Иницијална капсула

– ‘Ајде једну на брзину, морам на предавања, М. поставља шаховску таблу.

– Шта имаш? слажем себи црне.

– Демократију код Н.-а К-а.

– То је ћале оног писца? Идем и ја с тобом.

М. и ја смо сами у кабинету, чекамо професора. Познато ми то Д. Л. Никако не могу да се сјетим одакле. Долазак професора прекида мучно упињање да се нађе пазлица која недостаје у сјећању. Интелектуалац. Чињеница зналац. Каже да може причати сатима. Утрошак енергије, отприлике, као да сједи у кафани. Доживљено и систематизовано знање које као да живи само за себе, само себе храни. Никад не знаш у ком ће смјеру кренути сљедећом реченицом. Нисам сигуран ни да професор увијек зна: Антички филозофи, демократија… Комунизам, пролетеријат, авангарда… Биполарни свијет, униполарни, извоз демократије… Ирак, Либија, Сирија…

Наш проблем је, каже, што демократија постоји само на папиру, не користе се њени механизми. М. и ја се згледамо:

Сигурно нисам први који је примјетио колико Н. К. ужива у цигарети. Иза себе оставља замишљене студенте и нешто дувана просутог по катедри

На улазу у Економски факултет се дијеле мајице са Путиновим ликом. Улазим у амфитеатар, тражим погледом домце. Л. ми маше. Сачували су ми мјесто. Сједам поред В.-а. Студира историју и добро цуга. Прилази нам један момак и упозорава нас да бисмо требали обући мајице. Вруће је. Ал ‘ајде, чију ћемо ако Путинову нећемо. КГБ, роде. Наши. Сви су их у амфитеатру обукли, В. гунђа да смо к’о овце. Пада ми на памет неки руски филм у коме Хрушчов наређује да се уклоне плакати са његовим ликом. Култ личности испира мозгове поданицима, а вођама прекомјерно храни его. Дупла штета, заглупљује и једне и друге.

И не знам откуд се наједном појави пазлица која је јуче недостајала: колегиница М. из Ужица ми је помињала тог Д.-а Л.-а – пише за „Треће око“. Говорим то В.-у, зезнули смо се што смо дошли, он потврђује: сад ће и Евролига. Хвата ме нервоза, зноје ми се дланови.

За говорницом се појављује предсјеник уније студената или нечег сличног. Захваљује се што смо дошли у оволиком броју. Каже да су се они данас сложили да су против уласка Србије у NATO, Косова у UNESCO и још нечега, не могу се сјетити, али било је крупно. Претенциозно, мислим, ал’ добро, мишљење студентарије никад не треба потцјењивати. Представља нам Хор Филозофског факултета који је ту да „дигне атмосферу“ к’о да су, Боже ме ‘прости, Јужни ветар.

Пролази ми кроз главу Псалам 137., слике манастира на Косову, однекуд моје Горажде… Саборна црква у Сарајеву… И суза крене. Тако то иде.

А онда ето и говорника. Није за говорницом. Шета се са микрофоном у руци и енергично почиње: „Помаже Бог, браћо Срби и сестре Српкиње!“ Стотину пута провјерено: „Србија се сагињати неће!“

Јак аплауз. Све ме подсјећа на масовне спиритуалистичке сеансе из америчких филмова:

Говорим В.-у да бјежимо док је вријеме, биће циркус. Он се још двоуми.

В. устаје, ја за њим. Пролазимо поред говорника. Гладам га у очи. Знам да није глуп. Манипулатор. „Треће око“. Глупе људе чини још глупљим, параноичне још параноичнијим. Због пара. Океј, слобода говора, слободно тржиште, то смо тражили. Све и да хоћемо да га забранимо, не бисмо могли. Као ни дрогу. Али се мора спријечити диловање у дворишту основних школа. Бар то.

И не може „Треће око“ на факултет. Знам да му већина у амфитеатру није повјеровала (или се надам), али је штета свакако учињена. Убједљив и спретан лажов може велико зло да направи. Како вршити менталну контаминацију? Ко га је позвао? Како смо дозволили да нас такви представљају?

Не смијемо се склањати. Послије овога ни ценат више.

Написао и илустровао Никола Ђоковић