И сад, кад нам је већ пропаст тако близу

Замислите, на пример, да се код нас деси који пут да један кабинет поседи једно десет година…

…Седи тако десет пуних година, седи, седи,седи и не миче се.

Боже, како би то изгледало? Ја мислим да би то морало врло необично изгледати.

Наша деца већ би дорасла за министре, а не би могла то постати, јер не би било места. И деца би се наша као сирочићи вукла по улицама, не знајући шта да раде. Ми родитељи морали бисмо да правимо читаве демонстрације, узвикујући: "Дајте нам министарска места, деца вас моле"….

На часу српског језика обрађиване су пословице, Нушић се превише окретао и није пазио шта наставник говори и овај га за казну прозва да каже неки пример пословице.
"Колико будала пита ни сто паметних не могу да му одговоре" хитро ће Нушић.

Наставник се нађе у чуду и замисли да ли Нушић овом пословицом циља на њега па рече: "Да чујем још један пример Нушићу".

"Паметном је довољна и реч", мирно ће Нушић.

Разљућени наставник оде по управитеља школе и још с врата ће "Да те чујем сада Нушићу".

"Несрећа никад не долази сама", хитро рече Нушић.

"И сад кад нам је већ пропаст тако близу, приберимо се и спремимо. Немојмо, што кажу, да нам буде ум за морем, а смрт за вратом. Тако, на пример, требало би сви да напишемо тестаменте, да се зна тачно и јасно ко коме оставља у насљеђе своју имовину, а не послије, када пропадне свијет, да настану парничења и суђења. Боље је то лепо уредити.

Па онда треба пожурити и регулисати своје дугове; чиновници треба да регулишу својим удовицама пензије; порезници треба што пре да утерају ненаплаћене порезе; трговци што пре да наплате своје вересије, и уопште све ствари тако уредити и средити, да нам после, пошто пропадне свет, нико не пребаци да нисмо били тачни и уредни и да се сам бог ражали и да се пљесне по челу с’ узвиком:

Их, баш штета што упропастих овај свет…"

Биографија

Јуче и данас се обиљежава 75. годишњица смрти Бранислава Нушића (1864 -1938).

Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској трговачкој породици Ђорђа и Љубице Нуше. Породица му се преселила у Смедерево, гдје је похађао основну школу и двије године гимназије, а матурирао је у Београду. Када је напунио 18 година, законски је промијенио име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Борио се у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока.

Године 1900. постављен је за секретара Министарства просвете. Убрзо је постао драматург Народног позоришта, затим управник Српског народног позоришта, а од 1905. се бавио новинарством, под својим именом и под псеудонимом Бен Акиба. Од 1912. радио је у Битољу као државни службеник, а 1913. основао је позориште у Скопљу. Напустио је земљу са војском током Првог свјетског рата, боравио у Италији, Швајцарској и Француској. Послије рата постављен је за управника Умјетничког одсјека Министарства просвете, затим је био управник Народног позоришта у Сарајеву, одакле се 1927. вратио у Београд.

У историју српског позоришта и књижевности уписао се изузетним комедијама међу којима су најпознатије "Госпођа министарка", "Мистер долар", "Покојник", "Др", "Ожалошћена породица". Написао је романе "Тако је морало бити", "Хајдуци", а писао је и приповјетке, расправе и трагедије. За редовног члана Српске краљевске академије Нушић је изабран 1933. године.