Игор Дамјановић: Чека нас постепена детоксикација односа, затрованих Ђукановићевом политиком

О томе шта се дешава након избора у Црној Гори, те за тумачење могућих праваца развоја политичких односа унутар ње, те односа са Српском, Србијом и Русијом, питали смо у интервјуу Игора Дамјановића, једног од најјактивнијих медијских посленика у братској нам земљи.

четвртак, 3 септембра, 2020 / 13:25

Слажете ли се да успјех опозиционих партија оне не дугују првенствено себи, и с тим у вези, да ли постоји, упркос ватреним говорима у изборној ноћи о „крају мафијашке државе“ челника три коалиције, да се међу њих унесе помутња и неко „превјери“ на страну ДПС?

Па читав сплет фактора довео је до историјског пада режима Мила Ђукановића. Први пут у својој историји Црногорци су власт промијенили на изборима. Многи су са правом сумњали да је Милов режим било могуће оборити избрима, јер због скандалозног бирачког списка и низа других нерегуларности, опозицији за побједу је требало барем 60% реалних, регуларних гласача. Ето чудо се догодило.

Поред незадовољства народа економском ситуацијом, системом огрезлом у криминалу и корупцију, тзв. Законом о слободи вјероисповјести, мишљења сам да је режим изгубио кључне гласове фашистичком мржњом према Србији и Русији. Све анкете јавног мњења редовно показују да је више од 2/3 грађана Црне Горе Србију и Русију сматра најближим државама.

Стога, реторика премијера и носиоца листе Душка Марковића, који је у последњим данима кампање подсјећао на „Туђмана са Али експреса“ и посланичких кандидата који су Русију и Србију називали „џелатима Црне Горе који хоће да створе губернију на Медитерану“ сигуран сам да је режиму одузела један не баш велики, али можда пресудан број гласова да изборе у својој режији изгуби. 

Једино је сигурно да нико у опозицији неће одустати од фразе „европски пут Црне Горе“. Које су главне разлике у политикама, а посебно у односу према Српској и Србији, између три опозиционе коалиције? Дјелује да од За будућност Црне Горе, преко Мир је наша нација, до Црно на бијело ниво српско-црногорског братства опада?

Сигуран сам да ће нова влада допринијети побољшању односа са Србијом и Русијом, које су Мило Ђукановић и његови полтрони опасно затровали.

Нормални односи са Русијом и Србијом жеља су велике већине грађана Црне Горе, без обзира на вјеру и нацију, што потврђују анкете на које сам се у претходном питању осврнуо.

Ипак треба прихватити реалност, како ми у Црној Гори, тако и јавност у Русији, Србији и Републици Српској. Црна Гора је независна држава и у тим оквирима треба извршити детоскикацију наших полититком Мила Ђукановића затрованих међудржавних односа. То можемо постићи кроз интезивирање културне и економске сарадње.

Можемо ли очекивати у некој догледној будућности, да се формира Влада ЦГ без Ђукановића и његових партнера и како би она могла изгледати обзиром да једни траже Алексу Бечића за премијера, други владу експерата, трећи истичу да су они добили највећи број гласова и да је одлука на њима

Влада без Мила Ђукановића, његових полтрона, лопова и мафијаша је реалност. Што се тиче варијанти које сте навели у вашем питању једина не само реална, већ и прихватљива за барем 90% гласача опозиције, је „ескпертска влада“. Са тим су се сагласили и лидери три побједничке листе, најјаче – проф. др Здравко Кривокапић, Алекса Бечић и Дритан Абазовић.

Ниједна од опозиционих фракција сигуран сам да неће имати ништа против формирању експертске владе. Штавише, опозционе политичке странке немају ни моралног права да оспоравају експертску владу. Ако се сјетимо ситуације прије 4 године, иста ова гарнитура, која је сада дошла до већине, нудила је подршку мањинској влади – Миловим коалиционим партнерима из Бошњачке странке.  

Осим укидања циничног Закона о слободи вјероисповјести, што се најављује као логичан први корак у испуњавању предизборних обећања, може ли се српство широм свијета надати да би у четворогодишњем мандату нове владе могло доћи до онога што сви ишчекују – развијања добрих односа са Српском и Србијом, повлачења нелегалног признања Косова и Метохије као самосталне државе, односно иступања из НАТО?

Тренутно је у оптицају мандат експертске владе од 2, 2 и по године па ванредни избори. Ја лично сматрам да би најбоље било да та таква влада потраје и читаве 4 године. Њено главна тема је економски опстанак Црне Горе. Власт Мила Ђукановића деценијама је водила катастрофалну економску и развојну политику, која је уз негативне екстерне ефекте пандемије корона вируса државу довела до економског слома.

Садашње  стање црногорске економије подсјећа на град Грозни на крају Другог чеченског рата. Стога, приоритет нове владе треба да буде стварање услова да се преживи предстојећа зима, за Црну Гору најнеизвјеснија од Другог свјетског рата.

Сва друга политичка питања, ма колико она била сензитивна, треба да буду у другом плану. У својој изјави дан након избора, у којој су прокламовали заједнички циљ формирање експертске владе, лидери опозиције Кривокапић, Бечић и Абазовић, јасно су се одредили према потреби промјене Закона о слободи вјероисповјести.    

Шта су изборни резултати показали другачије у односу на раније изборне циклусе? Да ли се може видјети нека разлика у некадашњој напрслини српског корпуса на Црногорце и Монтенегрине, већ гледано у односу на општине у Црној Гори?

Избори су показали да је Мило Ђукановић изгубио буквално све градове, сем Цетиња и општина са доминантом албанском и бошњачком већином, у којима је прије само годину и по дана, у мају 2018. године, остварио убједљиву побједу.

Стога, мишљења сам да нова парламентарна већина и експертска влада су у обавези да кроз неколико мјесеци иницирају ванредне предсједничке и локалне изборе у Подгорици, Никшићу, Бијелом Пољу, Бару и другим градовима у којима је ДПС убједљиво поражен.

Наравно, опозиција би морала да извуче поуке из претходног пораза у погледу локалних програма и персоналних решења, које су грађани прије само годину и по дана убједљивном већином одбацили.

Тријумф опозиције у Будви доживљен је као још један српски излаз на море, поред традиционално српског Херцег Новог. Можете ли упоредити стање по том питању у ове двије општине, односно имају ли Срби у Црној Гори заиста политички излаз на море? Може ли се десити у будућности да Србија и Црна Гора потпишу неки уговор везано за кориштење луке Бар?

Опозициона побједа у Будви је само потврда народне воље са претходних избора. У другом приморском Котору та воља је такође потврђена, истина са мало другачијом расподјелом гласова, али једнако добром и квалитетном екипом као у Будви. Ипак што се тиче примрских градова ја бих издвојио подвиг опозције у Тивту, који ме обрадовао једанко као и резултат на државном нивоу. Подсјетићу да је на претходним изборима у Тивту 2016. године ДПС са коалиционим партнерима освојио близу 80% мандата у локалним парламенту.

 Хероји велике, чак и за мене сензационалне побједе у Тивту су бивши лидери локалног ДФ-а – Саво Клакор и Демократа – Владимир Арсић. Њих двојица су у марту, када су били планирани накнадно ззбог пандемије корона-вируса одложени избори, одбили наредбу партијских централа о бојкоту, поднијели оставке и формирали надстраначку и наднационалну листу „Народ побјеђује“.

Чело листе препустили су угледним нестраначким личностима. предсједнику Матице Боке Жељку Комненовићу и Миомиру Абовићу, својевремено оснивачу Хрватске грађанске иницијативе. По свој прилици нови градоначелник Тивта биће Жељко Комненовић, један од најбољих људи које данас има Црна Гора.

Што се тиче Луке Бар, она је и прављена за потребе југословенске, а не само црногорске привреде. Стога интезивнија реализација њених компаративних предности за привреду Србије и Републике Српске су добар пут и правац како у будућности развијати наше регионалне односе, како сам и у претходном питању навео кроз у првом реду економску и културну сарадњу.

Одличан сте познавалац прилика у Бјелорусији, како гледате на тамошње протесте и понашање ЕУ у односу на литије у Црној Гори? Да ли се Лукашенкова владавина од 26, може поредити са 31 годином Ђукановића?

У Црној Гори која има има 16 пута мање становника од Бјелорусије, у јануару и фебруару против тзв. Закона о слободи вјероисповјести протестовао је око 200.000 људи, што је приближно једнак број колико је било на најмасовнијим протестима у свим бјелоруским градовима средином августа. Да је Александар Лукашенко заиста изгубио изборе како тврде ЕУ и тамошња опозиција, против њега је требало да гласа барем 3 милиона људи. Јесте ли видјели те милионе незадовољних и гнијевних на улицама бјелоруских градова? Ја искрено не.

Осим по дужини владавине Ђукановић и Лукашенко се не могу поредити ни по једном другом критеријуму. Ђукановић је дошао на власт уличним превратом, а Лукашенко као убједљиви побједник избора. Те сада већ далеке 1994, по анкетама био је независни кандидат – аутсајдер, јавности познат као једини од 265 посланика у парламенту Бјелорусије гласао против распада СССР-а, добио је 80,6% подршке грађана.

Лукашенко од обећања датих прије више од четврт вијека није одступио ни данас. Чак ни његови најљући противници Лукашенка не оптужују за криминал и корупцију. Сва индустрија основана у вријеме СССР-а опстала је и остала је у државном власништву, а у погледу путне инфраструкре (око 2300 км аутопутева бесплатних за домаће грађане, развоја информационих технологија и квалитета образовања развијенији су од свих бивших социјалистичких земаља данас чланица ЕУ. Апликација ВИБЕР коју данас користимо сви развијена је у Бјелорусији,  а по недавном истраживању просјечног коефицијента интелигенције Бјелорусија је била прва у Европи, што се објашњава квалитетом њиховог образованог система. 

Ако је у нечему погријешио Лукашенко то је била брутална и недопустива полицијска репресија на демонстрантима првих дана протеста, која је на срећу касније сведена на мјеру прихватљиву у свим демократским државама.

Да ли је данас лакше у Црној Гори рећи да сте Србин, него што је то било јуче? Од 2003. године извршен је културни геноцид над српским народом, у смислу потпуног избацивања нашег писма из државних установа, затим увођења „црногорског“ језика, проглашавање тробојке за антицрногорски симбол и најгорче – покушај отимања имовине СПЦ по македонском сценарију. Видите ли могућност да се у догледно вријеме овај геноцидни точак покрене уназад и једина непокорена српска држава врати свој идентитет, поништавајући темеље диктатора Јосипа Броза?

Прво не могу да се сложим са формулацијом вашег питања. Без обзира на озбиљне мане Титовог режима њега ни у ком случају није могуће поредити са мафијашком хунтом Мила Ђукановића. Разлике између Мила и Тита су једнаке колико разлике између Мила и Лукашенка.

Ако би их све набројао и образложио требао би ми есеј, или књига, а не једно питање у оквиру интервјуа. Поред вриједносних, социјалних, ескономских и других категорија друштво које градио Јосип Броз Тито са режимом Мила Ђукановића било је неупоредиво у погледу дискриминације и националне мржње, која је у послијератној Југославији била искоријењена, док је последњих година у Миловом Монтенегру мржња према Србији и Русији, био не само пожељан, већ и потребан услов за избор на високу државну функцију.

Ја сам такође рођен непосредно након Титове смрти и оно што памтим је да су на државним институцијама и привредним субјектима доминирали ћирилични натписи. У Миловом Монтенегру ћирилица је практично искоријењена.

Што се тиче вашег питања да ли је лакше сада бити Србин у Црној Гори него прије неколико дана, ја не знам да вам одговорим, јер је мени лично увијек било лако да знам ко сам и што сам, ко су били моји преци и борим се за оне вриједности за које су се борили и они против много већих и опаснијих непријатеља него што је то био Мило Ђукановић.



Оставите одговор