Дани(ј)ел Симић

Хајдучки састанак

Како сриједа овај пут пада на Ђурђевдан, нема бољег дана да се пише о смислу државне управе.

Данас већина у Српској гледа како да распореди посјете или се пристојно извади од одласка на нечију славу. Веома раширену међ’ Србљем. Сви смо весели, накркани, попијемо коју више.

По предању, на данашњи дан су нам преци незадовољни државном управом сматрали да је постало довољно топло да се може спавати у шуми. При томе мислим на оне хајдуке по обрасцу Марка Краљевића из епских пјесама српске усмене књижевности, а не на просте разбојнике и пљачкаше.

Наравно, када одете са оне стране закона, тешко је одолити пориву да пола пијете, а пола Шарцу дајете; када већ отмете плијен у оружаном препаду, за који је казна набијање на колац. И, у стварности, то је тако било. Народу је слабо шта претицало од ове привредне активности.

Застрањивање

Но, будући да термин хајдук долази од арапске ријечи која значи "скренути са правог пута", а њихове вође су се звале харамбашама (харам – арапски за забрањено по исламу, баш – турски за главу), јасно је да је ова самоорганизација српског народа настала као отпор још једном османлијском термину – зулуму.

Како сматрам да наш народ суштински није ништа гори од било ког другог, намјерно нијесам прво поменуо Робина од Локслија, илити Робина Худа. Исти је једнако легендаран као син краља Вукашина Мрњавчевића, а истовјетног мотива да у народном предању отима од богатих угњетавача и даје сиромашним и угњетеним. Без обзира што је англосаксонски капуљаш од несуђеног престолонасљедника Уроша Нејаког далеко познатији.

Сада га помињем управо како бих указао да је тога било и код других. Предупредио хајдуковање приче са правог пута, те лутање у правцу самоупљувавања које је постало фолклорни мотив српског народа. Колико пута сте чули и и сами рекли "ма, не може се то код нас", "српска посла", "да живим у … имао бих …", "ми смо стока", "тако нам и треба", и слично. Против те најпогубније колективне душевне болести се надлежене институције и интелектуална елита уопште не боре. Може се рећи да је и потичу, у тренуцима самоправдања, када пук не прихвата рјешења каква они нуде.

А шта нам нуде?

Да о овом пишем, пало ми је на ум прије неки дан када сам се празнично обрео у ЦЈБ Бања Лука, на мјесту гдје се врши регистрација моторних возила. Кажем празнично, јер ако сами мислите то сработати, морате узети слободан дан и од јутра до мрака чекати да изађе ваш број. Ту сам дошао већ трећи пут, јер у прва два нијесам, ни након више сати чекања, било шта опослио.

Све је ту подешено тако, да вам је паметније унајмити професионалног чекача осигуравајућег друштва, него да губите вријеме, новац и живце; на прост административни захват. На који сте обавезни као лојалан грађанин! Дакле, државна управа својом неспособношћу и нерадом доводи до појаве новог радног мјеста, који опет морају платити грађани.

На овом примјеру се дају видјети и сва остала зла државне управе. Парадоксално, модернизација увођењем бројева и семафора који машински непристрасно исти прозива, узроковало је само повећање корупције! Сасвим је немогуће ако дођете након посла у 15 или 16 часова, да ћете икада доћи на ред, будући да се од шалтера 4 и 5, резервисаних за приватна лица, један затвара у 15 часова?!­?

Ко нормалан у таквим условима жели да плаћа порез?

Ни моја посљедња посјета ЦЈБ не би уродила плодом, да није била трећа – срећа. У сред те приче о спахилуку државе за коју смо се борили, и и даље боримо, пришао ми је човјек који није више могао чекати и дао ми свој број 367. Мој је био 495 и чекао сам још најмање сат. Не познајем га и вјероватно је он познао мене из медија, па се Господину 367 овим путем од срца захваљујем.

Мислите да је ту крај?

Један од другара-чекача, који је видио кад сам стигао, изненадио се откуда да је мој број прије његовог? Осим искрено емотивног лица док ми је говорио како сам баш, баш, баш срећан човјек, упутио ми је и сљедећи приједлог:

– Хајд’ ми дај број, ево ти двадесет марака?

– Не могу, стварно, истиче ми рок.

– Ево ти тридесет марака?

Ипак смо заједно дочекали мој број, и из шалтерског забрана је изашла само једна особа. Питао сам дјевојку да ли је физичко лице, она је рекла да јесте. Чекао сам мој број, први сљедећи на том једном једином шалтеру, још петнаест минута. Кад ми је додијало, провирих и угледах да на предвиђеном шалтеру стоји нека госпођа, за коју нико није знао ко је и који број носи.

Није још готово (Страх још само можда од медија)

Наша сакато насађена државна управа, изазива трачеве да запослени иза шалтера узимају новац, како би преко реда радили предмете за свој грош. Када сам ушао унутра, видим и да изазива човјека на шуби за правна лица, који гласно негодује да му некаква потврда није потребна и да долази из Београда да то обави, а овдје запошљава двадесет људи. Да ће пребацити возила са друге фирме да му раде посао, а да ће то због чега га шалтераш враћа, ријешити преко медија.

Нападно сам откинуо комад папира, пришао човјеку и рекао му да имам везе са медијима, и нека ме слободно назове. Након тога, жена за сусједним шалтером је рекла – Ви сте Симић, зар не? Сјећам се сад да сам вам ја раније радила овјеру.

Њен колега је онда, ипак, узео и привреднику из Србије завршио посао због којег је специјално и паралелно потегао преко Дрине. Ето још неке среће.

Но, када сам изашао, за мном је пошла особа која ради за осигуравајуће друштво и узела ми број телефона са свјешћу да ја радим за медије, говорећи: – Ово овдје се мора мало довести у ред.

Друг-чекач-тридесет-марака-понуђач, похвалио ми се из реда како је сад и његов број ситнији. Дао је неком из агенцијске гилде десет марака за комад бесплатног папира…

Примједбе и приједлози

Наравоученије, стога, неће бити у приједлозима како да се сав тај непотребни бирократски апарат поједностави и убрза, јер је одговор на то лак и свима познат. Биће оно у Јавном Позиву Мене Лично, свим грађанима Српске, да се обрате Фронталу.СРБ и да ћемо се позабавити башибозлуцима и зеленим кадром наше власти, која им срче лимфу на сламку.

Без њих и њиховог свједочења ми слабо ту шта можемо.

Наш човјек се политички активира и испуни гњевом праведничким обично у реду пред шалтером. Тад се предлажу боља рјешења, наводе се примјери из Њемачке, Швајцарске, Америке, Шведске и других мјеста гдје најодважнији или најочајнији иду трбухом за крухом. Но, чим га прозову или роботизовани глас изговори његов број, ту се мисао о државној управи и отпору истој завршава. Оде се кући и чекају нове пропуштене прилике на изборима. Шути, не таласај.

Овај напис је мој напор да, након што су ми по двосатном чекању ударили пар печата и шара хемијском оловком, не остане само на томе.

За шта су гинули борци ВРС?

Отаџбински рат 1992.-1995. је извор имао управо у пропасти социјалистичког идеализма о једнакости људи и катастрофално лоше државне управе и економије. При враћању на национал-религијско организовање врнуло се и сјећање на погроме са жариштима у Јадовну и Јасеновцу. У страху од мајоризације и поновне ревитализације плаћања трећине спахији, а десетине аустријском ћесару, дошло је до грађанског рата у којем смо се исклали до непомирљивости.

Успјели смо изборити Републику Српску, али она данас не пјева о слободи, као што смо ми јаукали о њој. Једући конзерве из хуманитарне помоћи и киснувши по рововима, сви заједно чекајући бомбе НАТО пакта. Први српски устанак је имао и карактер револуције, јер је дошло до промјене друштвеног поретка, која је постепено Србију изграђивала у модерну и моћну државу, око које су се на крају ујединили и преко њених жртава за слободу изборили сви јужни Словени. Осим Бугара.

И у овом нашем, најновијем рату, дошло је до промјене система; но тешко се отети утиску да старији дио популације у томе види корак у назад. Да је сада горе него што је било "у Титино вријеме". Ако је ишта пораз данашње власти, а онда је то.

Расистички и примитивачки је бајати и врачати како смо као народ проклети да не можемо боље. Такво размишљање погодује искључиво онима који би да наставе своје кесеџијско и крџалијско глобљење поштених и вриједних људи.

Не допустимо им то и пробуразимо ту аждаху! Али да би то успјели, морамо уз празничну трпезу и пиће, ободрити себи миле људе да се јавно очитујемо против покоравања држави из навике.

Ето, рекох. А сад одох на славу.