Хоће ли 2015. бити објављена скривена Селинџерова дјела?

Чувени писац, чији Ловац у житу је преведен на све језике свијета, и у првом таласу продат у 36 милиона примјерака, после објављивања књиње 1951. повукао се из јавности и упорно бјежао од публицитета.

Документарац о њему, недавно приказан у Америци, открива да је Селинџер итекако наставио да пише, и да је у тестаменту нагласио да жели да се књиге објаве постхумно.

Добро је познато да је чувени аутор писао – пријатељи, сусједи и чланови његове породице тврде да је радио до пред смрт 2010. године. Сам Селинџер је, у интервјуу Њујорк тајмсу 1974. године, открио да сваки дан пише, али за себе.

Између 2015. и 2020. биће објављено чак пет књига Џ. Д. Селинџера, за које публика није ни знала да постоје, пише британска штампа о најавама које су се појавиле у филму и биографији.

Међу њима су роман из перспективе Холдена Колфилда, један из перспективе Симора Глеса, као и љубавна прича из Другог свјетског рата. Једна од збирки би садржавала прерађену верзију познате али необјављене приче "Последњи Петри Панови", заједно са другим причама о породици Колфилд (породице главног јунака Ловца у житу). Ова књига се очекује са посебним нестрпљењем, јер је Селинџер имао синдром Петра Пана, па је као писац најбоље говорио кроз гласове недораслих јунака, ау приватном животу се најбоље осјећао у друштву малољетних љубавница.

Не зна се ни да ли ће издавач бити Литл Браун који је до сада издавао Селинџерова дјела, те су издавачке куће у правој хистерији ко ће приграбити овај посао.

Након Селинџеров смрти на свјетлост дана је испливао и податак да Универзитет Тексаса поседује пет необјављених приповјетки, из периода прије него што је Селинџер објавио "Ловца", од који су двије права ремек дјела, али да је одредио да се не смију публиковати 70 година након његове смрти.

Селинџеров сусјед у Корнишу, граду у америчкој држави Њу Хемпшир, Џери Барт изјавио је да му се познати писац повјерио прије неколико година, да има најмање 15 необјављених књига у кућном сефу.

Селинџер је објавио књигу са девет прича, претходно штампаних у периодици, књигу "Френи и Зуи", још једну књигу са четири новеле и након што је 1965. године објавио новелу " Хепворт 16, 1924" у недељнику "Њујоркер", Селинџер је нестао са литерарне позорнице.

А ко је пратио Селинџеров живот?

Аутори документарца и биографије Шејн Салерно и Дејвид Шилдс десет година су радили на прикупљању материјала за филм, и тврде да је Селинџер лично наложио да се пет књига објављују постхумно, и то почевши од 2015. године.

До сада ни Салерно ни Шилдс нису били познати по познавању Селинџеровог дјела, а помама коју су изазвали потпуно одудара од свега што се веже за лик и дјело популарног писца.

Шејн Салерно је холивудски сценариста који је, између осталог, радио на филму Армагедон и наставку Аватара, док је Шилдс познат по документарној књизи Dead Languages о професионалном бејзболу.

Заједничка књига о Селинџеру на 700 страна износи нове информације, ријетке фотографије и писма, до сада непознате детаље о пишчевим ратним годинама и кратком првом браку.

Ту је и интервју с Џин Милер с којом је прослављени романописац био док она још није била пунољетна. Милер је била и инспирација за причу За Есме.

У биографији се износи и како је Селинџер, који је наводно избјегавао Холивуд, готово пристао да Есме добије и филмску адаптацију.

Књига Селинџер износи, али и оспорава многе легенде у вези са писцем.

Приказан је као особа веома трауматизована ратним искуством, али и затечена славом после Ловца у житу. Међутим, у овој књизи славни Американац дјелује далеко мање усамљенички него што се вјеровало да је био.

У биографији се такође описује његова склоност ка младима и пажљиво се прати везаност за тинејџерку Уну О’Нил четрдесетих и Џојс Мајнард седамдесетих.

Аутори наводе ријечи Селинџерове дјеце, писаца Тома Волфа и Гора Видала, али и Марка Дејвида Чепмена, који је навео да је Ловац у ражи разлог што је убио Џона Ленона.