Говор распуклих граната

Новинарство је свакодневна књижевност. Пише Горан Дакић Иако је Горан Михајловић по законима свакодневља несумњиво припадао првом дијелу ове једначине, њен службеник, заправо, никада није био. Михајловић бијаше писац (прошло вријеме је неопходно замијенити презентом), чија се пуна стваралачка пуноћа није зрцалила у репортажама, колумнама, интервјуима и аналитичким текстовима, већ управо у књижевности и то […]

субота, мај 4, 2013 / 08:19

Новинарство је свакодневна књижевност.

Пише Горан Дакић

Иако је Горан Михајловић по законима свакодневља несумњиво припадао првом дијелу ове једначине, њен службеник, заправо, никада није био. Михајловић бијаше писац (прошло вријеме је неопходно замијенити презентом), чија се пуна стваралачка пуноћа није зрцалила у репортажама, колумнама, интервјуима и аналитичким текстовима, већ управо у књижевности и то прије и више од свега у књизи прича "Да смо живи", тој величанственој посвети андрићевској потреби за причањем.

Са апсолутном резигнацијом надменог студента који мисли да су се све памети свијета слиле у његову главу (истим су се шупљинама трен касније и одлиле) одбацио сам његову прву књигу прича "Сами против свих", вјерујући да Михајловић јесте писац, али да то није књига коју он треба и може да напише. Вријеме ме исправило: Михајловићев дар за причу потврдио се у књизи "Да смо живи", снажно и тихо, вансеријски и ненаметљиво, а његова прва књижевна објава јесте клица из које се тај дар развио и разгранао.

У једном од бројева Крајине писао сам о Михајловићевој књизи "Да смо живи". Тај текст сам насловио истом синтагмом као данашњи, преузимајући сав њен семантички и метафорички потенцијал из приче антологијске вриједности "Мало јеси, мало ниси", у којој француски путописац Пуле, пролазећи средњовјековном Босном, трага за истинским чудом, проналазећи га у магази мостарског чудака Мишка Вукашиновића. У овој Михајловићевој причи судариле су се различите приповједне стратегије, творећи невјероватну, фантастичну, ониричну кажу блиску поетици магијског реализма, али укотвљене у приповиједању андрићевског типа.

Писао сам тада, у том броју "Крајине", у својеврсној "тематској цитатности" у Михајловићевим причама, јер његова опсесија прошлошћу сувише је блиска Андрићевој да би могло бити говора о пукој случајности. Михајловићева прошлост – то су заправо одсјечци стварности, никада до краја описани, остављени у просторима неслућеног и наслућеног, крхотине мозаика који јесте прича. Ванредан осјећај за казивање, пажљиво ослушкивање реченице, њене мелодије и ритма, стрпљиво ткање приповједног ћилима (који овдје није тек пука критичарска досјетка) – све то амалгамисало се у изузетну књижевну цјелину, у "осам разнородних тематских цјелина", које су у непрестаном дијалогу са књижевном баштином највеће вриједности. Михајловић се овом књигом пројавио и потврдио као писац изузетног дара, пјесник који је од историје крао мале догађаје вјерујући да се у њима крије она универзална вертикала по којој су многи почели да се пењу, али су, на жалост, на тим почецима и остајали.

Михајловић ми је два пута био уредник: први пут у "Гласу Српске", потом у недјељнику "Правда". Могао сам да напишем коју ријеч и о том нашем уредничко-новинарском односу, који свакако има више приповједног потенцијала од овог додатно-критичарског. Али, желио сам да га испратим управо овим ријечима, знајући да су и оне понекад чисти вишак у смрти. Па ипак, нека управо оне (п)остану биљег, посљедњи поздрав човјеку који ми је, тог љета у башти хотела "Босна", читајући наречени текст у "Крајини", рекао да је и буквално подерао душу и памет док је писао књигу "Да смо живи". Вјеровао сам му, јер лице му бијаше тавно, а осмијех дјечији.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор