03:13 Течни Антартик: Отопли ли планета три степена, ниво мора расте годишње пет центиметара глобално21:10 Брегзитовање у Ламаншу: Француска британском острву пријети искључењем струје, Британци шаљу морнарицу19:20 Макрон јавно одао почаст Наполеону, кад очекујемо да ће Нијемци Хитлеру?18:35 Ефбих остаје без гаса: Није због Лаврова већ Енергоинвеста11:47 Ненад Вуковић: Билдање Додикових политичких мишића, нема разговора са онима који говоре еРеС10:41 Петровић сазвао директоре јавних предузећа: Пораст броја запослених, нагомилани дугови, лоша контрола10:34 Вучић: Мијењали би само границе Србије - што не подијелите Авганистан, Сирију, Ирак?10:31 Израчунали смо дигитроном: Прије 153 године рођен Мика Алас10:22 Нема ту ништа сензационално: Ловци из Змијања љути на возача који је јурио медвједа колима10:09 Голићка и Ћосић о утопљавању Дејтонке и проглашењу парка природе Требевић

Исидора Секулићева: Сапутници (1913)

Збирка прозних утисака која би се могла посматрати као медитативна проза, али и збирка пјесама у прози. Постоје разлози за и против, али ништа од реченог не би требало да буде ограничено на "женско писмо".

недеља, 3 јуна, 2018 / 17:33

Буре

Врло је чудно, у тој повратној информацији о објекту маште из дјетињства, силна детаљност описа поменутог бурета. Из згуснутог стила, одише јак набој емоције. Некад као глас васпитачице из вртића, а некада исувише шећерли.

У њеном језику каже се "сух" али и "репув", намјесто сув и репух. Гљивице, намјесто пречурке (стр11)

Завукла се она у буре, старо и распало, гњило и црвоточно иза куће, и преуредила га у полигон за маштање.

Чежња
Једина релативно револуционарна ствар за српску жену ј ета, што "осећам заводљивост пакла"… "и осећам да је велика неправда што је Сатана и у паклу роб и слуга и што и тамо заповеда Бог".

Релативно, зато што је такав став већ виђен. У основи, ово је згуснути, поетизован прозни текст, који само испеченим занатом и обрађиваним текстом, одудара од написа које справљају тинејџерке. "Осетих улазак твој у мене, и власт твоју у мени".

Самоћа

"Ја нисам више Бајацо".

Језик металичан, потоци сува лишћа, зоолошка башта. Љутња на филозофију и обзнањење да нијесмо сигурни ни у први њен угаони камен. Ту је накамарано мисли и мисли, углавном неких узвишених споменарских и импресионистичких полумисли, али опет далеко искреније и боље него фолирантство Јована Дучића. Изванредна литература за младе умове, средњошколске старости.

Јако добар дио са умирањем, односно мржњом збе које човјек не можепогледати смрти у очи.

Носталгија

Није ли то исто што и чежња?

Ово је слична збирка поетизованих испада, само у афричкој, сахарској сценографији. Некадашњи јахач, барјактар, опрашта се од своје земље. Врло интересантан је детаљ гдје се убацује камила.

Умор

Језик: енглески, cutaway, маншета, Ботићели, коса седином прогрушана, хоћемо ли одврнути електритку, кариера.

У лику два професора, које је вадећи се на ђачку кретивност, Исодора Секулић прозвала "Човек и Господин".

Човек је висок, сух Словак и централна фигура. Господин је Мађар, професор теоретске физике, осион мупичав и надмен. Често му долазе "субјективни дани" и тад презире женскиње и заједљиво се обраћа мушкарцима. Он је персонификација мађарских окупатора, тј. тлачитеља над "угарским Словацима".

Човек је професор експерименталне физике, али је редован постао тек по рођењу деветог дјетета. Мађар послије првог. Штавише, Господин тражи од Човјека да напусти свој велики кабинет у његову корист, и прене се сву своју опрему у мали теоријски.

При том послу му помаже приповједач, и на обично питање – Јесте ли уморни, госн-професоре? Овај се отвара и из њега потиче бујица мисли, какве се само у драмама могу излити из човјечијих уста.

То је једно предавање о умору, 54-годишњег човјека, ојем се жар полако гаси. Његова и животна приповјест сународника, испреплетена у боли.

Туга

Не знам да ли је до штампе, или се тако хтјело. На немикм местима, у нови ред се преноси дио реченице која је прекинута на зарезу, дајући свему стиховит изглед, појачавајући и онако претјерано лирски карактер написа.

У њему, жена искрено и предано уздише за драгим. Мада, не путено.

Главобоља

Ове самопосматрајуће низове афоризама (како и сама раније у "Умор" признаје да воли млади ум), дефинитивно бибило тешко да неко чита данас. Поготово ако није Исидорин момак.

Читати интроспективно замршене реченице о нечијој главобољи, може само неко ко дијели осјећаје и вишак времена. Десет страница 43 реда Х 43 слова, без икакве нарације, осим поновљеног снатрења о "последњој главобољи", тј. смрти, те разлике између обичног мрака и зле и патничке помрчине.

И, наравно, на крају жеља за бијелим прашком. Сви се надамо да је кокаин.

Литургија

Скоро па незанимљива сага о смирају дана, гдје се Дучићевски удивљује мијешањем жуте и плаве. Тамо гдје умјесто БОВА пише БОЈА дјеловало је за трен генијално. Да се "на обалу мора извали малочас извучена огромна боја" звучало је надреалистички.

У најкраћем – контемплације о сумраку крај мора. ДА, допаломи се на 72 страни посљедњи, тј. први пасус прије звјездице поглавља.

Мучење

Обраћање мушкарцу до којег није допрла, као у "Растанку". Вјероватно исти човјек. Кроз цијело дјело, имао сам идентификујући осјећај. Често су ми то говориле жене.

Глечер

Њена Норвешка импресија, тј. сјеверњачки мотив који непрестано убацује као мирођију у све што је у Сапутницима написано. Уз нагласак да је још у "Бурету" нагласила да је хладноћа сјеваера, више привлачи од разузданости југа. Што ће рећи, да није имала тјелесно-душевних способности, да се преда путеној раскалашности.

Круг

"Све што није материја круг је, и све што није материја круг је. Бог је круг, магла је круг, живот је круг, организам је круг, друштво је круг".

И даље просеравања и филозофирања осјећајна, све у сличном стилу. Чија непостојећа егзактност се огледа у: сапињу и спутавају одношаје флуида и атома"… као да се флуид не састоји од атома.

Новембар

Да је више оваквих, кратких, страна и по вињетица, могло би се говорити о збирци пјесама у прози. Да би била медитативна, ова проза је предуга. Развучена до немогућности издвајања мантре.

Растанак

Можда најхљебнији урадак, за изучавање овог периода српске књижевности. Причпа о лијепо, поносном и амбициозном мушкарцу и "нечијој паметној девојци". Ова квалификација, уз "ружна", служи као рефрен који ће примјењивати и у Иронији.

Ово нам даје податке из женског угла. Како се осјећају жене које за себе мисле да су паметне, а други мисле да су ружне.

Она воли "љубављу нелепих жена, љубављу која пре све га чува да не изгуби, па тек онда воли".

Та интроспекција у ружну дјевојчицу са којом другарице неће да стану у ред, или јој дају да проба нов шешир неке од њих, искрена је и проживљена, нижући на себе мотиве из Чежње, Самоће, Туге и Мучења.

Као што њен вољени, доцније и по њеном "зазиђивању" у "лажњиви сан ружних девојака", наниже многа срца на свој глас, а око чела му буде празно и пусто.

"И хвалећи своје чело, жалио је понекад и своје мршаво, ружно девојче". Ово показује висок степен симпатеије, те с њом и квалитетну интроспекцију у мушкарца.

Иронија

Ово ми је, будући да је вербално овјековјечење "Зоолошке баште", испрва привукло пажњу. Но, само прве двије стране.

Након њих ишчилило је стрпљење даривано од моје зоолошке страсти и Исидора Секулић је поново преточена у снатрењску серачицу.

Једину динамику опису моћног тигра у енглеском кавезу даје тај иронични прозни рефрен: "поклонио га мистер Џорџ Браун".

Лутање

Потпуна пејсажна будалаштина, за коју данашње вријеме нема стрпљења. "У врх планине, витка мрка јела…"

Питање

Очигледно изазвано призорима из Баликанских ратова, гдје проносе мртве и рањене, а она их првом дијелу лирским дијалогом запиткује ко су и чији су, на шта добија одговоре који садржавају "земљу или отаџбину коју љубим".

У другом дијелу вињете, она се пита шта би тим људима да хрле у кланицу, и шта је та домавина која им је толико света.