ХАРИ ПОТЕР И ПАВЛЕ КОРЧАГИН

Субота је дан за умјетност на Фронтал.РС. Сада, када је крај мултимедијалне хистерије око дјечака-чаробњака, присјетимо се да је све почело једном књигом. Пише: Дани(ј)ел Симић За оцјену вриједности у овом броју, није случајно изабран роман Џоан К. Роулинг, само наизглед књига за дјецу. Данас, када са телевизијских екрана становништво све више и више засипају […]

субота, септембар 10, 2011 / 10:34

Субота је дан за умјетност на Фронтал.РС. Сада, када је крај мултимедијалне хистерије око дјечака-чаробњака, присјетимо се да је све почело једном књигом.

Пише: Дани(ј)ел Симић

За оцјену вриједности у овом броју, није случајно изабран роман Џоан К. Роулинг, само наизглед књига за дјецу. Данас, када са телевизијских екрана становништво све више и више засипају рекламни спотови са дјецом као главним јунацима, без двоумљења би се могло почети говорити о злоупотреби дјеце у комерцијалне сврхе.

Поред тога што их злостављају у промиџби супер сухих и непромочивих пелена, дјеца су упрегнута да тегле јарам профита и за прешећерене вафле, антибактеријске сапуне, клозетске санитарије, жвакаће гуме, пасте за зубе, па чак и најновије моделе аутомобила. Трговачки первертитет се усмјерио ка родитељском нагону ка једном од најсигурнијих упоришта потрошачке благодети. И дјечији роман “Хари Потер и камен мудрости” има досије сличног профила.

Од глобалне електроничке сателитизације планете, књижевност је полако почела да се увлачи у елитизам. Односно, једине књиге које су успјеле да пробију праг продаје и познатости међу широм популацијом, били су дјецолико подешени клонови “Малог принца”.

Од тиражне пошасти коју је посијао Пауло Коељо са својим алхемијским рукописима, и код нас се почело говорити о инфантилној хендикепираности литерарне свијести човјечанства, које неутаживо жуди да му се исприповједа брката бајка.

Брката бајка

“Хари” се на српском језику појавио прошле године у издању Народне књиге, неминовно слиједећи одјек који је књига имала у иностранству. Џоан К. Роулинг је, по рекламним натписима са посљедњих страница издања, самохрана мајка која дјело написа сједећи у локалном кафићу. Награде су потом превазишле доконо испијање кафе. “Хари” је у Британији 1998. добио награде: за најбољу националну књигу, награду “Голд медал смартис” и титулу најбоље књиге за дјецу од Паблишер Виклија. Књига је добила и награду за најбољу књигу њујоршких библиотека, и награду за најчитанију књигу у школским библиотекама широм свијета. Оправдава ли садржај достигнућа?

“Хари Потер” је уистину права књига за дјецу, много мање занимљива одраслима од Егзиперијевих, Коељових, Прачетових или Толкинових приповјести. Круг мотива и општих мјеста од којих је укомпоновано ово дјело, велике је ширине. Од ружног пачета и Трноружице, до правила понашања у америчким анимираним филмовима за дјецу.

То је већ виђена прича о дјетету, злостављаном и неадаптираном у средину. Од мршуљавог цвикераша, ненадано постаје одавно одабран и славан припадник свијета чаробњака. Тек за једанаести рођендан сазнаје да је његову мајку и оца убио Волдемор. Моћни зли чаробњак, чије се име плаше изговорити сви остали.

Овај, Знате-већ-ко, ишчезао је оног дана; кад послије родитеља није успио убити малог Харија. Чиме овај, обдарен ожиљком на челу, постаје одабран. Хари потом иде да похађа Хогвортс, школу за чаробњаке.

Одатле се књига преображава у веселу причу о другарству и школским враголијама, необичну једино по томе што је смјештена у интернат за вјештичиће и чаробнице. Тамо стиче пријатеље Рона Виклија и Хермиону Гренџер, са којима цуња по школским зградама након повечерја. Настојећи раскринкати особу која покушава да украде камен мудрости и тако омогући Волдеморово васкрснуће.

Крај је стопроцентно сретан. Изузев неопходног повратка међу Дарслијеве, породицу своје тетке, иначе “непоправљивих Нормалаца”.

Стереотипија

Ове стереотипне особине дјела, никако не морају бити његове мане. Напротив, уколико би се слиједио основни идеал овог жанра: усмено предање, то могу бити и његове врлине. Али нијесу.

Основна особина овог романа је његова актуелност. По детаљима које умеће у себе, он је понајприје: трендовска бајка. Главни генератор зачудности и комике је већ виђен: особине свакодневног свијета, виђене из угла чаробњачке цивилизације; као и њихови ванредно блесасти обичаји.

Карактеристично је то, што је тај свакодневни свијет најновији могући, те ће његова вриједност трајати само док се не појави још новији. Не само да то упражњава у самим догађајима приповијести, него и у језику приповједача.

У бајковитој атмосфери “Харија” могуће је да нешто пролети “као тане из аутоматске пушке”, или да главни јунак неки догађај види “као у успореном филму”. Џ.К. Роулинг, инсистирајући на разликама и сличности између два оштро супростављена свијета, «засмијава малишане и вјешто их придобија», постављајући ново правило: свака нова генерација потрошача мора имати и своју бајку.

Оцјена поређењем

Уколико би ову књигу поредили са већ познатим остварењима, и притом слиједили језик и поднебље постанка; она би несумњиво била нешто између Даглас Адамсовог “Аутостоперског водича” и Толкинових “Господара прстенова”. За прво дјело је већ одавно усвојен термин “научна фантастика”, док је за друго између осталих важила и одредница “епска фантастика”.Тако гледано, ово би дјело могло са правом носити етикету “потрошачке фантастике”. У Харијевом новооткривеном свијету, нема неке суштинске разлике.

Ту такође постоје врхунски обезбјеђене банке, продавнице разних модела чаробних штапића, сова, мачака, жаба, летећих метли, дјеца скупљају сличице познатих чаробњака и читају новине “Дневни пророк”. Списатељица није пропустила ни да уметне паролу “Харија за предсједника”, алудирајући на фразу везану за чешког хокејаша Хашека, из времена настанка дјела. Стога није јасан толики презир према Нормалцима (озбиљним људима који не вјерују у враџбине).

Изнад свега намеће се једно можда сурово, али никако неадекватно поређење са Павлом Корчагином. Централном личношћу соцреализма и некад обавезне школске литературе “Како се калио челик”, Николаја Островског.

Наиме, као и Роулингова, Островски је свог јунака повео из злостављаног дјетињства у сретнију и бољу будућност. Павле Корчагин такође има јасно издефинисану опозицију зла у крволочној буржоазији, као и Хари у злочестој родбини Нормалаца и никада довољно савладаном Волдемору.

Ма колико се аутор “Челика” трудио да буде реалан; и госпођа Џоан бајковита, та два дјела су најближи род. “Хари” запушава дјечије отворе за машту, најновијим типом летеће метле “Нимбус 2000”, салвама слатикиша и преносом утакмице “квидича” – дакле потрошачком амброзијом. Павле Корчагин је надахњивао крвавим борбама против бјелогардејаца и сном о класној једнакости, али оба дјела служе једино да би се нови нараштаји укалупили у потребе друштвеног уређења којем припадају.

Нико одавно не пропушта прилику да слаже дјецу како су љубав и другарство универзалне вриједности, или да изостави како животне приче скоро никада немају идеалан крај. И одрасли конзументи, суочени са све већом раслојеношћу људских знања и ограниченим капацитетом свога ума, издижу лагано формулативни и бајковити садржај дјела, као једини достојан комуникације са широким слојевима публике.

Остаје да се види да ли ће иког занимати да је у историји књижевности и “Како се калио челик” био бестселер. У источној, комунистичкој цивилизацији, онда када се вјеровало да је човјечанство изашло из своје дјечије фазе. Али се данас, судећи по дјелима која га обиљежавају, тамо неминовно враћа.



Оставите одговор