Горан Пупац: Млади традицију одбацују, старима се враћа као бумеранг

Наш саговорник је недавно добио признање за 10 година руковођења ансамблом КУД Веселин Маслеша. Културно-умјетничка друштва се баве изузетно битним послом. Чување традиције свог народа је у сваком случају посао организованих институција, које држава мора помагати. Но, дивљањем естрадног национализма деведесетих, са својом реинкарнацијом данас, фолклор је све више заборављен. Ипак, неки људи налазе снаге […]

субота, фебруар 4, 2012 / 07:01

Наш саговорник је недавно добио признање за 10 година руковођења ансамблом КУД Веселин Маслеша.

Културно-умјетничка друштва се баве изузетно битним послом. Чување традиције свог народа је у сваком случају посао организованих институција, које држава мора помагати. Но, дивљањем естрадног национализма деведесетих, са својом реинкарнацијом данас, фолклор је све више заборављен.

Ипак, неки људи налазе снаге и љубави да се њим наставе бавити. Пупца Горана смо питали шта њему лично значи признање које је добио?

Признање годи, али ми лично више значи чињеница да сам у тешка времена успио руководити ансамблом 10 година. За то вријеме Маслеша је традицију нашег народа поносно преносио другима на фестивалима у иностранству и то од наступа на Црвеном тргу у Москви до Лондона, Гетерборга, Брисела, Варшаве, Атине, Солуна, Истанбула, Анкаре, Каира, Александрије…

Поред наступа у иностранству постали смо и незаобилазан дио свих важнијих манифестација у Бањој Луци, Републици Српској и Босни и Херцеговини па смо тако у више наврата наступали и са бањалучком филхармонијом, СПД Јединство, у опери Сафикада, на прослави 20 година Народне скупштине РС и на Академији поводом 20 година Републике Српске а исто тако и представљали традицију српског народа када је Бању Луку посјетио Папа Јован Павле II.

Наравно, поред мог доприноса, за овако успјешан период заслужно је и руководство друштва, а прије свега чланови који су својим ентузијазмом и љубављу према фолклору на најбољи начин преносили дух нашег народа чему свједоче и многобројни позиви за нове наступе.

Осим сата и захвалнице на тврдом папиру у боји за десет година посла, сматрате ли да заједница довољно вреднује рад друштава као што је Маслеша?

Заједница се друштава сјети углавном кад им треба лијепа цура у народној ношњи, да придржи јастук за маказе којим ће неки званичник пресјећи траку приликом церемоније отварања инфраструктурних објеката или кад треба попунити десетак минута програма код сличних церемонија.

Наравно, Град Бања Лука финансира друштва и у складу са могућностима издваја средства за ове намјене, али су она из године у годину све мања па су поједина друштва у врло тешкој, скоро безизлазној ситуацији. А кад се узме у обзир да се са истог извора напаја све више уста, онда се у Срба деси да се почну гристи међусобно. Тако је на КУД-ове у посљедње вријеме све више повика од стране радника из културе и умјетности, а поготово других удружења – популарних названих НВО, који би и то мало цркавице узели за своје „урбане пројекте“.

У социјализму је фолклор имао своје наглашено мјесто из разумљивих, идеолошких разлога. Гдје су фолклористи данас и која је њихова главна сврха у 21. вијеку?

Данас фолклор има своје ненаглашено мјесто и из разумљивих разлога се налази на маргини свих дешавања. Од назива културно-умјетничка друштва, остало је само друштва, јер нису схваћени ни као култура ни као умјетност, а данас су све више само забава за родитеље чланова који су једина публика на концертима.

Трудим се да у ери глобализације сачувамо народну традицију или бар оно што је од ње остало, да је пренесемо другима. Поготово онима који су дио наше традиције, а исте се стиде, јер је, забога, срамота и да се помене опанак, а камоли да се призна да је нечији отац или ђед запјевао неку народну пјесму.

Овдје првенствено мислим на оне којима је, између осталог, слађи свадбарски купус на Сабору у Гучи од печене јањетине на Кочићевом збору тј. мору оних који се на бањолучки асфалт из Гуче враћају ципела пуних драгачевског блата, а змијањска прашина им боде очи.

Да су бар једном били на Кочићевом збору схватили би да је и Гуча само комерцијална варијанта збора, која је успут успјела продати трубу као српски традиционални инструмент. Да ме не схватите погрешно, драга је мени Гуча, ал` некако ми дража моја Крајина, те не могу прихватити да је за неког сабор културна манифестација, а збор сељачка. Ово рекох само као примјер, како зачас побришемо све наше прихватајући туђе као боље.

Дакле сврха фолклориста је по мом мишљењу да поред чувања традиције, прије свега нашим људима пруже могућност да упознају себе упознајући дио своје традиције, те да на фестивалима широм свијета исту пренесу другима.

Пошто је то, својим већим дјелом, његовање и очување традиције нашег народа, да ли постоји довољно простора за стваралачки рад у фоклору?

Ја се трудим да традицију у што изворнијем облику пренесем на сцену, што не оставља много простора за стваралачки рад, али самим сценским приказом добијате могућност да стварате.

Кроз одабир игара, пјесама и народних мелодија из једног подручја и њихову композицију, те различите сценске формације играча свака кореографија добије и стваралачки карактер.

Како котирају наша друштва на међународној сцени фолклора, и, уопште, како се оцјењује који је ансамбл бољи, ако се пореде игре из Африке, Азије, Европе..?

Одлично питање, јер сви који су са мном сарађивали знају да сам поборник фестивала који нису такмичарског карактера, из простог разлога што је бесмислено оцјењивати различите традиције и тако на неки начин пркосити мултикултурализму, који је опет свјетски тренд.

У прилог овоме говори и то да је Маслеша у посљедњих десет година само једном наступао на такмичарском фестивалу и ту смо замислите добили награду за најбоље извођење игара без музичке пратње, што је бесмислица јер се тај начин играња задржао само још код нас у динарским крајевима. Ја својим играчима често знам рећи да ми најбоље на свијету играмо игре са Грмеча, из Гламоча, Змијања… и да нам због тога такмичење са Африканцима не треба, јер и они своје играју најбоље на свијету.

Сви који су редовни посјетиоци великих свјетских фестивала знају да је данас тренд да фестивали одустају од такмичарског карактера и окрену се размјени и преношењу традиције другима.

Како гледате на то што је Дукат фест прве године имао ћириличну медијску глантерију и логотип, а већ наредне је то све прешло на латиницу? Да ли је то у духу фолклора народа гдје се фестивал приређује?

Наравно да кориштење латинице није у духу народа гдје се фестивал приређује, јер су и језик и писмо саставни дио традиције, али то је избор људи коју тај фестивал организују, а на ономе ко их финансира је да прати да ли такав пројекат оправдава очекивања и постављене циљеве.

Маслеша се на јавне позиве Владе РС и прије Дукат феста јављао са приједлогом за организацију фестивала, што није прихваћено, а сигурно је да би фестивал био другачији да смо ми организатор.

Организатори Дукат феста су нашли начина да приреде фестивал који ће се ове године одржати пети пут и ја га прихватам као реалност, а, уколико је то могуће, треба помоћи организаторима како би постао бољи.

Можемо ли ми очекивати да ће некада и наша музика да доживи судбину латиноамеричке, или макар ирско-келтског мелоса, који за разлику од првог нема толику масовност у смислу популације?

Очекивања да наша музика постане популарна, представља мач са двије оштрице. Умјетници као што су Горан Бреговић, Сања Илић или Биља Крстић користе традицију као инспирацију, надограђују је и чине атрактивном, за свачије уши прихватљивом, чиме она губи свој првобитни облик, а што је цијена популаризације, јер изворни облик народне традиције није сам по себи довољан да би био и свјетски популаран.

Дилема свакако постоји и слична је као и фолклору гдје постоје два начина извођења- традиционални и стилизовани. Прихватање стилизације као главног правца неминовно стреми ка модерном балету инспирисаном народном традицијом, а што би, бојим се, једног дана довело до тога да од властите традиције направимо циркус за широке масе.

Као човјек који се тим бави дуги низ година, реците да ли смо ми као народ заиста везани за своје наслијеђе, или је та ствар хибридно-декларативна, у естрадном смислу?

У претходним одговорима рекох да код већине није чак ни декларативна. Чини ми се да је ово својеврсно ресетовање властитог поријекла, а самим тим и наслијеђа, карактеристично за млађе генерације, а да се жеља за спознајом властитог поријекла и наслијеђа, као бумеранг враћа што су људи старији.



0 КОМЕНТАРА

  1. Lijepo je vidjeti mnogo dječice u našem kud-u Mladen Stojanović. Često prođem pored zgrade u kojoj rade pa me ta slika obraduje. Da, u pravu je Goran kada kaže da se njih sjete kada im zatrebaju momci i djevojke u narodnim nošnjama da pridrže tacne sa makazama i vrpcama… A, kada je dijeliti pare šakom i kapom onda su preče kravice i ostala pelcovana stvorenja.
    Hvala Pupcu .O ovoj temi imamo slična razmišljanja. Pozdrav iz PD!

  2. U redu je čuvati tradiciju,mada ja mislim da se ona kod mladih ljudi izgubila ,dovoljno je vidjeti samo na badnje veče te mlade ljude koji pjani dolaze iz noćnih klubova,što se folklora tiče mislim da se on sve više pretvara u sport još samo trebaju prišiti brojeve pa da izgledaju ko fudbalski klub:Dtakodje tradicija je tu i da se mjenja pa ne može neko u sred Beograda unositi slamu u stan 😀

  3. Био сам у СД Борик, на гостовању Руског козачког хора, где је било пуно да игла није имала где да падне.(преко 5000 људи) Било је изузетно много омладине.Када сам изашао био сам радостан и због тога, а не само изузетног концерта.
    Ови што славе бадње вече пијани по кафићима,иду у цркву са сиренама скупоцених аутомобила,итд.сигурно нису били тамо.
    Али нису они криви. Анализирајмо ко су им родитељи.Локал патриоте (тајкунчићи),сеоски лидерчићи,тзв.политичари,скоројевићи који су до јуче били у опанцима а данас постали еуропромотери…,а свима им заједничко то да су се подобро напили крви и суза свог народа.
    А опет нису ни они криви, јер такав вредносни систем фаворизју они који воде државу и народ.

Оставите одговор