Глина: Сваки дан је дан страдања

У Глини на Банији јуче је служен парастос за више од 1.200 Срба, жртава масакра који су 1941. године починиле усташе.

Парастос за Србе с подручја Глине и Вргинмоста у Цркви Рођења Пресвете Богородице служили су парох глински протојереј Слободан Дракулић и парох војнићко-коларићки јереј Жељко Видаковић, у присуству неколико десетина вјерника, међу којима су били и представници Срба предвођених замјеником градоначелника Ђуром Стојићем.

Протојереј Дракулић рекао је да би се скоро сваког дана могла обиљежавати годишњица неког страдања Срба, те да је овај народ због страдања постао малобројан у крајевима гдје је био у већини.

Помен је служен и код костурнице жртава на глинском православном гробљу, а присуствовало је неколико десетина вјерника из Глине, али и Петриње и Загреба, укључујући и представнике Срба са подручја Глине.

Протојереј Дракулић навео је да је на мјесту костурнице била капела Светог Георгија, коју су усташе уништиле у рату, као и на иницијативу да се на спомен-обиљежју постави православни крст.

У два покоља у глинској цркви, 29. и 30. јула и 4. и 5. августа 1941. године, убијено је преко 1.200, а према неким процјенама и више од 1.700 Срба, који су довођени с подручја среза Глина и Вргимност. Усташе су након масакра цркву спалиле, а након Другог свјетског рата на том мјесту је саграђен спомен-дом, испред кога су постављене табле с именима побијених. Након акције хрватске војске "Олуја", у којој је из Хрватске протјерано неколико стотина хиљада Срба, тај спомен-дом мијења име у Хрватски дом, а табле с именима се уклањају.

Свједочења жртве и џелата

О ономе што се дешавало у Глини посвједочио је и након рата испричао Љубан Једнак, једини преживјели из масакра у Глинској цркви.

ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ИЗЈАВЕ ЛјУБАНА ЈЕДНАКА

СА СВЕДОЧЕНјА ПРЕД ЗАГРЕБАЧКИМ СУДОМ

(Шиме Бален "Павелић", Загреб 1952.)

„… Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада". Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама." Нато су усташе повикали – „Удари га ножем, мајку му његову…" И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из цркве на један камион.

Тако је то ишло – један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе… Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу – и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никамо сакрити и тих 5-6 су затим заклани….

ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА

КОЛјАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Историјски архив Београда УГБ ИВ ИВ-146/32)

"Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар", „Живјела Југославија", „Живјела Краљица Марија", „Живјела Србија", „Доле усташе", „Доле Павелић", итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве…"