Неромантизована прича о првом бањолучком градоначелнику: Случај убиства тројице Аљетића

Навршава се 89 година од доношења пресуде Окружног суда у Бањој Луци, којом је бивши градоначелник Бање Луке тј. први предсједник бањолучке општине Хамзага Хусеџиновић ослобођен оптужбе за убиство породице Аљетић. Његов синовац је осуђен на три мјесеца затвора…

среда, новембар 3, 2021 / 08:05

Пише: Миле Милошев Аљетић

У склопу серије текстова "Знаменити Бањалучани”, дневне новине Еуро Блиц, као и интернет портал Српска инфо 30. септембра 2019. године објавили су чланак "Хамзага Хусеџиновић, заборављени градоначелник”.

У поднаслову чланка је додато: "Како причати причу о људима који су својим радом, трудом и љубављу оставили дио своје душе у граду на Врбасу, а не сјетити се њеног првог градоначелника и "чувара Хамзаге Хусеџиновића?”

Остатак чланка је ништа мање романтизовано и ревизионистичко извјештавање о представнику тадашњег система који није бирао средства да оствари личне интересе, а доцније и сараднику усташког окупатора.

Први предсједник бањалучке општине и усташки градоначелник

Хамзага Хусеџиновић рођен је 1880. године у Бањој Луци која је тада била окупирана од Аустроугарске монархије, а умро је природном смрђу 1958. године у истом граду у земљи која се звала Федеративна Народна Република Југославија.

У два наврата владао је Бањом Луком, први пут од 1928. до 1932. године за вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1928.) односно Краљевине Југославије (1929-1932).

У чланку "Хамзага Хусеџиновић, заборављени градоначелник” као разлог "подношења оставке” наводи се у једној реченици да је то било због "афере у којој је Хамзага имао удјела”.

Други пут је владао Бањом Луком за вријеме усташке окупације и Независне Државе Хрватске 1941. године.

Одмах да разјаснимо, шта је истина око "афере у којој је Хамзага имао удјела?

Истина је да Хамзага није поднио оставку већ да је смијењен и то је била једина "санкција” због учествовања у крвавом догађају у Петошевцима у којем су убијени Душан Аљетић и његови синови Цвијо и Ђурађ, а теже повријеђен трећи син Јово.

Дакле, први градоначелник Бање Луке односно први предсједник бањалучке општине 1932. године је смијењен због убиства Аљетића.

Шта је претходило убиству Аљетића?

Аљетићи 8. априла 1932. године нису дозволили судској комисији извршење раније судске пресуде од 4. априла и насилно увођење Хамзаге Хусеџиновића у власништво њиховог земљишта у величини од 70 дулума.

Донесена је пресуда којом се одузима земља и рушење породичне куће Аљетића, као и њихово избацивање са посједа.

Кратка реконструкција догађаја

Судски гласник Ристо Вукосављевић рано ујутро 8. априла 1932. године дошао је кући Душана Аљетића и најавио му увођење у посјед Хамзаге Хусеџиновића.

Душан му на то одговора да ће његова глава прије пасти мртва него што ће дозволити да му одузму земљу и кућу.

У Петошевце тај дан из Бање Луке долази и Асим Чејван са петорицом муслимана свирајући хармонику и пјевајућу код Салиха Хусеџиновића на доручак.

Салих Хусеџиновић је синовац Хамзаге Хусеџиновића.

Уз доручак је договорено да "ако дође до чега” да ће и они ударити на Аљетиће, а нарочито се у томе истицао Хамдија Чолак.

Судија среског суда у Бањој Луци Виктор Дебељак, задужен за извршење пресуде у Петошевце је дошао са Хамзагом Хусеџиновићем, његовим сином Мунибом и геометром Светиславом Марковићем. У Петошевцима је био и Хамзагин брат Шемса.

Припадници Жандармеријске станице у Клашницама, жандари Симеон Кичић и Милош Мразић упозорили су командира станице Васкрсија Лазукића да би могло доћи до пружања отпора од стране Аљетића.

Командир Лазукић упознао је о расположењу Аљетића судију Дебељака и савјетовао му да са Хусеџиновићима и геометром остане код Гвоздарчевог дућана док он покуша са жандарима умирити Аљетиће.

Судија Дебељак и остали су се оглушили од командиров савјет и непосредно након жандара појавили су се на имању Аљетића.

Салих Хусеџиновић и Асим Чејван предводили су групу од петнаест муслимана, а не само оних пет који су били на доручку, који су по захтјеву Хазима Хусеџиновића дошли да руше кућу и остале објекте Душана Аљетића. Дакле у једном тренутку је пред кућом Аљетића било преко 20 непријатељски настројених муслимана спремних да употребом силе отму имовину и униште животе породице Аљетић.

Прво је почела расправа између судије Виктора Дебељака и Душана Аљетића.

Душан је рекао да одбацује све пресуде и да неће дозволити да му се на правди Бога руши кућа и одузима земља.

Дебељак је надмено одговарао, да Аљетићима то не ради Дебељак, и да он за њих није само Дебељак, већ неко ко спроводи рјешење Окружног суда из Бање Луке.

Тражи затим од жандара да удаље Душана, а геометар Марковић да отвори планове и установи који се дијелови требају предати Хамзаги Хусеџиновићу.

Тучу ничим изазван започиње Хамдија Чолак, узимајући геометарски троножац и крећући се нападачки према Аљетићима, који у том тренутку узимају коље, а Душан и сјекирицу. Хамдија је први ударац задао Душану…

Затим револвер потеже и из њега пуца Салих Хусеџиновић, и то према Душану и Цвији.

Док се све ово одигравава Муниб и Хамзага Хусеџиновић, Хамдија Чолак и остали муслимани сукобљавају се са Ђурђем, Стојаном, Јовом, Михајлом и осталим Аљетићима.

Дио Аљетића био је "наоружан” кољем, а остали голоруки супротставили су се наоружаним крвницима.

У општем метежу жандари у име закона не смирују све присутне већ усмјеравају оружје према Аљетићима. Застаните сад овдје на тренутак и размислите зашто жандари усмјеравају оружје према Аљетићима, а не на разуларену масу иза које стоји први човјек Бање Луке, Хамзага Хусеџиновић? Идемо даље.

Стојан Аљетић успио је жандара Кичића оборити ударцем коцем и избити му пушку.

Овај пада на земљу, а пушку која му је испала из руку након борбе узима Душан.

Душан пушку усмјерава према жандару са намјером да га истјера са свог имања, али не и да употријеби оружје. Командир Лазукић пуца у Душана којег метак не обара.

У току судског процеса командир Лазукић изјавио је да није гађао никога и да не зна да ли је метак којег је испалио у Душана био смртоносан, али је потврдио да је прве пуцње чуо из револвера.

Душан је убијен са три метка, а Цвијо са два. Ђурађ је подлегао повредама које му је нанијела руља "хијена” у тучи.

Интерпелација који су народни посланици поднијели 11. априла 1932. године министру унутрашњих послова г. Милану Сршкићу, објављена у Стенографским биљешкама Народне скупштине Краљевине Југославије, година 1, књига 5 и Правди 14. априла 1932. године

"На дан 8 априла ове године, у селу Петошевцима, срезу бањалучком, у мећусобној борби са момцима претседника бањалучке општине г. Хамзаге Хусеђиновића и жандарма, погинуо је Душан Аљетић из Петошеваца и његова два сина Цвијо и Ђуро, а повређен је теже његов трећи син Јово.

Овај страшни догађај у којем је настрадала читава породица одиграо се на овај начин:

Претседник бањалучке општине г. Хусеђиновић тога дана, дошао је у Петошевце у друштву са судском комисијом, коју су сачињавали судија Среског суда у Бања Луци г. Виктор Дебељак и комесар г. Марковић са жандармима и својих 15 момака.

Г. Хусеђиновић, који има у неколико села и у Бања Луци велике поседе већ дуже времена је у спору са сељаком Душаном Аљетићем око земљишта у величини од 70 дулума.

Судском пресудом овај посед требало је да буде враћен г. Хусеђиновићу.

Тога дана, комисија је дошла да силом власти уведе у власништво г. Хусеђиновића, а да избаци из поседа породицу Аљетића.

Комисија је у селу већ затекла једну жандармериску патролу, која је изјавала да због великог огорчења сељака не може гарантовати за ред.

Судија г. Дебељак послао је у Клашницу аутомобил, којим је дошао и командир жандармериске станице г. Васкрсије Лазукић. Судија г. Дебељак прочитао је судску пресуду и изјавио да ће се она одмах и извршити.

Са своја три сина, Душан Аљетић успротивио се рушењу куће и око гога је дошло између њих с једне стране и Хамзаге, његовог сина и синовца и момака с друге стране до оштрог сукоба. Сукоб се претворно у крваву тучу у којој су сељаци употребили секире и коље, а страна г. Хусеђиновића ватрено оружје.

Сам г. Хусеђиновић и његов син Муњиб приликом бегства опалили су на Аљетића два револверска метка.

После свршене туче, на овом крвавом разбојишту лежали су мртви Душан Аљетић, његови синови Ђуро и Цвијо, а његов најмлађи син Јово рањен, затим Салих Хусеђиновић рањен, Хамзагин момак Хамдија Чолак рањен и лакше рањени жандарми Симеон Кичић и Милош Мразић.

Сељаци из села Петошеваца, уз тужне жалопојке, сахранили су несрећне Аљетиће на месту погибије, недалеко од њиховог винограда, кућњег огњишта које се налази на главном друму Лакташи — Разбој.

У спроводу Аљетића узело је учешћа око 20 околних села.

Пошто су Аљетићи сахрањени њихова деца покушала су 9. овог месеца да изврше самоубиство вешањем због жалости и очајања за својим очевима.

У целој Босанској Крајини последњих дана само се говори о овом трагичном догађају и због њега влада силно огорчење. Власти су повеле свестрану истрагу.

Утврђено је да је судски гласник Ристо Вукосављевић дошао код Душана Аљетића и јавио му да ће тога истог дана доћи судска комисија да му поруши кућу и спорно земљиште преда Хусеђиновићу. Затим је утврђено да је у сукобу употребљено ватрено оружје, које су, поред осталих, најпре могли имати жандарми.

Дали Вам је, господине мннистре познат овај случај у којем је уништена читава једна породица?

Да ли Вам је познато држање ваших подручних органа, а нарочито командира жандармериске станице Васкрсија Лазукића, који су знали за узбуђење и револт у селу и пре доласка комисије?

Шта је до сада господин министар унутрашњих послова предузео и шта мисли предузети против подручних му органа, који су учествовали у овом догађају.

На крају потписани интерпеланти траже да се ова интерпелација стави хитно на дневни ред.

Интерпелацију су потписали народни посланици: Владимир Шиљеговић, Живко Даниловић, др Богдан Видовић, Јово Јовановић, Милан Мијић, др Славко Пиштељић, Бошко Зељковић, Милош П. Драговић, Ристо Ђокић, др Мирко Дошен, Милан Божић, Симо Крстић, др Владимир Станишић.

Неколико појединости из судског процеса

За суђење је владало огромно интересовање, не само у Бањој Луци и Врбаској бановини већ и у свим крајевима Краљевине Југославије. Тадашња штампа је извјештавала да је судска сала увијек била пуна радознале публике, да велики број није уопште ни могао да присуствује, а на самом изрицању пресуде које је било 3.11.1932. године, неколико стотина људи скупило се пред зградом суда да чује ријеч "правде” .

У току претреса предсједник великог вијећа бањалучког Окружног суда читао је старе аграрне списе из 1918. године, из којих се видјело да је земљиште због којег су Аљетићи изгинули било кметско селиште.

"Рјешење земаљске владе од 16. априла 1918. године, које је дошло на жалбу Аљетића да је спорно земљиште кметовско право породице Аљетића, а никако беглук Хамзаге Хусеџиновића, односно да је противзаконито побеглучено, добио је катастарски уред у Бањој Луци, гдје га је директор помоћног уреда, Суљо Суљић, садашњи бележник Бањалучке општине бацио ад акта. Услијед тога цијела ова ствар легла је међу четири зида, са посљедицом погибије тројице Аљетића, који су бранили кућно огњиште”, а у завршној ријечи пред судом то истиче и државни тужилац Мирко Новковић.

Свједоци су у току судској поступка тврдили да је и Хамзага Хусеџиновић пуцао на кућу Аљетића и то према Види Мидрак, а пуцао је и према Стојану Аљетићу.

То су потврдили и свједоци Милош Радетић и Душан Остојић да је Хамзага Хусеџиновић пуцао према кући Аљетића и према Стојану Аљетићу.

Вида Мидрак је сестра Душана Аљетића и она је тврдила пред судом и за живота да је Хамзага први запуцао.

На питање предсједника суда зашто је Хамзага Хусеџиновић пуцао на њу, она је одговорила: "Спопао га је бјес. Дошао је да уништи све Аљетиће, али их има још да се туку.

Занимљиво је свједочење и жандармског каплара Кичића, на питање зашто је дао различите исказе код Војног и Бањалучког окружног суда, одговорио је да је "оба пута говорио истину, али да су његови искази приликом вођења записника преиначени”.

Војни суд је у поступку против жандара закључком обуставио поступак против њих, а разлог је да је употреба оружја била оправдана.

Вјештаци који су били ангажовани изјавили су пред судом да нису били сигурни да ли је озљеда која је усмртила Цвију потекла од пушчаног или револверског метка.

Да су потврдили да је од револверског, такву рану му је могао задати само Салих Хусеџиновић, синовац Хамзаге.

Такође, свједочено је и да су "код Салиха шенлучили муслимани у ноћи пред само крвопролиће”, и Ибрахим Раковић који је био слуга ког Салиха Хусеџиновића потврдио је да су на дан крвопролића "дошли Хамзагини момци свирајућу у хармонике и пјевајући”. Како морбидно, а без сумње виновници крвопролића у којем су убијени Аљетићи били су жељни српске крве, не само земље и ничим се сукоб није могао избјећи.

Државни тужилац Мирко Новковић са правом је инсистирао на томе да се "пресуда не може изрећи на основу исказа свједока – жандарма пошто су и они учествовали у тучи и према томе нису могли са стране посматрати тачно како се одиграо догађај, као што су то посматрали неки свједоци који су дали исте исказе”.

Бранилац Стојана и Михајла Аљетића, г. Димитрије Закић за убијене Аљетиће је рекао да су третирани као средњовјевконо робље, а само због тога што су у овим крајевима тиштали несређени аграрно феудални односи.

Кад сила Бога не моли…

Злоупотребом службеног положаја и овлашћења од стране Хамзаге Хусеџиновића који у том тренутку има политичку и економску моћ али и подмуклу и свирепу спремност да организованим умишљајним нападом на имовину и живот породице Аљетић дође у посјед њихове земље убијен је Душан Аљетић и његови синови Цвијо и Ђурађ, а теже повријеђен трећи син Јово.

Политичка и економска моћ без било какве сумње одиграла је кључну улогу и на различите изјаве жандара пред Окружним судом у Бањој Луци и Војним судом, али и на каснију пресуду којом су покушали заштити углед Хамзаге Хусеџиновића, гдје ни он, а ни његов синовац Салих нису оптужени и осуђени за убиство.

Хамзага је такође син Хамида аге Хусеџиновића, једног од најбогатијих људи са краја 19. и почетка 20. вијека у нашим крајевима.

Требало је заштити и углед нове државе Краљевине Југославије, тако да је пресуда експресно донесена 3. новембра 1932. године у 12 часова, а према пресуди осуђени су:

"Салих Хусеџиновић, синовац Хамзаге Хусеџиновића бившег градоначелника у Бањој Луци, на три мјесеца затвора, Хамдија Чолак на четри мјесеца строгог затвора, Стојан Аљетић на дванаест дана затвора, Михајло Аљетић на десет дана затвора, условно на годину.

Хамзага Хусеџиновић и Муњиб Хусеџиновић су ослобоћени.

У образложењу пресуде каже се да суд није стекао увјерење да су Аљетиће убили Хамзага Хусеџиновић и његова пратња, већ жандарми који су то и на саслушању код војних власти, као и пред судом признали.

Према томе Хусеџиновићи и двојица Аљетића су одговарали само за тјелесну повреду”.

Врховни суд у Сарајеву је 5. маја 1933. године потврдио је пресуду Окружног суда Бања Лука.

Напомена аутора

Поштовани суграђани, надам се да ћете одвојити времена да прочитате и новинске чланке из 1932. године који поприлично детаљно извјештавају о тадашњем догађају. Жеља аутора је да вас овим чланком заинтересује да то и учините.

То је дио слагалице на основу које је лакше реконструисати и разумјети редослијед догађаја, који је за породицу Аљетић трагедија, али за нашу Бању Луку и српски народ још једна историјска лекција која треба да нас све подсјећа на то шта су Срби без своје државе и својих Институција.

Ово је и вид борбе братства Аљетића да се отргне из заборава тај трагични догађај и да се супротставимо модерним облицима фашизма гдје се жртве не именују ако су Срби, а гдје се злочини њихових крвника релативизују.

Изгинуше к’о Аљетићи!

Ово је изрека која се може чути у Петошевцима и широм Крајине.

Подсјетио ме је на то Миле Стојанов Аљетић са којим сам посљедњи пут разговарао уочи Лучиндана 2021. године.

Стојан од Миле је преживио крвопролиће 1932. године, али је убијен 1944. године од стране усташа у Јасеновцу.

Разговору између два имењака и рођака, свједочио је и од мог старијег имењака син Владимир. Владимир је као припадник Војске Републике Српске учествовао у стварању Републике Српске.

Претекли смо, неће нас нестати! Говори ми имењак, док ми наздравља.

И, да…

У Петошевцима још увијек живе Аљетићи. Хусеџиновића нема.



Оставите одговор