Гласиначком улицом кроз почетак настанка Српске

Застанем понекад и погледом пређем фасаде зграда међу којима сам одрастао. Онда закорачим и већ након пар метара хода видим да се дужина корака прилично повећала. Упркос томе, на сваком милиметру те улице, дочека ме нека успомена, неки догађај из времена кад бриге није било.

Пише: Вукашин Беатовић

Иако сам је, безмало, пријe десет година исписао из личне карте, Гласиначка је и даље моја. То је, сасвим сам сигуран, дио оне приче о одрастању сваког човјека – сви ми волимо своју земљу, навијамо за свој фудбалски тим, али улица у којој смо провели дјетињство, у срцу је изнад свега тога.

Данас, када њоме само успут пролазим и веома кратко застајем, подсјетим се времена када сам модрих кољена и изгребаних лактова као без душе трчао, носећи изгубљене кључеве у Радио Романију, да у програму објаве да су пронађени… Промијенила је своје лице отад али је и опстала као тиха уличица обгрљена дубоким хладом разгранатих кестенова, складних бреза и витких четинара. Још увијек између њених зграда, кроз отворене прозоре кухиња отпухују истовјетне оштре запршке зими и миришу окрепљујуће лубенице љети. А чују се и гласови које препознајем…

Нисам сигуран зашто али велики дио оног због чега је неизмјерно поштујем и волим у блиској је вези са ратовима. То су, поред природних катастрофа, једина времена која нас због своје тежине зближавају и тако нас упућују да живимо једни уз друге, без мржње и суревњивости. Бројна крвопролића кроз вијекове су прекрајала судбине људи и довела нас у помало сулуду прилику да поистовјећујемо наше животе упркос генерацијским разликама. Тако је мој стари комшија, као дијете из Гласиначке, запамтио Други свјетски рат. А моје дјетињство такође је обиљежио рат. Отаџбински.

Сама та околност нас је спојила, па сам, као гимназијалац, често слушао старину у његовим позним годинама. „Сиви су облаци били над Романијом“, вели ми комшија, „када је уплакана мајка спремала суђе и робу у смеђу дрвену бурад оковану зарђалим појасевима од челичног лима, а онда је отац заковану бурад закопао под јавор, испред старе куће која је била ту гдје је сад споменик. Након тога је настала бјежанија ка Дрини.“

Да, Гласиначку улицу су напустили спасавајући живе главе од усташа-црнокошуљаша Јураја Францетића, који су из ханпјесачког двора Карађорђевића кренули у своју монструозну хајку на соколачке Србе. „To је било вријеме када су људи са собом носили једино голе животе“, рече ми док је погледом прелазио споменик, „и жељу да се врате на своје“.

А у мом детињству, из братсва и јединства плануо је стравичан рат. Из Гласиначке смо пратили војнике, у њој смо дочекивали избјеглице из свих дијелова брдовите Босне, али за разлику од старог комшије, нисмо је морали напустити. У мојој улици су пуцале само свадбарске пушке, баш као и данас. Она је, у рату, силом прилика, постала још величанственија и уписала се у врло животни дио једне велике приче која ће се назвати Република Српска.

Не сјећам се тачно хронологије њене ратне трансформације. Мислим да то чак није нарочито битно. Стога ћу сјећање почети од групе инжињера који су, бјежећи из Сарајева, дошли у слободарски Соколац и првог јулског дана, деведесет друге године, по одлуци наше Владе, основали тадашњи ПТТ Републике Српске. Тако су, баш у Сокоцу, у један систем повезали нашу младу државу. Такође, у мојој улици, одмах до зграде општине, формиране су Шуме Републике Српске. У том ратном невремену, у кућу која се налази тик изнад зграде у којој сам становао, доселио се митрополит дабробосански Николај, који је одлучио да трон владика сарајевских, премјести у Соколац.

Гласиначка улица у рату је постала важно сједиште Војске Републике Српске. Тако сам веома рано спознао колико строга војничка дисциплина може да смета дјеци, мада, вјероватно су и војници увидјели колико су дјеца вјешта у ометању њихове његоване дисциплине. Претежно се нисмо вољели али смо примирје склапали сваки пут када су вршена постројавања.

Од многобројних сјећања везаних за војску, нарочито памтим причу о генералу Ратку Младићу. У општинској сали организована је подјела донација породицама погинулих бораца а генерал који се сасвим случајно затекао у згради, одлучио је да посјети породице и да поразговара о проблемима са којим се свакодневно сусрећу. И баш у тренутку кад је ушао у салу, један од присутних дјечака био је на столу. Из чистог поштовања, дјечакова мајка одмах је спустила дијете, међутим генерал Младић је заповједнички стао и јасно рекао: „Остави га мајко! Његов је отац крв дао за ову земљу, он треба да буде на столу ако то хоће!“

Збуњени дјечак се исте секунде опет нашао на столу а генерал Младић га је уштинуо за образ и помиловао по коси када је, корачајући ка говорници, прошао покрај створења у које су сви гледали.

И тако је Гласиначка од тихе уличице која је имала значај једино у животу њених житеља, прерасла у жилу куцавицу Републике Српске и нашег града. Тај најсјајнији дио њене историје трајао је све до завршетка рата, када су грабљивци, гмизавци и угојени глодари разнијели оно што се у њој од почетка кућило. Мада, на крају им је пропало и залуд отишло све оно што однесоше с прољећа…

У Сокоцу, данас, на то вријеме подсјећа једино дирекција Српских Шума, додуше не у Гласиначкој већ у Романијској. Остао је и стари митрополит Николај, неуморни пастир све малобројнијег стада, који једном приликом у соколачком храму рече да је провинцијализам мјера удаљености човјека од Бога.

Након свега што је било и што је обиљежило једно, сада већ далеко вријеме, често у сну, док ходам по Гласиначкој, видим гранитну таблу на којој пише: „Ово је улица у којој се стварала Република Српска.“

А на јави… На јави вјерујем и надам се да ће кроз Гласиначку заувијек ходати клинци којима ће ратови бити веома далека тема.

(Овај текст је прилагођена верзија кратке приче коју сам написао за Конкурс „Вукашин Цонић“ лесковачког Удружења књижевника. Нажалост, нисам је послао, па је по наговору објављујем.)