Империјалисти и заштитници свијета

Оно што се десило народима у социјализму на истоку по распаду СССР 1989. године најбољи је повод за славље оних који су желили коначну и потпуну доминацију над свијетом и да кроз злочиначко удружење НАТО проведу политику свјетског полицајца.

Пише: Стефан Драгичевић

Контрола природних ресурса, индоктринација народа, стварање нестабилности појединих регија зарад копроративних интереса… Све су то појединости које је америчка политика циљано проводила уз асистенцију обавјештајних служби које су требале да играју улоге проматрања друштвених дешавања. Њихов узлет и налет није се зауставио на томе, па су уништили Југославију наметнувши јој рат са несагледивим послиједицама који у појединим политичким главама и дан данас траје.

Циљани пут данашњег екс Ју простора по америчкој визији треба да изгледа као „крава музара“ која страним предузећима допушта да све раде како хоће и како желе, а да се домаћа привреда ништа не пита. То је тај тзв. либерални капитализам који омогућава „слободну трговину добара и услуга“.

Но, како посматрати савремену геостратешку сцену? Да ли у садашњим политичким условима континенти одређују границе у блоковским подјелама? Да ли је Урал, Кавказ и мала Азија гранични дио који одваја чланице БРИК од оних западно-европских НАТО чланица?

Ако узмемо само мали дјелић онога шта се издешавало прошле године на свјетској политичкој сцени онда ћемо видјети да су се позиције итекако промјениле и заоштриле. Америчка противракетна одбрана у Пољској, још мало и у Бугарској; Турска, једна од најутицајнијих НАТО чланица упада у Ирак и напада курдске побуњенике; јача сарадња земаља БРИК; све више одржаних организованих сасатанака у вези формирања Евроазијске уније; јачање нуклеарног потенцијала С. Кореје; арапско прољеће; убиство пуковника Моамера ел Гадафија; збацивање Хоснија Мубарака; оштар дискурс Израела према Ирану; немири у Сирији; увођење ембарга на увоз нафте из Ирана као и економске санкције; Русија и Кина уз Иран и Сирију итд…

Сви ови догађаји поново враћају у јавност империјализам и експанзионизам, али и оне који стално некога бране. Силе против силе, али увијек исте државе и исти креатори.

САД-Западна Европа (НАТО) офанзивно, Русија-Кина-Индија дефанзивно. Што је још интересантнији ови дефанзивци и данас дан се у међународној заједници тако постављају и никако да једном они поведу коло политичког напада. Увијек су вјешти и формално јаки на ријечима и дискусијама али слаби када НАТО мимо УН удари на неку међународно признату државу и реалну слабију од далеко надмоћније војне машинерије са запада.

Свијет жели да види некога ко ће одлучно стати у крај америчкој политици рата и насиља у свијету, некога ко ће бити права брана америчком Стејт Департменту у сваком смислу. Разумљиво ми је да Русија обнавља своју економско-политичку моћ од времена неспособног и прозападног Јељцина и да се наглашавањем Сибира жели подстакнути енергетски сегмент једне супер силе, али то предуго траје. Док се Русија захваљује примањем у СТО, Американци то виде као знак своје супериорности и неупоредиво примамљивијег тржишта од руског.

Смисао треба да буде овакав Русија мора више да буде свјесна своје снаге. Зашто то наводим? У сукобима у Грузији прије шест година Русија је одлучно схватала одбрану Абхазије и Јужне Осетије јер су је људи прихватали као своју државу, а не Грузију. Постсовјетски синдром је поткопао тежње двије територије да се уједине са РФ јер је НАТО схватао тежњу колико Осетинима значи Русија. Изазивањем сукоба у том региону од стране режима Михаила Сакашвилија они су само тестирали реакцију званичне Москве јер су знали да РФ неће гледати скрштених руку инвазију на веома блиске покрајине које су се налазиле у територијалном саставу Грузије.

За резултат смо имали снажан притисак НАТО и ЕУ да Русија прекине рат под уцјеном да ће прекинути важне трговинске односе са њом и да је неће примити у СТО. И овај примјер показује да је Русија на неки начин подлегла притиску, али је за собом оставила двије аутономне покрајине које су се самоиницијативно прогласиле независним што им није донијело великог међународног признања у УН тако да је стање Јужне Осетије и Абхазије данас на статусу кво. Без руских трговинских односа и помоћи они не могу опстати, а Грузија само чека окидач да поврати своје „изгубљене територије“.

И овај примјер показује да се Русија понашала под притиском, али не званичних Уједињених Нација већ империјалиста из Америке и западне Европе.

Данас имамо ситуацију да НАТО заједно са Израелом разматра нападе на Иран на прољеће, а да се Русија и Кина сврставају у заштитнике Ахмадинеџада и ајатолаха Хомнејиа. Куда све ово води ако ће се двије „силе у успону“ само на међународној сцени постављати као штитови других, а НАТО-овци са мачевима нападати друге? Докле ће једни бити стално у офанзиви, а други стално у дефанзиви? И у међународним односима у свијету треба да постоји реципроцитет али ко ће се сада бавити Аристотелом и Платоном, демократијом и анархијом, када свако тражи своју мету која је обиљежена „виталним интересом“?! Апсолутно нико.

Многи сматрају да су поједини друштвени системи нестали и отишли у заборав, али није тако. Друштвени системи су сада само микс савременог 21. вијека у коме је у главној улози феудализам и робовласнички систем чије је поновно оживљавање конструисао запад. Не може се тек тако заборавити колонија попут Индије, попут Јужне Африке, попут Бразила и њихово енормно екслоатисање од стране колонијалиста.

У данашњем свијету се мора појавити снажан војно-политички блок који ће бити права конкуренција НАТО-у и западу. Да ли ће то бити јачање БРИК или формирање нечега другог потпуно је свеједно, али је важно да једни не осјећају сав монопол у својим рукама, посебно у војном смислу.