"Градјанке За Уставне Промјене" добиле одговор од Српске, не и од Ефбиха

Ово је један типичан примјер како "градјанке" односно самопозване и самопрозване представнице женског рода, користе свој пол за агресивну, односно ратнохушкачку политику измјене уставног уређења Дејтонске БиХ, које гарантује неизбијање новог рата.

Дакле оне раде у сврху ратног хушкаштва, немојте да ту буде забуне. На својој мрежној страници наводе, чим се то па баве.

Наша мисија је:

,,Грађанке за уставне промјене’’ је иницијатива која заговара Устав БиХ који ће обезбиједити већу заштиту људских права и слобода са посебним фокусом на родну перспективу."

У приоритете се убрајају:

1. Употреба родно-одговорног језика у Уставу БиХ;
2. Увођење афирмативних мјера у Устав БиХ ради постизања пуне родне и полне равноправности;
3. Проширење постојећег Каталога права одредбама везаним за јединствену здравствену, социјалну и породичну заштиту;
4. Већа судска и правна заштита људских права и слобода;
5. Принцип директне демократије примијењен на процес уставне реформе.

Дакле, приоритет број један је "родно одговоран језик у Уставу БиХ", док је приоритет број пет заправо "један човјек један глас". И ту нема дилеме.

Ово посљедње могу добити само ратом, будући да се рат и водио из разлога што се некима није допало да их прегласавају као колективитет, који има сасвим другачије погледе на уређење СР БиХ и њено повезивање са сусједним републикама СФРЈ. Посебно Срби нису имали жељу да им се понови 1914. и 1941. година и тај вид доживљене равноправности. Коју милиони Срба нису преживјели, али су доживјели.

Женско писмо подразумјева родну неравноправност српског писма

"Градјанке" такође обесмишљавају и потпуно разоткривају суштински национализам и антисрпски акрактер самих себе, тиме што имају кад да траже "родно одговоран језик" у уставу, док оне саме не поштују исти тај комични акт, тзв. Устав БиХ, који гарантује тренутно "равноправност писама и језика".

У томе им помаже и "Агенција за равноправност сполова БиХ", која као буџетска установа не само да не поштује рођени тзв. Устав БиХ, већ по очигледно старом ефбиховском обичају не одговара на питања медија о томе.

Оне, као као и сви Невладинићи, користе искључиво латиницу и имају превод на енглески језик, дочим им не пада на памет да и српски језик, односно писмо, буду на овај начин "родно равноправни". О, па то не може… Дајте птичијег млијека, јер кравље изазива мучнину.

Основни циљ постојања овакве "иницијативе" је прегласавање друга два конститутивна народа, медећи о сасвим другим циљевима. То се, рекосмо без рата не може десити и ако не заговарају рат, онда то чине надом у демографски прираштај муслиманске популације, као на Косову и Метохији у вријеме Јосипа Броза Тита.

То се слабо уклапа у прокламоване циљеве, јер је то све почивало на шиптарској жени која рађа најмање петоро дјеце и потпуно је обесправљена према стандардима "Градјанки". Обавјештења грађанства и грађанства у женском роду, неопходно је учинити "родно равноправно" и поред тога што су код Срба и других народа који корите њихов језик, двије тако важне фукције као "судија" и "владика", заправо граматички женског рода.

Азбукоубиство је овдје у глави и стечено је рођењем. На денационализацији и деусташизацији Ефбиха би требало да се поради. Ту је озбиљан проблем. У родној равноправности и уставним промјенама би ваљало да се угледају на Републику Српску. Биљана Плавшић и Жељка Цвијановић су директно изабране предсједнице. Оне оличавају већ остварене приоритете бр. 1 и бр. 5, који ће за "Градјанке", хаман, остати недосањани, сухи сан.

Преносимо даље у циљу што боље илустрације овакве политике текст Селме Хаџихалиловић, буквално, односно дословно пресловљен на српско писмо:

Лично је политично

ГрадјанкеЗаУставнеПромјене / 1 седмица аго

Имам сјајну фризерку Хану из Зенице. Не само што је мајсторица свог заната, она је и душа покретачица многих шала, окупљања, друштвено одговорних акција.

Хана је и мајка двоје малољетне дјеце, и прије неке 3 седмице је затворила свој салон по налогу Кризног штаба. Прије два дана обавијестила је власнике простора у којем држи свој салон да нема новца да плати најамнину. Власници су јој јавили да није никакав проблем и да кад салон настави да ради – и она ће наставити плаћати најамнину.

Али ова информације није једина због које спомињем своју Хану. На неким од многобројних трач кафа у салону, Хана се присјећала свог дјетинства у рату. Одрастајућу у породици самохране мајке не једном су били гладни.

Наиме као "крња" породица нису били ни на каквом списку за хуманитарну помоћ, јер категорија самохраних родитеља није нигдје била, или је врло ријетко споменута у критеријима подјеле хуманитарне помоћи. Знам да сам се често питала како је могуће да они који су дијелили хуманитарну помоћ нису узимали у обзир и овакве породице.

Једном невидљиве – увијек невидљиве

Не тако давно, група активисткиња за женска права у Босни и Херцегогини је припремила тзв. "полицy папер" којим је настојала новом Специјалном представнику Европске Уније у Босни и Херцеговини скренути пажњу на положај жена. Документ који је објединила сарадница највеће женске фондације у Европи Фондација Квинна тилл Квинна, још увијек није представљен широј јавности.

Штета, јер су у њему представљени највећи проблеми нашег друштва из перспективе најбројније категорије нашег друштва – жена.

Женска мрежа БиХ је 26.03.2020.г. послала маил упит владама Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

"Поштовани,

У тијеку кризе изазване Цовид 19 вирусом, желимо да изразимо своју забринутост услијед недостатка мјера подршке и заштите друштвено рањивих категорија.

Посебно нас забрињава недостатак мјера усмјерених према заштити друштвено невидљивих жена попут жена са инвалидитетом, родитељки дјеце са инвалидитетом, Ромкиња, жена које су преживјеле домаће насиље или које тренутно живе у ситуацији породичног насиља, као и према самосталним родитељкама/самохраним мајкама.

Свједокиње смо да женске формалне и неформалне групе на подручју цијеле БиХ дају свој максимум како би заштитиле ове категорије у овим кризним моментима, али без директних мјера Владе и Штаба за ванредне ситуације – неће доћи до конкретних активности.

Шта ћете конкретно урадити да:

Средства заштите дођу до ових категорија

Да ове категорије имају осигуране минималне прехрамбене и хигијенске артикле

Да појачате мјере заштите у ситуацијама домаћег насиља

и какве ћете економске мјере осигурати да ове категорије не буду изложене додатном сиромаштву и економском притиску?

У име Женске мреже БиХ захваљујем се на Вашим одговорима."

До дана данашњег, само је Генерални секретаријат Владе Републике Српске упутио свој одговор, у којем наводе:

"…овим путем вас информишемо да је Влада Републике Српске, од појаве корона вируса на територији Републике Српске, све своје капацитете и ресурсе ставила у функцију заштите сваког грађанина без обзира на пол, старосну структуру или било који други статус."

Одговор од Владе Федерације још увијек нисмо добиле.

Политички поени иду коме?

Пратећи развој ситуације, и слушајући кризне штабове и штабове за ванредне ситуације, не једном сам се упитала да ли ће наши политичари и политичарке смоћи снаге и покренути дијалог у смислу истинског унапређења квалитете живота свих грађанки и грађана. Заиста се извињавам, али мени је помало смијешно да лего играчка тзв. жирокоптер преноси узорке на анализу из Бихаћа у Сарајево умјесто у Бања Луку. До Сарајева му треба 90 минута а до Бања Луке неких 15. Гдје је ту анализа ефикасности система и утрошка буџетског новца?

Застрашујуће ми је слушати о различитим поступањима кризних штабова из ентитета, кантона, градова. Ужасавајуће ми је спознати да наш политички систем који је свакако нефункционалан, гломазан и прескуп нема механизме премоштавања политичких подјела и централизованог управљања кризом. Ако ЦОВИД19 није криза – онда заиста не знам шта треба да се деси да наши политичари и политичарке јединствено дјелују.

Међутим, не могу а да не споменем локалне заједнице. Лидерство које су поједини градоначелници/це и начелници опћина исказали у овим временима кризе је заиста за сваку похвалу. Градоначелник Бања Луке је покренуо низ активности подршке особама старијим од 65 година, док Начелник Опћине Центар Сарајево неуморно организује подршку у достави хране, обезбјеђује додатна санитарна возила, а Градоначелница Високог је давно прије свих покренула поступак дезинфекције улица.

Међутим да ли је то довољно?

Једно од великих проблема са којима се свака локална заједница суочава је недостатак социјалне слике становништва на њеном подручју. Наводно, Закон о заштити личних података не дозвољава вођење евиденција које би омогућиле локалним заједницама да учинковито проводе своје политике подршке социјално угроженима. Поједностављено то значи да локалне заједнице немају списак особа нпр. које живе у сиромаштву, изолацији (да, знате и прије цороне је било особа које су живјеле у друштвеној изолацији, посебно породице које имају чланове са инвалидитетом), које имају потешкоће у кретању и слично. Информације које локалне заједнице имају се углавном односе на спискове особа које по одређеним критеријима примају додатну социјалну помоћ од своје локалне заједнице. Не постоји јединствена база података која ће нам указати на то да на тој и тој адреси живи самохрана мајка дјетета са инвалидитетом, да ту и ту живу особа која се креће уз помоћ колица, или да на тој адреси живи неколико особа старије животне доби које живе саме.

Информације о оваквим особама можете добити једино увидом у датотеке организација цивилног друштва. А шта ћемо са заједницама које немају такву врсту датотека?

Донатори и активности у локалним заједницама

Не могу а да не споменем БХ Телецом. Наиме, та компанија која је једним дијелом и у друштвеном власништву овогодишња средства у износу од 1 милион конвертибилних марака намијењених донацијама усмјерила је на подршку у вријеме кризе.

Многе/и од вас ће рећи да, па то је управо зашто би та средства требала бити искориштена, али ја не мислим тако. Кроз свој програм донација БХТелецом је финансирао (додуше, више новца је одлазило вјерским заједницама, ал’ ето) стотине малих организације које су управо бринуле о онима који су друштвено невидљиви, маргинализирани и рањиви. Како ће, и од чега мале организације које једине у својим локалним заједницама пручају подршку дјеци са потешкоћама у развоју, особама са инвалидитетом, сигурним кућама – финансирати свој рад? Питање за подобро размишљање, јер финансирање ових организација и њиховог рада на подршци рањивим категоријама је и раније био упитан. А да не спомињем да Босна и Херцеговина нема јединствену дефиницију рањивих категорија.

Међу невидљивим категоријама су засигурно и вишеструко маргинализоване Ромкиње и Роми. Њих нико не спомиње. Изразито ми је драго да наше пријатељице и пријатељи из Женске ромске мреже успијевају обезбиједити макар минималну подршку својим заједницама. За многе од њих је то једини оброк који ће данас имати.

Да ли су људска права привилегија богатих или смо све/и једнаке/и?

Негдје у преамбули Устава Босне и Херцеговине пише да сви (нажалост не пише и све – женски род) имамо иста права без обзира на економски статус. Ових дана се заиста питам да ли је то тачно.

Многе рањиве категорије немају приватно возило. У данима када је наредбом укинут јавни градски саобраћај – заиста се питам како успијевају отићи у набавку основних животних намирница. Ако уопште имају средства којим би то платиле. Сигурно нисам једина која у инбоx добија питања од грађана и грађанки који немају хране са упитима да ли знам гдје могу добити помоћ. Неке од наших колегица из Женске мреже БиХ су већ организовале стотине акција индивидуалне подршке доставе хране онима које/и су заиста гладни.

А ако имате мале, да не кажем ситне дјеце, он-лине учење је засигурно ноћна мора. Јесте, сви се нешто труде да помогну, али како да осигурате да дијете заиста има услове да прати наставу? Луд је онај који мисли да се настава на телефону може пратити на паметном телефону. За било какво озбиљније учење потребан вам је већи екран, иначе одоше мале очи. За некога је телефон луксуз, а таблет да не спомињемо. А још ако има 2-3 ситне дјеце у кући, додатна криза вам не гине. А тек ако немате wифи. Или имате дијете са потешкоћом.

Да ли је могуће нпр. физикалне вјежбе радити он-лине? Питам за комшиницу.

Останите кући

Заштитнице женских права упозоравају на пораст домаћег насиља (насиља у породицу) у данима у којима је наређена кућна изолација. Нажалост, од наших уважених Влада нисмо добиле никакав одговор на који начин ће пружити подршку женама које су преживјеле насиље или се налазе у ситуацији насиља. Заштитнице женских права које воде сигурне куће у Републици Спрској су прије два дана послале допис Министарству тражећи конкретна упутства о поступању.

Бојим се да ће сав терет понијети женске организације које покушавају он-лине пружити психосоцијалну подршку, правни савјет или неким другим савјетом оснажити жене које се налазе у таквим ситуацијама.

Међутим, нешто друго ме брине. Јуче је осванула молба једне организације која пружа помоћ женама са инвалидитетом да је једној њиховој чланици, у јеку ЦОВИД 19 кризе, "газда" отказао подстанарски уговор. Гдје ће жена са инвалидитетом и малим дјететом у овај невакат наћи нови стан и преселити своје домаћинство? Ко ће јој пружити директну помоћ?

Не знам.

Нисам сигурна да ћемо ову кризу пребродити без многих посљедица и то трајних.

Овај текст завршавам ипак у увјерењу да ћемо успјети консолидовати своје снаге и одговорити на потребе заједнице. Женске групе су и раније исказале невјероватно солидарност, способност и креативност у пружању подршке најрањивијим категоријама нашег друштва, и већ многе од нас, у складу са својим капацитетима то управо и раде. На терену су и одговарају на потребе.

Остаје још да нас и Владе консултују и да једном коначно можемо рећи да нити једна жена није запостављена.

Остајте кући и будите здраво!

За Иницијативу Грађанке за уставне промјене написала Селма Хаџихалиловић, координаторица Женске мреже БиХ