Храна у Срба: Месо се јело само празником, а на двору златном виљушком

У Србији је први пут свјетло дана надавно угледала занимљива књига о феномену исхране кроз историју. У њој се, између осталог, наводи да је трпеза код Србa у почетку била врло оскудна, док путем мора и копна нису пристигли страни специјалитети.

У Европи постоји 50 музеја посвећених хљебу, а најстарије помињање хљеба у српским документима је забиљежено у Призренској хрисовуљи и у два члана Душановог законика.

У књизи "Дијалози за трпезом", др Драгане Радојичић, директорице Етнографског института САНУ, налази се и занимљива прича о супи и њеном доласку на Балкан, негдје половином 19. вијека, а рецептуру овог брзог јела донијели су занатлије из средње Европе.

Драгоцјене списе о храни Радојичићева је почела да сакупља још 1976. године, доносећи са путешествија по свијету рецепте по којима је деценијама кувала својој породици и пријатељима.

– Сваког јутра, од момента када отворимо очи, себи и својим укућанима постављамо исто питање – шта ћемо данас јести? Ово питање, некад инспирисано обиљем, а некад оскудицом, јавља се у свим културама и вјечно се понавља. Савремено доба додало је томе и "како се хранити здраво, а да се не потроши много новца?".

Оба ова питања постављају милиони породица широм свијета – каже др Радојичић и додаје да су истраживања о културни исхране у нашој средини заступљена само у франгментима.

Она је прикупила велики број непознатих података из историје хљеба, вина, супе, зачина, кафе, о мијешању кухиња, захваљујући војскама и бродовима, податке о томе како се о храни говори у бајкама, како у медијима, а како у пјесмама, како је дошло до настанка медитеранске или балканске исхране, чији су заправо бурек, баклава, пита, шербет…

– Данашња кухиња у Србији је преузела велики број турских и арапских, па чак и кинеских јела, попут слатког. Многи сматрају да нашу кухињу заправо чине јела са све четири стране свијета, а да се као аутентично српско јело истиче попара – прича др Радојичић и подсјећа да се почетак националне кухиње обично везује за династију Немањића. На српску кухињу велики утицај су оставили и бракови српских велможа са Византинкама.

Документи показују да се на српским дворовима јео кавијар од моруне са Дунава, да су столови били застрти бијелим платном које је служило и као салвета, а да су се посуђе и прибор правили од сребра, злата и позлате. Поврће се у старим текстовима називало зељем, а "љуто зеље" су били лук и ротква.

– Док се на дворовима јело раскошно и тражио лијек за стомачне тегобе, обичан народ је јео врло скромно, најчешће хљеб, лук и воду, понекад јогурт. Типична српска трпеза је, прије него што су кромпир и паприка приспјели на њу у 17. вијеку, била прилично оскудна. Месо се јело само о слављима. У средњовјековној Србији дневно су била само два оброка, у 10 прије подне и увече – каже директорица Етнографског института.