Глума је најљепши начин да се саопшти истина

Владан Поповић је апсолвент на Акедемији умјетноси у Бањој Луци . Смјер: глума. А глума, вели Владан, то је најљепши начин да се саопшти истина. Пребирањем по истини или трагањем за њом, бави се сваки интервју, а интервју са једним Београђанином који се школује у Бањој Луци, занимљив је и због осталих ствари. Једна од […]

субота, јул 21, 2012 / 07:43

Владан Поповић је апсолвент на Акедемији умјетноси у Бањој Луци . Смјер: глума.

А глума, вели Владан, то је најљепши начин да се саопшти истина. Пребирањем по истини или трагањем за њом, бави се сваки интервју, а интервју са једним Београђанином који се школује у Бањој Луци, занимљив је и због осталих ствари. Једна од њих, непосредан повод за овај интервју је монодрама господина Поповића, која носи назив "Језик је та вода". Човјек глуми и зеза се прво на свој рачун, и на рачун свог поимања свијета, а онда се појављује на Кнежевој вечери, рецитује Плаву гробницу, урла ријечи чувеног мајора Гавриловића, и покушава да пита себе и публику: Гдје смо и гдје ћемо? да ли је ико спреман да се жртвује, да би смо слободно могли, ако ништа друго, бар сами да одговоримо да ово прво?

– Оно што је вода за сваког живог створа, дакле сушта неопходност и потреба, услов живота, то је језик за један народ. И као што без воде нема биолошког живота, тако и без језика нема живота једном народу. Језик је, према томе, вода без које се не може – каже Владан о имену своје монодраме.

Мислиш ли да се ријетко бирају текстови, тј обрађују приче овакве тематике?

Нажалост да. Оно што је још веће зло је све веће присуство плитких и површних тема, које често не носе ама баш никакву поруку, а ако је понегде и има, веома је банална.
Најпогубније је, да већина ствари која се код нас данас пласира под параваном културно-забавног програма, у себи не носи никакву оригиналност, већ је једноставно бледа копија најчешће америчких производа. То се не односи само на представе, већ и на музику, филмове, разне телевизијске пројекте, попут силних "Великих братова", "Фарми", "Штала", "Дебелих а срећних", "Мршавих а тужних" итд…

Кажеш у монодрами да ти се живот, заједно са узорима, промијенио, када си схватио да су неки људи били спремни жртвовати се за свој народ или земљу. Сјећа ли се ко тих људи данас, и има ли данас сличних?

Оно што се мени у животу десило, као и већини људи, је сазревање, односно пролазак кроз један процес сазревања који је потпуно нормалан и карактеристичан свима нама. У том смислу не трудим се да сакријем да су ми узор, раније, као последица природног револта, на неки начин и побуне против неправди у једној држави, биле неке негативне ствари, које се граниче нпр. са криминалом.

Данас ми је узор нешто друго, али то није нешто што се догодило преко ноћи, већ је, понављам, последица често мучног процеса сазревања и непрестаног суочавања са самим собом.

Тих великих људи, који су у већини случајева својим животом плаћали нама данас слободу, морамо се сећати. А ја сам убеђен да и данас постоје не само слични, већ исти такви. Не дао Бог, наравно, да то морамо да проверавамо.

Ти си математичар по средњошколском звању, а добрих математичара увијек фали. Шта ће ти глума?

Одмах да се надовежем – и глумаца увек фали (нека протумачи ко како жели). А што се математике тиче, па… то је као нека прва љубав, знаш оно кад имаш 16, 17 година и чини ти се то је то… а то ретко потраје Или, рецимо то овако – замисли да си много добар у нечему, нпр. у копању канала, баш си таленат за то; и онда ти ја дођем и питам те: "Па зашто Жељко новинарство, кад ти тако добро иде копање канала?" Мислим да се разумемо. ( Ово је само пример, без увреде копачима канала, заиста подједако поштујем сваку професију и посао.)

Доста твојих колега на Академији дошло је из Србије. Како вам је овде, да ли су Република Српска и Бања Лука онакве каквима сте их замишљали?

Као прво, уопште их нисам замишљао . Шалу на страну, Бањалука, и Република Српска уопште, у односу на Београд и Србију, има и неких својих предности, али наравно и мана. Једна од позитивних ствари које сам уочио је да се овде људи генерално много више "држе" једни других. Не алудирам на "штеле" и слично, већ заиста то мислим у оном најпозитивнијем смислу. Чини ми се да су овде људи простодушнији и предусретљивији. Што се мана тиче, о томе имам потребу да говорим само у контексту своје професије, јер ме се то највише тиче, и природно, највише ме погађа. Наиме, овде су ствари још увек доста херметизоване, круте, на крају крајева болно и погрешно устројене, поготову за нас младе, који смо тек на почетку нечега што можемо назвати каријера.

Бањалука конкретно има проблем који се зове "само два позоришта", притом је једно од та два позоришта репертоарски намењено деци. Дакле – проблем непостојања здраве конкуренције, који изазива својеврсну летаргичност оних који су успели да се домогну сталног ангажмана (читај запослења) у та два позоришта, и беспомоћност нас осталих. Зашто кажем "летаргичност"? Банално је поређење, али то ти је као да си на Светско првенство у фудбалу позвао само једну репрезентацију. Против кога ће они да играју, против самих себе? Наравно да неће. И да ли су играчи те репрезентације уопште мотивисани за тренинг и утакмицу? Нису, они су свеједно први и једини. Мислим да сам довољно јасан.

За крај ћу још само поставити једно питање за размишљање, у нади да ће неко ко одлучује о неким стварима у овој земљи игром случаја "налетети" на овај чланак: Ја сам у Републику Српску дошао из Србије. Мене је Република Српска четири године школовала да будем глумац. У мене је Република Српска дакле уложила доста новца ( плаћала професоре, простор за рад, радионице, путовања…). Ја ако у Републици Српској не будем могао да нађем запослење, ја ћу из Републике Српске отићи, односно бићу ПРИМОРАН да одем. Ја сам у Републици Српској добио ЗНАЊЕ. Наградно питање је – ко је на губитку?



Оставите одговор