И то је могуће: Београд постидио Бању Луку

Призор у Руском дому у Београду, на отварању прве изложбе о систему логора смрти Јадовно 1941. након 72 године, превазишао несразмјер у величини престоница Српске и Србије. Фраза о томе како је неки простор „био претијесан да прими све заинтересоване“ синоћ у Београду није звучала банално и неинвентивно. Најмање 500 људи је густо испунило централну […]

петак, фебруар 8, 2013 / 11:39

Призор у Руском дому у Београду, на отварању прве изложбе о систему логора смрти Јадовно 1941. након 72 године, превазишао несразмјер у величини престоница Српске и Србије.

Фраза о томе како је неки простор „био претијесан да прими све заинтересоване“ синоћ у Београду није звучала банално и неинвентивно.

Најмање 500 људи је густо испунило централну изложбену салу у тренуцима отварања, а свих 350 каталога које је Удружење грађана Јадовно 1941. из Бање Луке приредило и одштампало, подијељено је.

Буквално се није могло дисати.

Но, уколико је број присутних нешто што се може приписати томе да је Београд најмање десет пута већи од Бање Луке, једна ствар је битно различита од третмана који УГ Јадовно 1941. има код куће.

Чињеница је да је испирање мозга од стране Запада финансираних НВО и њихових менторских медија у Београду, још више десензибилирало општу популацију у односу на Бању Луку. Београд је средина потпуног губитка нагона за самоодржањем, па ова вијест о алармантном изостанку колективног памћења које касни 72 године, неће бити ни у Београду ударна вијест.

Ипак, ударна је вијест за све оне који се, као Душан Басташић, предсједник УГ Јадовно 1941., баве отимањем од заборава ужаса прошлости, да нам се не би поновили у будућности, да су у Београду отварању изложбе присуствовали високи функционери партија и људи који обављају или су обављали високе државне функције. То код нас није случај.

О томе шта је Јадовно 1941. овај пут нећемо детаљно писати, будући да су посјетиоци Фронтала више него редовно и детаљно упућени шта тај језиви појам значи. Овим извјештајем из Београда, више се жели нагласак пребацити на срамотну непажњу заједнице, којој су се деведесетих грешке из прошлости, усљед незнања, поновили.

Уколико је епицентар злочина, у којем је за 132 дана процесуирано 40000 људи, од чега је по данас доступним подацима мучки 38000 убијено, а двије хиљаде преживјелих су постали први становници Јасеновца, нешто од чега су битније гаћице неке пјеваљке, или нека од редовних дневнополитичких пљувачина, онда народ са оваквим приоритетима озбиљно треба да се забрине за своју будућност.

То је наравно срамота. Као што је срамота и да се од толиких изложбених простора у Београду, изложба одржава у просторијама који су насловљени другим, истина братским, руским народом. То је српски посао и велика брука надлежних тијела у Србији, која је и поред свега ипак матица Србаља.

Са друге стране, много је већа срамота институција Републике Српске, ако се погледа састав оних који су били присутни на отварању. Пошто Јадовно још увијек ни у Србији није нека вијест, нема разлога наводити појединачна имена оних који су дошли, јер ту нису дошли порад самопромоције.

Треба навести само да је отварању присуствовао и на њему говорио Ненад Поповић, потпредсједник Народне скупштине Републике Србије! По ситним материјалним грешкама које је направио у свом говору, видјело се да му га није писао неко други. Још више се осјетило да говори искрено и са убјеђењем.

Потпредсједник је рекао и једну битну ствар за све нас: Да се о Јадовном причало када је за то било време, да Европа и свет знају о овом појму, данас не би у Вуковару могли правити демонстрације против ћирилице.

Заиста, већ навече смо на РТС1 код Оливере Ковачевић, а поготово из њених бесловесних питања и наглашавања тема (да ли је потребна ћирилица на аутобусима у Новом Саду), видјели у коликом је Србија проблему. Готово мирно се (опет!) гледа културни геноцид над сопственим народом у Хрватској, који врло лако прелази и у онај стварни.

Када у Бањој Луци будемо доживјели да институције посвете бар толику индивидуално-институционалну пажњу оном што ради УГ Јадовно 1941., као заиста најрепрезентативнији примјер посленика на овом пољу, онда ћемо направити први корак ка томе да барем на поправном испиту положимо лекције из историје, које очигледно нисмо научили на сопственој кожи.

Ово што је предметно удружење урадило до сада, врхунац је ентузијазма и сналажљивости у условима крајње ограничених ресурса и посвемашње непажње оних који могу, а неће. Ред је сада да и Бања Лука, односно њени доносиоци одлука, узврати новим валом постиђивања Београда прије него што поново буде касно и грешке из прошлости се понове. Али да то не раде сама и усамљена удружење грађана, већ да иза прошлости за будућност стану институције државе.

Тешко да уопште имамо простора за још један историјски поправни.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. …Ред је сада да и Бања Лука, односно њени доносиоци одлука, узврати новим валом постиђивања Београда…

    За ово не брините!Тога бити.

    Да је др Басташић ово организовао у Бањалуци, таман би и било око 20-так знатижељника. Сразмерно односу броја становника, како горе пише.
    Међу тих 20 било би десетак Ћеранића, да мало „ослушну“, остало Басташић и његови…

  2. Е, некад човјек кад прочита ове овако дежурне просераторе, не зна шта би рекао…

    Шта ти паметњаковићу матере ти значи ово што си написао? Види се да је нешто глупо, али је уз то још и бесмислено.

    Колико сам ја пратио и у БЛ је била организована оваква изложба, тако да не само да лупаш, већ немаш благе везе о чему говориш.

    Све похвале за Басташића и удружење Јадовно 1941. Даље се нема шта писати. Никад није касно да се дозовемо памети.

  3. Нормално, па добро се види да је на сликама највише СПО-оваца, Чотрић, наш Пеђа Остојић из Рудог, Бане Панчевац итд. Има нешто и Коштуничиних и то је то.

  4. Na okacenim panoima,poput plahovitih senki pojavljivale su se ikonone stradalnika bez oreola,nisu to bile kosti, nego mosti, mosti stradalnika Hrista radi,a dzelat, i on je prikazan, jer svaka prica ima uvod, razradu i zakljucak, tako i ova tuzna postavka.Verujem da tisina zahvadala u ruskom domu, ista ona koja i sad japi na tlu krskih jama,vecne kuce sabranih na jedno mesto.Jedina je njima ovozemaljska pocast,sto smo stajali prvi put slozno,neprimerno srpskom narodu, slozno jer nas jedino stradanje nekako osaboruje i vrati Bogu.Pozdravljam profesora Bastasica,Lozu Predraga i sve ljude dobre volje izrodjenih iz jadovnicke nevolje.Drago mi je videti i gospodina Cotrica i mnoge koji decenijama unazad nezaboravise ono sto je bilo “zabranjeno“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *