Хеј, Српчићи моји, како Ловћен стоји?
Правда, као уклањање маузолеја који је Комунистичка партија Црне Горе направила срушивши 1972. године српску цркву, Његошеву завјетну капелу на Ловћену, сада вам дође као научна фантастика. Стаљин је срушио средишњи храм Руске православне цркве у центру Москве, али је обновљен.
То говори да су имовинска и људска права, посебно она вјерског типа, у Црној Гори данас гора него у вакат стаљинизма и СССР. Нико не брани да се умјетничко дјело по нацрту Ивана Мештровића пренесе на друго мјесто. Напротив! То је неопходно учинити из множине културноисторијских разлога.
Најозбиљнија ствар коју је урадила Влада ЦГ на рехабилитацији Срба из грађана другог реда, јесте пар ћириличних интервенција министарке културе Весне Братић, које су дочекиване на нож од потпуно усташизоване мреже медија и друштвенополитичких организација.
Пресликан Сарајстан.
Нажалост. Нажалост. Нажалост.
РТЦГ на екрану или порталу нема ни једно ћириично слово и послије толико за четништво оптуживане владе Здравка Столпника Кривокапића. Истражена је много прије 2006. године, од када се за буџетксе паре крши устав.
Буџетска Ефбих ТВ је искоријенила српско слово с портала још 2011.
Многи Срби, поглавито они који се баве политиком, одмахују руком на помињање тренутно главног идентитетског фактора који Србе чини оригиналним и самосвојним у односу на народе који причају српским језиком, а другачије га називају. Србица је небитна.
Нажалост. Нажалост. Нажалост.
Преко судбине српске азбуке у институцијама система (+реални сектор) да се лабораторијски поуздано пратити ниво србофобије и њене заступнике истјерати на чистац. Они који се гаде на српска слова то просто не могу сакрити.
Српска би дијагностички добила истрајавајући само на томе.
Или признајмо да пљујемо своју вишевијековну, писаном историјом документовану прошлост или рецимо својој дјеци да смо управо ми, својим животима, та генерација која то чини. Нема треће.
Срби су обесправљени до те мјере, да и они који су научили и писали, под притиском престају.
И онај мученик који је "по захтјеву Аиде Ћоровић и више НВО, смијењен као наставник у Новом Саду, јер је објавио на Инстаграму фотографију како са ђацима диже три прста уз натпис "Српчићи моји", постао је ненадани просветни херој нације, безмало као Рада Велика Штумфета из Бара.
И знате шта је у свему томе најтрагичније?
Написао је то латиницом.
Д.С.