Хорор у позоришном подруму

Фронтал је у прилици да вам представи пилот-текст, нечега што наш сарадник поднасловљава као Театар из угла лаика-заљубљеника. Тиче се представе из периода јул – август 2010., са намјером да прерасте у серијал.

субота, октобар 16, 2010 / 08:49

Фронтал је у прилици да вам представи пилот-текст, нечега што наш сарадник поднасловљава као Театар из угла лаика-заљубљеника. Тиче се представе из периода јул – август 2010., са намјером да прерасте у серијал.

Пише: Драган Тешановић

Ето и мене пред коначно функционалним , барем дјелимично , сценским простором у подруму Господске улице. Игра се представа провокативног имена Роки хорор шоу , у изведби Судентског позоришта (тек касније сам тражећи по нету сазнао да је то многоиграни контроверзни британски комад, аутора Ричарда О Брајена , касније преточен и у филм)
Плакат провокативан, добра промотивна најава представе , читава организација заиста наговјештава озбиљност . Планирано је десет извођења и то је то (мало ли је за једну трупу која практично нема кров над главом) … Окупљена је респектабилна екипа, иако је помало нејасно шта је у представи студентско осим ,можда, ентузијазма што је за похвалу. Мислим ентузијазам.
Улазимо, на степеницама нас пресрећу бизарно костимирани глумци, налик на вампире , … добра фора … На улазу , Душко Мазалица (игра лик Риф Рафа) непријатан, увјерљив, застрашује публику. Општа атмосфера у сали сумрачна, језовита, одговара наслову комада…
Почиње представа, на почетку сцена – неки клинци се воле али их прекида поп, потом придика, склопише и брак… Плесна група је ту, подобро плешу… похвално, похвално… Уживам у спознаји да неко у Бањој Луци прави театар на начин како се мени веома допада : између гледалаца, не знам гдје почиње сцена а гдје завршава публика.А и пјевају глумци, на енглеском, и то прилично добро, нажалост,не разумијем много. Вјероватно због техничких немогућности, а можда и због мог енглеског.
Рекох већ, костими живописни, бизарни; али не сумњам да тако треба. Дакле пратимо радњу: онај млади брачни пар, Жана (Маријана Живановић) и Коља (Милан Трнинић) залутао је у дворац из пакла (солидна игра мушког дијела пара и прилично стегнута женског, али само док се не дохвати микрофона – пјева сјајно).
Ту је и други пар, слуге из куће пакла (Риф Раф и Магнета) – Мазалица рутинерски, повремено избије навика играња пред дјецом, али углавном увјерљив, са сјајним осјећајем невербалне игре и игре у тиму а млада Јована Ђурић, студентица глуме, адекватно прати игру осталих, еротске енергије која није усклађена са њеним мјестом у представи), а ту је трећа служавка коју игра средњошколка Јелена Стојаковић, и не изгледа лоше на сцени.
Унеколико појављује се Френк Футер (Ђурђа Вукашиновић) – двосполно биће, шеф параде у кући из пакла. Пјева, плеше, полугола, бави се генетским инжењерингом, полно општи са свим што хода, једе примитивне свиње и убија најближе сараднике. Френк то све може, и искрено говорећи, пријатно сам изненађен како суверено Ђурђа то ради. На малој сцени, међу гледаоцима распоређеним на три висинска нивоа, води екипу глумаца кроз колоплет дешавања као прави сценски лидер. Гледао сам Ђурђу у неколико ранијих представа , никад није имала ту сигурност, а и играла је на публику што не преферирам као начин глумачког изражаја. Али не и у овој представи! Једва чекам да у некој следећој видим да ли је то случајност или заиста сазријева.
Да не заборавим оног пародичног попа који и није поп него Крмков тата са друге планете или Др… шта год био, Горан Јокић ме насмијао у тој улози. Нисам га никад раније видио у шаренијој улози – запјева, заплеса, имитира – баш весело. Цијеним његов дугогодишњи рад и надам се да ће обновљена сарадња са младим људима додати енергију у његове будуће игре и одржати његово стваралаштво у изражајности која одликује најбоље. Био је ту и неки мацан који је требао играти го, али није. (Он је ваљда тај Роки, не знам име глумца аматера). У представи уопште нема голотиње, ни код професионалаца, која би бизарној научнофантастичној причи, за дивно чудо, пристајала на извјесним мјестима.
За вријеме боравка младог брачног пара у кући дешава се мноштво гадости, прељуба, убистава те иних перверзија; које мој провинцијални поглед не капира и ако очекујете да ћете од мене сазнати шта се догађало у представи, нећете. Зашто? Нисам сигуран. Послије ми другари рекоше да је у текстовима сонгова садржан кључ разумијевања, али, како рекох, нисам баш разумио енглески са недовољног озвучења.
А режисер ? Александар Пејаковић ,одлучан као организатор и то не само ове него и других представа посљедњих мјесеци под патронатом Студентског позоришта. Храбар у избору тема, близак ми по начину позоришног израза. Прехрабар у избору мјузикла за свој задатак, бојажљив у вођењу еротског у представи, до крајњих могућности које овај текст трпи. Оптерећен формом на уштрб садржаја, у коначници недовољно јасне поруке представе.
Да поменем и друге учеснике без којих се ово позоришно збивање не би десило
улоге : Пиги – Горан Јокић; Горан Жижак – Дј Крмак; Роки – Диамел Јусуфагић; Драган Палачковић, Слуге – Жељка Гргић, Уна Росић, Стефан Милановић; кореограф: Ана Росић; музички аранжер и вокални педагог: Игор Паспаљ; продуцент: Милан Лепер
Умјесто резимеа – Роки хорор шоу је занимљива представа , амбициозна, храбра за наше услове, комплексна али не и сјајна представа. Више некако довољна тј самодовољна. Можда је моје гледање на позориште преидеалистично, али ако нека трупа није рекла ништа важно, а разумљиво просјечном заљубљенику театра, чему све? Ипак, важно је то што се овакви сценски подухвати уопште дешавају. Искрене похвале за труд и рад, док год се људи не буду упуштали у овакве експерименте театар ће таворити.
Људи само упорно напријед, биће то и боље.


Оставите одговор