ne povjeruje u baš sve laži.
Usput, ne reče mi ništa na to Dodik ima potpisan sporazum o saradnji sa Draganom Čovićem, čovjekom koji je na čelu političke partije koja je dala ime ulici u Mostaru po Mili Budaku i Juri Francetiću.
češnjak, 06.05.2014. 09:05:30 Usput, ne reče mi ništa na to Dodik ima potpisan sporazum o saradnji sa Draganom Čovićem, čovjekom koji je na čelu političke partije koja je dala ime ulici u Mostaru po Mili Budaku i Juri Francetiću.
Стално замјераш Сими што подржава доду али никада ниси критиковао ове твоје муслимане што подржавају СНСД-е кадрове!То је посебно изражено на локалним изборима када муслимани већином подрже бајине кандидате за начелнике општина у Републици Српској!
Зашто игноришеш коалицију СДП-а са ХСП-ом у педерацији иако та странка држи Павелићеву слику у својим канцеларијама и поноси се усташком идеологијом!Ту коалицију ниси никада осудио!Као што ниси осудио ову коалицију 1 март у којој су све муслиманске партије у савезу са Павелићевим следбеницима!
Узалуд ти пискарање о муслиманима као антифашистима када историја свједочи другачије!
Ако можеш пронађи барем једно муслиманско село које су спалили Нијемци или усташе због антифашизма!
Ја могу само да констатујем да си ти један обични скрибоман и психопата који покушава да фалсификује муслиманску фашистичку историју и претвори је антифашистичку!
ellep,
evo osuđujem,
ali čudni su ti muslići, u Doboju podržavaju kandidata SDS-a, u Prnjavoru kandidata SNSD-a, u Prijedoru, Pavića…
osuđujem i glupu koaliciju SDP-a sa HSP-om,
u zadnje vrijeme posebno i iskreno osuđujem raspaljujuće izjave lidera koalicije 1. mart…
jel dovoljno,
usput osuđujem i ovu retoričku koaliciju narodnjačkih partija i ponovno plizanje SDP-a i SDA, a maksz sam osuđivao koaliciju Lagumdžije i Radonćića…
ako imaš još koga na pameti i njega osuđujem,
ali ne zato što koaliraju – to podržavam – već što lažu da brane pricnipe, naciju, socijaldemokratiju, a ustvari samo prave kombinacije da se dočepaju para.
Simu pitam za odnos Dodika i Čovića u svjetlu činjenice da on podržava čovjeka koji se predstavlja kao borac za srpski narod, a potpisao je koaliciju sa čovjekom koji je ulici u Mostaru dao ime Jure Francetića i ne pada mu na pamet da to mijenja – da li se to može pravdati time što i drugi prave koalicije sa ustašama?
elep, a što se tiče tvoje tvrdnje o „muslimanskoj fašističkoj istoriji“
Nisu sela paljena zato što su u njima živjeli antifašisti nego zato što su fašisti imali politiku istrebljenja nepoželjnih nacija sa svojega ibermenša.
Nisu Njemci ubijali Jevreje zato što su Jevreji antifašisti nego zato što je njemačka nacistička politika bila istrebljenje,
nisu ustaše ubijale Srbe zato što su Srbi živjeli u antifašističkim selima nego zato što su ih htjeli istrijebiti sa svoje teritorije,
kao što je Draža provodio fašističku politiku čišćenja teritorije od drugih nacija
Nego, ako i dalje misliš da je muslimanska istorija fašistička ne gnjavi mene nego se idi raspravljati sa patrijarhom Gavrilom i kraljem Petrom koji su tvrdili drugačije.
A možda misliš da su i ta dvojica bili fašisti?
Češnjak
Simu pitam za odnos Dodika i Čovića u svjetlu činjenice da on podržava čovjeka koji se predstavlja kao borac za srpski narod, a potpisao je koaliciju sa čovjekom koji je ulici u Mostaru dao ime Jure Francetića i ne pada mu na pamet da to mijenja – da li se to može pravdati time što i drugi prave koalicije sa ustašama?
Ти упорно игноришеш чињеницу да Хрвати нису били једине усташе,било је ту и њихово *увело цвијеће* које је на простору Босне и Херцеговине било најмасовније уз Павелића!
Касабе по педерацији су пуне улица и школа које носе називе по усташким кољачима,зашто си запео за Мостар?https://www.google.com/url?q=http://www.slobodna-bosna.ba/vijest/10985/dio_roditelja_ogorchen_osnovna_skola_u_gorazdu_nosi_ime_po_nacistichkom_ss_oficiru_photo.html&sa=U&ei=brBoU4G2BtHMsQTg3YHIAg&ved=0CAYQFjAA&client=internal-uds-cse&usg=AFQjCNET4H2G0WPNZnhKPxGLKKHqT8-7TA
Прво чисти говна из своје куће па онда можда можеш критиковати друге!
http://www.nezavisne.com/novosti/gradovi/Osnovna-skola-u-Gorazdu-nosi-ime-po-nacistickom-SS-oficiru-214964.html
Овај линк је бољи!
elep:
„Ти упорно игноришеш чињеницу да Хрвати нису били једине усташе,
Gdje sam ja to tvrdio da su ustaše bili samo Hrvati, bilo je i muslimana, a bogami je bilo i Srba u ustašama – i to oficira, vjeruješ li mi ili ti trebaju imena?
?било је ту и њихово *увело цвијеће* које је на простору Босне и Херцеговине било најмасовније уз Павелића!“
E, za tu tvrdnju o „najmasovnosti“ nemaš niti jedan dokument i dokaz da pružiš.
„Uzeto u celini, predstavnici muslimana drže se ispravno i dobro prema Srbima i osuđuju javno i kuražno zločine ustaša“ – To nije moja rečenica nego rečenica koju je izgovorio patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Ti dakle tvrdiš, da si ti u pravu, a ne patrijarh koji je tada živio i bio svjedok događaja
„Прво чисти говна из своје куће па онда можда можеш критиковати друге!“
Elep,
ti nikako da skontaš da je za mene sve u Bosni i Hercegovini – moja kuća.
Žao mi je ako te to nervira.
Meni jednako smetaju i ulice Juri i Budaku u Mostaru i škole Đozi i Nametku u Goraždu i Sarajevu i ulice Draži po mojoj kući.
Dražini su potpisivali odanost Paveliću, zajedno sa ustašama branili Knin, zajedno špartali po Splitu, oficiri iz handžar divizije su išli četnicima na njihove slave – sve su to ista govna.