Испушили смо: Медицински факултет УБЛ се бори против дуванског дима – латиницом
Ако је неком нормално да високошколска установа, као Медицински факултет Универзитета у Бањој Луци, шаље саопштења искључиво латиницом, то сасвим сигурно значи да смо као народ са достојанством и науком – испушили.
Саопштење доносимо у цјелости, свега пресловљено на српско писмо:
Медицински факултет Универзитета у Бањој Луци, као и сваке године подржава и обиљежава Национални дан борбе против дуванског дима – 31. јануар. Том приликом декан Медицинског факултета проф. др Ранко Шкрбић одржаће конференцију за медије сутра, 31.01.2020. године у 11х у деканату Медицинског факултета (Саве Мркаља 16).
Два изузетно важна јавноздравствена датума су 31.јануар – Национални дан борбе против пушења и 31.мај – Свјетски дан борбе против пушења. Тим поводом, Комитет за међународну размјену студената медицине Републике Српске-СаМСИЦ и Савез студената Медицинског факултета, у име свих студената Медицинског факултета, а у сарадњи са Институтом за јавно здравство Републике Српске расписали су литерарни и ликовни конкурс на тему "Генерација без дуванског дима”.
Конкурс је отворен од 31.јануара и трајаће до 30. априла 2020.године. Право учешћа на конкурсу имају сви ђаци основних и средњих школа, са подручја града Бања Лука. Изложба најбољих ликовних радова ће бити одржана 31.маја, на Свјетски дан борбе против пушења. Најбољи радови у обје категорије ће бити награђени,ж
Пушење дувана и дуванских производа је глобални јавноздравствени проблем, а борба против дуванског дима је одговорност цијеле заједнице. Према подацима Свјетске здравствене организације од посљедица пушења у свијету годишње умире око шест милиона људи, при чему у свијету пуши више од три милијарде људи. Према подацима Истраживања здравственог стања становништва из 2011. године, које је у Републици Српској провео Институт за јавно здравство Републике Српске, учесталост пушења одраслог становништва била је 31,0%, при чему је постотак свакодневних пушача износио 28,7%, док су 2,3% чинили повремени пушачи. Највећи проценат свакодневних пушача припадао је узрасној групи од 25 – 34 године живота.
Циљ обиљежавања овог и сличних датума из јавноздравственог календара је подизање свијести о штетним факторима из наше околине које можемо превенирати и нашу заједницу учинити бољим и здравијим мјестом за све нас.
У мом селу Календеровци код Дервенте имају свега четири јавна исписа и то на латиници :
– Фирма МЕТАЛАЦ , која је почела у латиници
– Аутомеханичарска радња
– Самостална трговачка радња
– Амбуланта Дома здравља у Дервенти
Поред села протиче река Укрина, а уз њену леву страну је регионални пут Бијељина-Бањалука.Изнад тога пута поставио сам прво транспарент ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. После неколико година ветар га је поцепао па сам ставио нови : СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА.
Имао сам на хиљаде малих самолепљивих налепница с поруком ОСТАНИ СРБИН , ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, па сам једну залепио преко латиничког исписа амбуланте. На остала три исписа нисам могао јер су били сувише високо.
После ми јавило много људи да је Мила Алечковић гостовала на телевизији БН и изјавила да она живи у Паризу, али да је најсрећнија када дође у Републику Српску и прочита добродошлицу ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. Такође су ми јављали људи да су путовали аутобусом , па када су путници видели поруку тражили су од возача да стане како би исту фотографисали.
Дакле ,неко из народа је поставио транспарент, а обичан народ је тиме био обрадован. То је онај део народа који ништа јавно не исписује , него само чита оно што су други јавно исписали : привредници ,трговци , политичари ,новинари ,професори , академици итд. По самој логици ствари требало би да имају право на своје писмо и они који читају ,а не само они који исписују. А шта су они наспрам латиничке машинерије , него „сламка међу вихорови“ .Они би били уважавани само ако би Република Српска уистину била српска држава ,а она је то баш у оној мери у којој је у њој заступљено национално писмо српска ћирилица.
Док Република Српска и њена елита нису уопште реаговали на појаву поменутих транспарената, ФБХ је томе посветила емисију.
На нижем нивоу реакција је била оваква :
1 Директор Дома здравља није ставио ћирилицу на сеоску амбуланту,него је наредио да се скине налепница јер је Република Српска мултиетничка заједница.
2 Питао сам тамношњег угледног човека да ли би било добро да пошаљемо писмо свакој кући да се потпише молба латинописцима да своје фирме испишу ћирилицом. Одговорио ми је да бих ја изгубио јер сам по том питању нико и ништа, док се верује професорима из Бања Луке. Ускоро сам се у то и уверио на слави код Станоја Ђујућа у суседном селу Доњи Детлак, који ме је упутао :“Зашто се ти толико узбуђујеш због нестанка ћирилице када је нама Вук смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“. На моје питање откуд он то зна, одговорио ми је самоуверено да је то чуо од професора на ТВ. Сва срећа што у Бањој Луци нису постојали Филолошки и Филозофски факултет у време владавине Аустроугарске, иначе данас ћирилице не би било ни на гробљима.
Ево ја по ко зна који пут пишем да се у српском правопису као разлог увођења и хрватске латинице у српски језик наводи то што је она остатак из српскохрватског језичког заједништва.
Дакле , други су изашли из југословенства и комунизма са својим државама , језицима ,писмима и мржњом према Србима, а Срби не могу да се врате свом истинском идентитету кога су били утопили у југословенство и братство са Хрватима, и не могу да живе без зачина званог југословенско-српскохрватска латиница.
Српски правопис сваке секунде ради на штету српског народа, али српска мајка још није родила јунака у виду јавне личности који ће затражити да се тај правопис усклади са Уставом Србије ,којим је прописана нераздвојивост српског језика и ћириличког писма.
Неко би могао помислити да дајем превелики значај правопису, кад то осим Драгољуба Збиљића не чини нико други од толиких лингвиста , сенатора,академика ,САНУ ,АНУРС-а , Матице српске и других „елитних“српских интелектуалаца. За тај случај предлажем им да се замисле над ситуацијом у Бијељини .У почетку је тамо апсолутно доминирала ћирилица.Како је расла трговина и сплашњавало сећање на пале борце са ћириличким споменицима , повлачила се ћирилица иако је тамношња ТВ БН била ћириличка.Међутим, она је одбијала да на њој наступи проф. др Зоран Милошевић, који би открио српску срамоту у српском правопису . Српски правописци нису били способни да направе отклон од југословенства, како су то енергично урадили други , па нису ни крили да је данашња латиница ушла у српски правопис као остатак из српскохрбатског језичког заједништва, чак и по цену да су тиме прекршили опште светско правило једног писма за један језик.
Дакле, у Бијељини се показало да ћирилича БН имала далеко мањи значај од правописа из кога српска младост учи да Срби имају и своју латиницу.
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ,
ДА ЛИ МИРНО СПАВАТЕ ШТО СВОЈИМ РЕШЕЊЕМ ПИТАЊА ПИСМА У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ ЈЕДВА ЧУВАТЕ ДА ЧУВАТЕ И ОВИХ БЕДНИХ ДСЕТАК ОДСТО СРПСКЕ АЗБУКЛЕ У ЈЕЗИУ СРБА?
Највећи ударе на српску ћирилицу после 1991. годинје, када е почело разбијање Југославије удруженим спољашњим и унутрашњим снагама, није учинио ранији српски непријатељ који је увгек у окупацијама забрањивао српску ћирилицу и наметао хрватску латиницу (гајицу) у језику Срба, учинили су српски лингвисти. Хрвати су одмах званично и коначно своје језик трајно именовали хрватским и усвојили су хрватски правгопис у коме, наравно, хрватско писмо добија пуну сувереност.
Српски лингвисти су се у почетку 1990. године опирали да се врати име српском језику, па је у Уставу Србије 1990. године српски језик остао под називом „српскохрватски језик“. Убрзо су (већ 1991) српски лингвисти схавтили да је смешно и трагично истовремено да Хрвати лингвистички исти језик зову хрватски, а Срби да тај њихов изворни језик и даље зову „српскохрваатски“. И, поред тога што су српски лингвисти једва пристали да Срби званично свој језик поново зову српски, нису никако хтели да пристану да Срби тај свој језик пишу српским писмом. Они су у српском правопису раније пррипремљен Правопис српскохрватског језика у оквиру Матице српске у једној расправи пред објављиавње тог правописа 1993. године само формално преименовали назив језика у српски и 1994. годиен појавило се ново издање Правописа српскога језика практично у складу с познатим Новосадским договором (1954) из времена када је почело велико фаворизовање хрватске гајице уместо „равноправен ћирилице“, при чему је, за разлику од хрватске латинице, ћирилица била „равноправнја“ и када се замени хрватском абецедом и потппуно избаци из употребе. Та врста „равноправности ћирилице“ наставља се и данас свуад где живе Срби, па и у самој Србији. Тако је данас српска ћирилица у Београду, на пример, „равноправна“ с хрватском абецеедом на тај начин шпто у централној београдској улици, оној Кнеза Михаила ћирилице немаа просечно ни један одсто.
То је тако данас у Србији и поред чињенице да је, највише захваљујући тадашњем Министартсву културе с Д. Којадиновићем на челу, његов тадашњи саветник (данас, нажалост, почивши) лингвиста (англиста који се увелико бавио и питањима српскога језика) мр Бранислав Брборић сачинио, уз подршку министра и председника тадашње Владе Србије др В. Коштунице, предлог Члана 10. за нови Устав Србије у коме је, по договору с Удружењем „Ћирилица“, српском писму ћирилици враћена апсолутна сувереносст. Наведен је српсски језик само с ћирилицом као јединим српским писмом, чиме јее примењена опшат европска ппракса у реешавању питања писма у сваком европском језику по принципу праксе: један језик – једно писмо. Устав је усвојен на референдуму у Србији 2006. године.
Наравно, „Ћирилица“ је одмах затражила до српских лингвиста да се повинују општој европској пракси, а сада и обавези из Устава Србије, па да хитно изврше усклађиавње решења питања писма у Члану 10. Устава Србије с решењем питања писма тамо где је то најважније за будућност српског писма – у српском правопису. Српски лингвисти (правописци) су у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика започели припрему измењеног и диопуњееног издања Правописа српскога језика, припремали су га пуних пет година и, коначно 2010. годинее, четири године по усвајању Устава Србије, у коме је српском ћириличком писму била обезбеђена апсолутан сувереност (једноазбучје језика Срба) објавили су то ново издање Правописа.
„Ћирилица“ је, наравно, могла да очекује нормално, природно, у складу с трешењем питања писма у свим другим језицима, решење питања писма у једноазбучју. Али, српски лингвисти су учинили невероватан „научностручни подвиг“ – цитирали су Члан 10. Устава у том издању Правописа на 15. страни и признали су да је било „фаворизације латинице“, али су навели да то изузетно у Европи и свету реешење питања писма у двоазбучју „није штетно за српску културу“. Чак су навели да то не може бити штетно све док Тако еј, смишљено ппреко комунистичке власти свом писму, него су наставили да говоре о томе како треба да остане „богатствго двоазбучја“. И тако што је више падао српски бнардио у сиромаштво, „све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис 210, стр. 15). Дакле, српски лингвисти правописци оценили су да један одсто ћирилице у главној улици у Београду и највише 10 одсто ћирилице свуда по Србији и још мање изван Србије међу Србима није довољно за оцену да је српска ћирилиац стварно егзистенцијално угроежан. Стога је њихово решење питања писма остало као у време српскохрватског језика. За српски језик су, противуставно (лингвисти себе ваљда сматрају за оне који јеедини могу да не уважаваају народне уставне обавезе!) оставили реешење да се српски језик, без обзира шта каже европска и светска пракса и Устав Србије, пише алтернативно или српском ћирилицом или (да не би хрватско писмо оставили под правим именом) „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (Правопис 2010, стр. 17). Истиан нешто пре тога у истом издању Правописа на реченој 15. страни навели су да редослед писама буде обавезан најпре ћирилица па латиниац, чиме су остали потпуно нејасни у свом изуму да ли то значи да Срби морају стално да све што пишу пишу двама писмима, при чему мора прво да буде на ћирилици. Уз изум српских лингвиста у оквиру светске мапе нашег „богатства двоазбучја“, српски лингвисти су, бар према том објашњењу у том правопису Срби морају стално ад пишу своје текстове на два писма а само да ћирилица буде прва, а латиниац друга.
Од те 2010. године удружења „Ћирилиац“ и „Српска азбука“ сваке године макар једном пишу Одбору и објаашњавају им зашто је српски правопис данас чиста сулудост у решењу питањаа писма и да је то не само противуставно него да је и против нормалне праксе у Европи и свету и да се тако не може саачувати више од данашњих бедних десетак процената ћирилице у језику Срба, јер је и наметнута навика на туђе писмо учинила своје. Објашњавамо им то у свакој прилици. Прихавтили су то наше указиавње тек толико да су и међу њима тек у последњих неколико година појединци почели да говоре и пишу о угрожености ћирилице (посебно М. Ковачевић, С. Танасић, А. Милановић и још понеко). Чак су уечствовали у сачињавању Предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма у коме су углавном добро урадили посао, али никако да им падне на памет ад лингвисти имају плаћен задатак и обавезу да најпре уваже Устав и светску праксу у реешењу питања писма у српском правопису, па да тек онда траже да се то и озакони у складу са словом Уставаа и иопште праксе.
Наравно, Влада још није ни после две године од подношења Предлога измена реченог закона упутиал тај документ Скупштини на усвајање. Вероватно су у вееликој недоумици како да то усвоје када срспка језичка наука није прва усагалсила свој докзумент с Уставом. Како да Влаада прихавти да озакони уставну једноазбучност кад наука није, пре тога, увела правописну једноазбучност?
Ето како су и зашто српски лингвисти правописно и у својој науци и струци највећи данашњи напријатељи српске ћирилице.
Нама је, донекле, разумљиво како и зашто ни данас ћирилици не дају да „дише“ у Хрватској, БиХ, у Црној Гори и на КиМ-у када српска ћирилица подједнако једва „дише“ и у Београду и широм Србије и Српске!
Српски лингвгисти, да ли мирно спавате што примате срспке паре за ових данашњих једва десет одсто ћирилице која је могла да се сачува по вашем решењу питања писма у српском правопису?
СРПСКИ ЈЕЗИКОСЛОВЦИ ИСПУШИЛИ 90 ОДСТО СРПСКЕ АЗБУКЕ
Е, вала, тачно је то што су написали и Видић и Збиљић.
Док су нам раније пушили само спољњи непријатељи српску ћирилицу, нису нам је за трајно могли попушити.
Сада, када српска ћирилица и њена бвудућност зависи само од српских језикословаца с правописцима у Одбору за стандардиазцију српског језика, у Матици Српској, у Институту за српски језик и на српским факултетима, наши су нам језикословци и наше власти попушили 90 одсто српске азбуке. А ако се не пробуде како требаа, испушиће нам и ових десет одсто, па ћемо сви пушити хрватско писмо (гајицу)!
ЗЛОЧИНАЧКО РАЗБИЈАЊЕ СРБА У НОРМАТИВНОМ ОБЈЕДИАЊВАЊУ У ИЗГОВОРУ И ПИСМУ
Хтео сам још ово ад додам. Желим недовољно упућенима у то питање да предочим још једну страшну грешку коју су у постјугословенској српској лингвистици починили српски лингвисти и филолози. Ово о чему је реч.
Прво српско руководство које је било принуђено да децедесетих гиодина у БиХ поведе српски народ у спас живота и права на живот, уз све грешке од којих није могло бити имуно, урадило је један и лингвистичко-графички велики посао који ни Вук Караџић није био спреман да уради. То руководство РС је било извршило у пракси прво језичко обједињавање и у писму и у изговору у службеном српском језику. Српски лингвисти и филолози били су они који су то обједињавање Срба у језику и писму (екавица – ћирилица) на које се чекало готово сто година, одмах поново, и то у сласт, разбили и вратили Србе у Републици Српској да ти Срби поново врает двоструку разбијеност Срба и у изговору и у писму, јер шпоно у СР, као и својевремено у комунистичјкој БиХ, професори нее могу да предају српски језик и на екавском изговору. У писму је враћена „равноперавност“ писама (два писма само за Србе) па поново у Републици Српској враћа се она комунистичка фаворизациаја хрватског писма, па је данас стање српскее ћирилице враћено на старо у односу 90 досто гајица: 10 одсто ћирилица.
Уместо да то обједињавање у изговору и писму и приближавање Срба међусобно у једном изговору и једном писму, како су учинили Хрвати, Бошњаци и Црногорци, српски лингвисти и филолози учинили су поново „подвиг“ и Србе разбили и у изговору и у писму, па су поново делови Срба ближи у изговору и писму Хрватима, Бошњацима и Црногорцима, него својој већинској стварној браћи у Србији.
То разједињавање које су постигли српски лингвисти у враћању два писма и у враћању у службени језик учевни ијекавице као јединог изговора у Републици Српској, то је један од највећих промашаја српске лингцвистике за последњих сто педесет година. Оно што је Вук намеравао избор једног изговора, али он је био погрешно за један изговор, али онај мањински, ијекавски, и за враћање у употребу и ћирилице и латинице (коју су тада неки српски лингвисти чак прозвали погрешно „српска латиница“ да би је омилили Србима – то није само обична грешка српских лингвиста, него чист злочин према српском јединственом језику и српском народу. Они, тада не само да су вратили тамо ијекавски изговор, негио су укинули овај други изговор српски, екаавски изговор. Они су вратили стање из вреемена комунистичек БиХ, када је тамо екавица била неформално а практично неравноправна и забрањена. Она је тамо и сад неравноправна. У Србији су увек у школама професори могли да предају и на ијекавици, и тако су и чинили Црногорци и људи из БиХ. А, обратно, у Хрватској и у БиХ, професорима екавцима је било забрањено да се у предавањима служе матерњим аквским изговором. Знам то и из литературе, али и из личног сведочења проф. српског језика поч. Михајла Аздејковића, мог колеге, пријатеља и комшије до мог села. Он се после студија био запослио у Рогатици и тамо је морао да предаје српскохрватски само на ијекаавици иако је њему матерња екавица.
Дакле, српски лингвисти не само ад су после Караџића и Крајишпника тамо поново определили за „равноправност“ ћирилице и латинице, него су вратили страње да тамо буде поново само ијекавица, тј. да у просвети у Срспкој не може да проефсор предаје градиво на екавском. То је врхунски злочин према Србима и њиховом језичком обједињавању.