Хризостом: Што је отето – отето је, али не може бити предато!

Црква се не бави политиком и не води политике као што то чине савремени политичари, али итекако има истанчан и развијен духовни и национални политички сенс кад је у питању Косово и Метохија.

среда, јун 26, 2019 / 23:09

Интервју који је владика Хризостом дао Александру Борисову, шефу дописништва Росијскаје Газете из југоисточне Европе.

Ваше Високопреосвештенство, поред тога што сте митрополит дабробосански ви сте такође и члан Светог архијерејског синода СП Цркве. Управо на мајском засједању Светог архијерејског сабора СП Цркве донешена је изјава у складу са којом „Косово и Метохија представљају саставни дио суверене територије Републике Србије како је наведено у Уставу Републике Србије и према Резолуции 1244 ОУН“. Притом низ политичара, укључујући и предсједника г. Алекандра Вучића у својим изјавама говоре и о разграничењу као о могућем рјешењу? Како се Вама чини могуће рјешење косовског питања и какав значај за духовно биће Срба уопште има питање Косова и Метохије?

Прије свега желим да се захвалим Вам што сте уложили толико времена и труда за припрему овог интервјуа. Част ми је одговорити на ваша питања. Нисам сигуран да ћу у потпуности испунити ваша очекивања. Посебно желим да Вам се захвалим за љубав и интересовање које имате и исказујете према Косову и Метохији. Осјећам да је то она иста љубав коју и ја имам према Косову и Метохији.

Српска православна Црква преко свог највишег органа власти Светог архијерејског сабора и ове је 2019. године потврдила своје раније опредјељење о Косову и Метохији, а то је да су Косово и Метохија саставни дио Републике Србије, а што је дефинисано Уставом Републике Србије и одлуком УН 1244. Вјерујем да наша Црква изражава свијест и савјест Српског народа по питању Косова и Метохије. Црва се не бави политиком и не води политике као што то чине савремени политичари, али итекако има истанчан и развијен духовни и национални политички сенс кад је у питању Косово и Метохија. Она изражава колективну и моралну свијест вјерног народа по питању Косова и Метохије.

Изјаве појединих политичара, међу којима је и она Господина Вучића, предсједника Србије “о разграничењу“, остале су како Цркви тако и народу нејасне и недоречене. Добио се утисак, а мислим да је тачан, да политичари нису имали храбрости рећи народу што су наумили да ураде па су то стављали у обланду “разграничења“. Покушавао сам да ту изјаву разумијем, али она је потпуно остала у сфери нејасног. Да ли се Држава Србија разграничава са својом властитом територијом и својим грађанима, или је то нешто друго? Уставно и одлукама УН-ја територија Косова и Метохије је саставни дио Србије (односно СРЈ како се то чита у тадашњим документима).

Да ли се изјава “о разграничењу“ односи на етничко разграничење Срба и Албанаца на Косову и Метохији? И то није јасно. Или се то односи на размјену територија? Дакле уопште није јасно и гласно речено на што се мисли када се каже “разграничење“. Умјесто да се инсистирало на примјени потписаног споразума о Заједници српских општина (територија) на Косову и Метохији и примјени резолуције 1244 причало се “о разграничењу“ док Меркелова није рекла “јок“. Уистину ово је невјероватно понижење не само политике “разграничења“, већ и самих носилаца овакве политике. На крају имао једно избламирано НИШТА. Тотално посрнуће једног пројекта којим је Српски народ доведен као 1995. године у Српској Крајини.

Био сам члан Светог архијерејског синода и онда када се десило самопроглашење Косова самосталном републиком. Тада је предсједник Светог архијерејског синода био блажене успомене патријарх Павле. Били смо очајни, тужни и забринути. Он је био епископ рашко-ризренски (Косово-метохијски) 33 године. Било му је најтеже. У атмосфери се осјећала туга и изнад свега страх од неизвјесности – шта ће бити. И док смо тако бринули шта ће се десити једног дана појави се извјесна делегација “американаца“ која затражи пријем код патријарха.

Покојни патријарх Павле одлучи да ту делегацију примимо у Синоду како би сви ми чланови Синода чули шта ће да нам кажу, односно, пренесу нечију поруку, а зна се чију, ти амери. Интересантно, суштина њихове приче и приједлога била је “разграничење“, односно да Србији припадну општине: Косовска Митровница, Звечан, Лепосавићи и Зубин поток, али под условом да Србија призна самостално Косово, а да Црква да сагласност на то. Били смо и изненађени и затечени. На први поглед ова понуда је у свјетлу чињенице да су цијело Косово и Метохија отето изгледала као нека понижавајућа утјеха с једне стране, али у невољи каква нас је снашла и добра и позитивна. Међутим, мудри патријарх Павле, који се 33 године мучио на Косову и Метохији сав потрешен и уврјеђен закључи наш разговор ријечима (парафразираћу): Косово и Метохија су недјељиви од Србије. Отели сте их на начин како сте их отели, али да ми дамо сагласност на вашу отимачину то је већ премного и разумије се неприхватљиво. Што је отето – отето је, али не може бити предато!

Тренутно не видимо друго рјешење ткзв. косовског питања осим оног рјешења које је исказано у резолуцији УН бр.1244. Косово и Метохија су саставни дио Републике Србије, тренутно под међународном управом и тражимо да се поштује одлуке УН-ја и потпуну примјену резолуције 1244. Потсјетимо се на случај Синајског полуострва, које је послије толико година враћено Египту, али друге случајеве отимања територија па ипак су на крају враћене матичној држави.

Косово и Метохија су срце бића српског народа. Косавски завјет “земаљско је за малена царство, а небеско – увијек и довијека“ је најмоћнији морални завет за који нас је завјетовао и опредјелио Свети кнез Лазар Хребељановић управо на Косову равном. Косово, дакле није само територија то је метафора наших највиших моралних вријености насталих на тој светој српској земљи. И као што је Света земља – земља отаца и праотаца, света и неотуђива од Јеврејског народа, тако је и наше Косово и Метохија наша света српска земља наших светих отаца и праотаца.

Према позицији предсједавајућег Предсједништва БиХ-не г. Милорада Додика, ако Косово добије мјесто у ОУН, онда ће и Република Српска одах прогласити своју независност, а Србији и Српској онда предстоји дуги пут ка јединсту. Вјерујете ли у могућност да се појави јединствена српска држава? На којим основама уопште данас почива јединство српског народа и какву улогу у одржавању јединства има Српска Православна Црква?

Јединство Српског народа не остварује се искључиво и једино јединством територија, а посебно не државних територија. Ми смо као народ живјели у разним облицима државних територијама. У средњем вијеку живјели смо у Рашкој, Босни, Херцеговини, Зети, Угарској, итд., а потом у Отоманском царству, Аустро-угарском царству, Краљевини Југославиј, ФНР (СФР) Југославији све до распада исте 90. година прошлог вијека. Сада смо се, интересантно, поново нашли као у Средњем вијеку у: Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Хрватској, Сковенији, Македонији, али и широм свијета од Канаде до Новог зеланда од Јужне Африке до Европске Скандинавије и огромне Русије. Има нас свуда. Не желимо се сјећати политичких парола 90-тих година.

Наше народно јединство базира се на Јединству наше Цркве, наше српске националне свијести и културе у најширем значењу те ријечи. Срби као Руси живе широм свијета и свуда се осјећају Србима, свуда живе своје српство кроз правослано-светосавски и косовски завјет.

Република Српска је у Дејтонском формати, тј. у духу рјешења донесених у Дејтону, а потписаних у Паризу 1995. године. Сви знамо да је то мировни споразум са многим анексима, којег су гаранти велике међународне силе, међу којима је и Русија, затим Србија и Хрватска. Историја је учитељица живота – па ваљда смо нешто из ње и научили и не би требали да је понављамо. Република Српска и Србија имају добре специјалне везе и односе и то није мало да би више од тога тражили.

То како ће тећи питање Косова и Метохије умногоме зависи од става Србије и њеног међунароног угледа и положаја. Од тога зависи и одговор на овај други дио вашег питања.

У посљедње вријеме протести су захватили Србију, Албанију, Црну Гору, а било их је и у Републици Српској. Како бисте Ви оцијенили ситуацију у региону?Са чим је повезан пораст протестних активности у региону? Имају ли поред политичких и друштвених фактора и духовни разлози неког удјела у протестима?

Протести грађана увијек су реакција на неког или на нашто. Међутим протести треба да буду показатељи демократичности једног друштва. Управо смо ових дана пратили дешавања у Хон Конгу. Грађани су мирно и достојанствено исказали своје незадовољство предложни законским рјешењем и резутат није изостао. Скоро смо имали и још траје покрет жутих прслука у Француској. Овдје на нашем Балкану свака друштвена активност па и протести грађана другачије се “читају“. А можда и с разлогом јер је историја показала да су стране агенције и службе на овим просторима стварале атмосферу утицаја и владања. Сјетимо се за тренутак марта и априла 1941. године када су обавјештајне службе Велике Британије изводиле хиљаде људи на улице да демонстрирају Београдом, а све у њихову корист. На жалост и данас је тако на Балкану. Босна није изузетак.

Али, истини за вољу и овдје, као и у другим крајевима свијета људи траже боља и правичнија рјешења. Траже се боље политике и треба их дати људима. Када сам 1976. године као студент доживио демострације у Солуну толико сам се уплашио да сам одмах отрчао у моју соби и почео се паковати да бјежим назад у Југославију. Примјети то један јеромонах и пита ме шта то радим? Ја му одговорих да бјежим кући јер ево иду улицама, носе транспаренте и вичу: доље влада! На те моје ријечи он се насмија и поче ми објашњавати како је добро да студенти и народ демонстрирају, јер ће влада бити боља, доносити боље законе и давати народу више пара. Убједи он мене тај калуђер и ја остадох у Солуну и не побјегох у тада још мирну Југославију. Дакле, демострације би требале бити у сврху поправљања друштвених односа, али не у служби туђих интереса.

Прије 20 година, од тренутка варварске агаресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију, у Москви, Београду и Бања Луци утврдило се историјско памћење о братству СПЦ и РПЦ за вријеме тих трагичних дана. Ипак, САД не престају са својом експанзијом на Балкан, продужујући притом своје измишљотине о негативном утицају Русије на регион. Каква је, по Вама, историјска улога Русије на Балкану? Могу ли Срби уопште да забораве бол који им је нанешен?

Ми смо увијек и кроз вијекове Русију доживљавали као своју мајку. Она када је она била славна и моћа ми смо били најсрећнији и поносни на нашу “мајку Русију“. И онда када је она била на кољенима и унижена ми смо били тужни, са њом понижени и потиштени. Али, нисмо губили наду у васкрсење Русије. Једна од наших омиљених химни почиње ријечима “Востани Сербије, давно си заспала!…“ Врло често ми смо пјевали: “Востани Русијо, давно си заспала…..“. И Богу хвала – Русија је васкрсла и данас смо сви због тога срећни и радосни.

Још током рата у БиХ-ни од 1992- 1995. године као и рата у Српској Крајини Руска православна Црква преко свог поглавара блажене успомене патријарха Алексија другог стала је уз Српску Цркву и Српски народ. Покојни патријарх Алексиј други долазио је у Сарајево, Београд, Подгорицу и на друга мјеста и дијелио са нама тугу и терет рата и неправди. Уистину смо га доживљавали и као оца и као брата, али и као највеће охрабрење. Једна грчка изрека гласи: пријатељ пријатеља у невољама познаје! То је искуство живота и исорије. Ми смо уистину Руску православну Цркву, Грчку и Кипарску и друге правосавне Цркве осјетили као истинске пријатеље у данима невоља и биједа. године Савезна Република Југославија је на преговорима у Рамбујеу осуђена на дисолуцију и понижење путем ваздушних напада, дакле бесомучним бомбардовањем и иживљавањем НАТО-а.

Већ 1995. године ми смо одмах након Дејтонског споразума имали информације о свему оном што се намјеравало урадити са Косовом и Метохијом. Десило се то тачно прије 20 година 199. године. Ми смо тада били веома тужни и очајни политикама тадашњег министра вањских послова Р.Ф. Козирјева и предсједником владе Р.Ф. Черномидина. Били смо збуњени и питали се: шта се то дешава у Москви? Тек накнадно читајући и анализирајући политике које су наметане Москви преко Козиријева и његове групације добили смо одговоре.

Појавом Примакова на спољнополичкој сцени Руске Федерације ми смо осјетили да се мјења, али не још у потпуности, политика Руске Федерације. Тек доласком Господина Владимира Владимировића Путина на водећу позицију у Руској Федерацији ми смо осјетили онај ИСКОНСКИ ДУХ РУСИЈЕ у којем се препознаје сенс за добро у политици, за истину и правду у политици, осјећај за слабе и нејаке, угрожене, понижене и презрене. Осјетио се Христос у православној руској свјести. Подизање или боље рећи васкрсење Русије све нас је озарило, оснажило да идемо даље. Посебно смо поносни на Русију и на њеног предсједника Путина што су притекли у помоћ народу Сирије – те прелијепе, али истовремено мученичке земље; што су се одважили и нису устукнули пред насилницима Запада.

Уистину Срби никада неће и не могу за забораве не само бол, већ увреду и понижење које су доживјели од САД-ва, Велике Британије, Холандије, а посебно Њемачке и Аустрије по трећи пут у 20. вијеку. Пангерманизам 19. вијека прарастао је у њемачки панагресизам 20. вијека, посебно кад су у питању словени, а посебно Срби. Носиоци пангерманизма уз подршку Ватикана и римокатоличке Цркве успјели су да разбију идеју панславизма. То се нарочито испољило у Пољској, Чешкој и Хрватској, дакле у земљама које су, како се може анализом закључити, изгубиле свој словенски идентите, своју словенску културу и претворили се у оно што они данас јесу.

И да закључим, од саме Руске Федерације и њене политике према Балкану и свим балканским земљама зависи и која ће бити даљна судбина Руске Федерације на Балкану. Трба имати у виду да се управо сада на Балкану одвија велика пресија, па можемо констатовати право насиље над Српским народом на Балкану да се приклони НАТО-у и Америци, а против Руске федерације.

Вашингтон и Брисел већ не скривају своје намјере везане за интеграцију БиХ у НАТО упркос вољи српског народа. Да ли СПЦ има било какву званичну позицију по овом питању? Подржава ли СПЦ српске политичке лидере у њиховм отпору да се прихватају споља наметнута рјешења? Каква је, по Вашем схватању, друштвена, политичка и духовна будућност српског народа у Босни и Херцеговини, нарочито у Вашој епархији – Митрополији Дабробосанској? Са каквим проблемима се сусрећете у Вашем раду?

Вјерујемо да ће политичко руководство Републике Српске, као и преставници српског народа у Федерацији БиХ-не и у заједничким органима власти у БиХ-ни истрајати у политици непристајања на војно укључивање у НАТО. Морално је право Српског народа да каже “НЕ“ НАТО-у јер је НАТО бомбардовао Српски народ како у БиХ-ни, тако исто и још више у Републици Србији и Црној Гори.

Црква као Црква не бави се овим и оваквим питањима и нема “званичну позицију“ по овом питању, али ми као епископи народа у нашим епархијама у БиХ-ни, народа који живи трагичне посљедице НАТО бомбардовања, имамо и право и обавезу да кажемо шта мислимо по овом питању. Обзиром да сам упућен у последице гранатирања насеља и села са српским народом и положаја српске војске 1995. године категорички смо, не само против прикључења у НАТО, већ и против такве приче уопште.

Садашњост и будућност српског народа у нашој епархији, па и цијелој Босни и Херцеговини јесте тешка, али неје обесхрабрујућа. Не бих рекао да све зависи од нас, али у великој мјери итекако зависи. Да се сложимо, обожимо и умножимо молитва је и благослов Светог владике Николаја жичког. То и ми понављамо и молимо непрестано: да се сложимо у миру и братској љубави, у Христу Господу; да се обожимо, тј. да постанемо христоносци (Христофороси) и богоносци (Теофороси) и онда да се умножимо и напунимо земљу своју и владамо њоме. Без овог тројства нема среће, нити будућности за ниједан народ, па ни за српски.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *