Геополитичке претензије Хрватске на Босну и Херцеговину у дјелима Иве Пилара

Фронтал.СРБ се традиционално не додворава јавности која не воли много да чита, те истрајавамо на научној мисли и теми која виси као мач над главом Републике Српске.

четвртак, октобар 3, 2019 / 14:55

Пише: Синиша Симикић

1. Историјска, антрополошка и етно-психолошка анализа Босне и Херцеговине у дјелима Иве Пилара

Геополитичка промишљања и анализе др Иве Пилара не блиједе ни након једног вијека од његове смрти. Штавише, могло би се рећи да су постала константа хрватског геополитичког тумачења стварности. Томе свједочи и чињеница да је управо по њему назван Institut društvenih znanosti са сједиштем у Загребу. Међутим, како је Иво Пилар доспио у ранг ,,оца хрватске геополитике" и шта је то што одликује његова размишљања, тема су овога есеја. Српски научници нису много радова посветили проучавајући Пиларов опус занимања, и сем неколико анализа готово је остало неосвијетљено његово стваралаштво.

За разумијевање Пиларове геополитичке мисли потребна је исцрпна анализа која би превазилазила оквире овога есеја, зато се морамо фокусирати на један огранак његовог промишљања. У овом случају, Пиларово писање о Босни и Херцеговини је кључна фигура. У свом најважнијем дјелу, писаном за вријеме Великог рата, Južnoslаvensko pitanje у четвртом дијелу који се тиче Босне, истичу се реченице: ,,Već preko 40 godina pati Monarhija od toga, što Srbi pružaju proždrljivo svoje ruke na Bosnu. I ovaj rat nastao je zapravo zbog toga njihova nastojanja. Jedino opravdanje ovog zahtjeva je tzv. Pitanje narodnosti."

Након тих, уводних реченица, Пилар креће у дубоку историјско-политичко-антрополошку анализу Босне и Херцеговине и њених становника. Тврдећи да спис Константина Порфирогенита из десетог вијека не треба прихватити,,jer je sasvim tendenciozna na štetu Hrvata i na korist Bizantu sklonih Srba, a osobito je lažna s obzirom na Bosnu." , он започиње процес објашњавања на који је то начин Босна ,,хрватска земља".

Прилажући карту ,,trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije.", на којој су црном бојом означене поменуте три територије, док је Босна означена бијелом бојом, Пилар извлачи сљедећи закључак: ,,Treba samo pogledati crno označene hrvatske zemlje i Bosnu, koja je ostala bielom. Kako si možemo zamisliti, da je u jednoj zemlji oblika ispruženog šestara nastao jedan narod, a u zemlji, koja se nalazi unutar tog šestara, da je prebivao jedan drugi narod?…Postanje jednog naroda na području Hrvatske, Slavonije i Dalmacije naprosto je geopolitički i antropoložki nemoguće, ako se tom području ne doda i Bosna."

Без икаквих научних поткрепа или позива на историјске изворе, ,,логичким закључивањем" Пилар је Босну сврстао у хрватски простор. Међутим, Пилар је у потпуности занемарио један још старији запис који се тиче простора данашње Босне и Херцеговине. ,,У Аналима франачког краљевства забиљежено је да су Срби 822.године држали велики дио Далмације, при чему се не мисли на данашњу Далмацију, него на римску провинцију Далмацију, која се простирала од Јадранског мора према ријеци Сави и која је обухватала већи дио данашње Босне и Херцеговине."

Такође, Пилар је истицао да ,,bogumilska rasa koja vladaše u Bosni od 12. do 15.st. bijaše hrvatskog podrietla, i čitavo područje zapadnog Balkana u kome nailazimo na bogumilske stećke, pripadaše nekada hrvatskom narodnom posjedu." Срби, као народ, у Босну и Херцеговину према тврдњи Иве Пилара долазе тек са доласком Османлија тј. падом Босне 1463.године. Међутим, Небојша Вуковић је у свом раду Српско-хрватски ривалитет у геополитичкој концепцији Иве Пилара одлично примјетио контрадикторност самог Пилара.

Прво је на 113.страници изрекао тврдњу ,,Današnji Srbi počeli su nastajati u Bosni tek nakon što su Bosnu godine 1463. osvojili Turci.", а потом је на страници 261. записао: ,,Treba međutim odmah ovdje utvrditi, da velika većina kršćanskog pučanstva u Bosni i Hercegovini ne bijaše nacionalno sviestna." Оно што је јако значајно истаћи јесте Пиларова антропологија. Наиме, он је изнио став да ,,Stare Hrvate moramo si zamišljati kao slavensko-arijski narod čistog arijskog tipa: svjetlokos, plavook, visokog uzrasta i dolihokefalne glave".

Позивајући се касније на Миклошичева и његово стајалиште о јаком асимилаторском потенцијалу Срба на све околне народе међу којима су и Власи (Румуни), Пилар истиче: ,,Tek će buduće studije i istraživanja moći utvrditi, koliko je pravoslavno pučanstvo u cieloj zemlji, a osobito u sjeverozapadnoj Bosni, antropoložki nalik na današnje Rumunje." Одмах потом он износи и истраживања о постотку плавих или тамних очију, плаве косе и о мјерењима лобања у Срба, католика и муслимана у Босни и Херцеговини. Оно што Пилар закључује јесте ,,da je prema ovim podatcima postotak tamnih tipova među pravoslavnima mnogo veći nego kod katolika ili muslimana i da se katolici i muslimani međusobno samo neznatno razlikuju."

Пилар даље објашњава: ,,Poslužio sam se svim pomoćnim sredstvima, koja mi bijahu na raspolaganju, te sam svuda našao potvrdu, da se i antropoložke osobin slažu s posljedcima našeg poviestnog istraživanja, da naime katolici i muslimani u Bosni pripadaju istom plemenu, i to plemenu, koje još danas imade pretežno nordijsko obilježje, dok se Srbi od njih pomno razlikuju, te su većinom nekog drugog, tamnog, predarijskog tipa."

Из овакве антрополошке поставке види се у бити расистички наступ Пилара према Србима и према његовом схватању ,,српски народ је зао, похлепан, деструктиван и разбојничког менталитета". Уз антрополошке поставке Иве Пилара мора се додати још и његово схватање утицаја православне цркве и византијске заоставштине код Срба на политичко понашање српског народа.

Нескривено, чак у неким моментима и озарено, пишући о неморалним и нечовјечним стајалиштима православне цркве Пилар наводи да је она један од кључних фактора зашто су Срби народ склон деструкцији, борбама, злу итд. ,,Pravoslavlje je mržnju sačuvalo i usadilo je duboko u duše svojih vjernika, da bi se njome moglo poslužiti u pravom času kao oružjem u borbi protiv inovjeraca."

Као својеврсни наставак наведене тезе у свом дјелу Uvijek iznova Srbija Пилар објашњава шта је то ,,бизантизам" и како се он манифестује на три начина: ,,Šta je bizantizam?…Bizantizam je štoviše pogled na svijet i shvaćanje države, nastalo na temelju starogrčke filozofije i kršćanstva u srednjogrčju, koje je obilježeno izvanrednim usponom načela vlasti u ljudskom obliku." У наставку наводи сљедеће: ,, U čemu je suprotnost bizantizma i europskoga bića?…

a)Bizant ne može, s obzirom na svoju bit, prihvatiti europsku humanističku ideju.

(…)b)Bizant ne može asimilirati ideje francuske revolucije, ideje slobode, jednakosti i brastva.

(…) c)(…)Bizanti imaju samo drugačiji moral i poimanje prava nego Zapadnoeuropljani.(…)Za Bizantinca je pravno i moralno ono što političkom moći može iznuditi ili pokriti."

Оно што се намеће из Пиларових теза о ,,бизантизму" јесте дубока подијељеност која је пратила Србе и Хрвате, јер су Срби, у његовој концепцији, били окренути Оријенту док су Хрвати увијек тежили Средњој Европи. Међутим, побијајући наведену Пиларову аргументацију Небојша Вуковић се позивао на Константина Леонтјева, угледног византофила. Леонтјев је истицао да ,,Југо-Словени, уопште узев, врло лако прелазе, када је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине."

Тиме је Леонтјев недвосмислено оповргао тезу да Срби као духовни насљедници византијског обрасца не могу да прихвате европску хуманистичку идеју или да слиједе идеале слободе, братства и једнакости. ,,Дакле, Леонтјев, страсни заговорник византизма као посебне културе, религијског и политичког обрасца, уопште не препознаје у Србима промотера византијских начела." Међутим, важно је истаћи да Пиларова теза, коју је он наслиједио од многих хрватских политичара, историчара и не само хрватских, о двије супротстављене цивилизације баш на територијама Босне и Херцеговине игра велику улогу до дана данашњег.

Пилар наводи: ,,To je pitanje suprotnosti između Orijenta i Zapada. Sredinom Jugoslavije prolazi ona linija koja već dva tisućljeća oštro razdvaja Zapad od Istoka. (…) No, Srbi su 1918. godine prešli ovu sudbonosnu, tako duboku i odlučno razdvajajuću liniju i prodrli svojim orijentalnim bićem na sjeverozapad." Ако завиримо у Декларацију о проглашењу суверене и самосталне Републике Хрватске видјећемо да се управо на то позивао тадашњи хрватски државни врх. ,,Стјецајем повијесних околности, налазећи се на размеђи источног и западног кршћанства, двију често супротстављених цивилизација и култура те различитих политичких, господарских и иних инетереса, хрватски је народ стољећима бранио своју народну државу, а тиме и народе западно од својих домовинских граница."

Кодни назив војне операције извршене септембра 1995.године на општине Костајница, Нови Град и Козарска Дубица био је Дрина’95, што носи својеврсну симболику. Након кратке анализе Пиларових ставова о историји Босне и Херцеговине и народа у њој, као и његове антропологије и утицаја православља и византијских начела потребно је прећи на његове геополитичке ставове о самој Босни.

2. Коалиција геополитичке компензације

Географски положај хрватског народа није завидан. У свијету је мало примјера држава такве геоморфолошке хендикепираности, нажалост један од њих је и Република Српска. Управо из тих разлога Иво Пилар је видио главну слабост хрватског народа. ,,Snaga Hrvata kao naroda nikada nije bila dovoljna da odoli negativnim momentima svoga geopolitički teškog položaja. Stoga nastoje svoj nedostatak nadoknaditi koalicijama sa svojim jačim i geopolitički bolje situiranim susjedima, te ulaze u koaliciju a) s Francima u VIII.soljeću (Alpski masiv), b) s Mađarima 1102. (Panonija), c) s Habsburgovcima 1527. (Alpski masiv), d) sa Srbima 1918. (središnji balkanski masiv). Prema našem shvaćanju ovo su sve ‘koalicije geopolitičke kompenzacije’, i stoga nam se čini da najbolje opisuju Hrvate kao nacionalno-politički faktor."

Дакле, због немогућности ефикасне и самосталне контоле ,,хрватских земаља" Хрвати су, према Пиларовом становишту, увијек потезали за уједињењем са јачим и геополитички боље стојећим комшијама. Осим наведених пет примјера таквог удруживања потребно је истаћи да ,,коалиција геополитичке компензације" траје до данас. Не треба сметнути са ума да је у јеку Муслиманско-хрватског рата у Босни и Херцеговини хрватска страна неријетко тражила помоћ од српске, а као парадигму тога треба истаћи познати примјер када је неколико хиљада хрватских цивила пребјегло на територију Републике Српске на Влашићу 1993.године, тражећи од Војске Републике Српске заклон од припадника тзв. Армије РБиХ.

Само двије године након тих дешавања, исти ти који су тражили склониште и заштиту на територије Републике Српске, су јуришали на Грахово, Дрвар, Гламоч, Мркоњић Град итд. Такође, ,,коалиција геополитичке компензације" је видљива и у уласку Хрватске у НАТО савез. Управо, ради исправљања геоморфолошког хендикепа кроз минула два вијека јављала се упорна тежња да Босна и Херцеговина потпадну под ,,хрватске земље".

С друге стране, српски научници као и културни радници су на јасан и недвосмислен начин доказивали да су то српске земље и то не само по народности него и по историји. Јован Цвијић је истицао: ,,Али као неоспорни минимум принципа националности мора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ." Цвијић даље Босну и Херцеговини пореди са Москвом тврдећи да оно што је Москва за Русију то су Босна и Херцеговина за Србију, дакле сама срж.

Иво Пилар наводи да Србија жели да контролише Босну и Херцеговину и геостратешких разлога: ,,Ove dvie pokrajine jesu stube, koje spajaju središnje balkansko poprečno gorje s panonskom ravnicom. Svaki vlastodržac na Balkanu, a osobito svaki posjednik zapadnog diela središnjeg balkanskog poprečnog gorja, a to je po našem današnjem mjestopisnom rječniku Stara Srbija, Sandžak i Crna Gora, mora nastojati, da stekne Bosnu iz stratežkih i gospodarskih razloga. To bijaše i uviek će biti geopolitički temelj srbskih težnja za Bosnom i Hercegovinom, jer Bosna i Hercegovina su prirodno, zemljopisno favorizovano područje za širenje prema sjeverozapadu."

Плашећи се могућег српског уврштавања Босне и Херцеговине у своје земље, Пилар је као један од горућих проблема приликом рјешавања југословенског питања истицао управо уједињење Босне и Херцеговине са Хрватском, Славонијом и Далмацијом. ,,Prvi korak rješenju južnoslavenskog pitanja sastoji se u ujedinjenju dosele razstavljenih posebnih područja Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Bosne i Hercegovine u jedno jedinstveno upravno područje."

Пиларова замисао, донекле се остварила пред сами крај Великог рата када је формирана Држава СХС која је требало да преговара о уједињењу са Краљевином Србијом. Међутим, став становништва Босне и Херцеговине о тој квазидржави видљив је и по овоме: ,,Локална већа у Босни и Херцеговини су током новембра 1918. редом проглашавала уједињење босанских општина са Србијом: 42 од 54 општине (Бања Лука, Приједор, Бихаћ, Кључ, Јајце, Зворник, Бијељина, Вишеград, Гацко, Невесиње, Рогатица итд.) до тада је прогласило непосредно сједињење са Београдом." Упркос томе, Пиларове идеје су нашле плодно тле у доцнији хрватским промишљањима. Неумориви захтјеви за Бановином Хрватском ишли су управо у том смјеру.

Василије Ђ. Крестић издваја фра Доминика Мандића као својеврсног насљедника идеја Иве Пилара. Мандић је записао: ,, Својим планинским сплетовима, ријечним смјеровима и цијелом својом геополитичком снагом БиХ настављају, попуњавају и земљишно спајају сјеверне, панонске хрватске земље с јужним, јадранским земљама. Без БиХ хрватске земље би биле растргане, без природних веза и земљишне заокружености. Ријека Дрина са својим дубоким коритом и високим околним планинама затвара хрватске земље и дијели их од српских земаља средњега Балкана.

На тој црти Римљани су подијелили источно и западно римско царство; ту се дијелила источна и западна црква, западна и источна култура." Да није баш тако, рећи ће и Семјуел Хантингтон у чувеној књизи Сукоб цивилизација који ће линију разграничења између Православне и Западне цивилизације повући на ријеци Уни, а не на Дрини. Тиме је простор Босне и Херцеговине сврстао у доминантно Православну цивилизацију, али у којој долази до судара са Исламском и Западном, што је резултирало многобројним ратовима у историји, а вјероватно и у будућности.

3. Закључак

Пиларова писања о Босни и Херцеговини морају се посматрати у контексту његовог писања о историји тих области, становништву које их је насељавало и шта је то што је обликовало живот Босне и Херцеговине у минулим вијековима. Не кријући расистичка стајалишта према српском народу, Пилар је извлачио закључак да су Хрвати и Муслимани припадници једног племена и да су нордијске расе, док су Срби потпуно различити. У православној цркви је видио потпаљивача мржње кд Срба према католицима. Византијска начела је узимао као мјеродавна да прогласи Србе неспремним за равноправно учешће у европском духовно-политичком развитку. Босна и Херцеговина, према његовом становишту, чине само срж хрватских земаља.

,,Коалицију геополитичке компензације" треба посматрати и у контексту подршке Републике Хрватске Босни и Херцеговини у процесу уласка у НАТО, јер би се тиме обје државе нашле у једном војном савезу и фактички биле сатвљене под једну војну команду. На тај начин би се оствариле Пиларове идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Хрватском, а граница на Дрини поново би постала граница свјетова. Прагматична сарадња актуелног политичког вођства Републике Српске са лидером највеће хрватске партије у БиХ, морала би имати на уму истрајност и непоколебљивост хрватске геополитичке визије.

KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA

Поменут је и примјер када се сарадња са Хрватима у Одбрамбено-отаџбинском рату Србима вратила у неколико војних операција у којима је пало десет западнокрајишких општина. Република Српска, првенствено, а онда и Србија, морају бити свјесне хрватске геополитичке школе и као такве наћи адекватан одговор. Можда се он крије у уједињењу Републике Српске и Србије? Или треба поновити ријечи Јована Цвијића: ,,Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српскога народа и прву, иоле повољнију, прилику употребити да расправљају српско питање…"

4.Литература

  • L.V.Sudland (псеудоним Иве Пилара), Južnoslavensko pitanje – prikaz cjelokupnog pitanja, HDS, Varaždin, 1990
  • Горан Латиновић, Историјски коријени државности Реублике Српске, у Устав и изазови уставног развоја у сложеним државама, Правни факултет БЛ, Бања Лука, 2018
  • Небојша Вуковић, Српско-хрватски ривалитет у геополитичкој концепцији Иве Пилара, у Политеиа,бр.5, ФПН Бања Лука, 2013
  • Ivo Pilar, Uvijek iznova Srbija,consilium, Zagreb, 1997
  • Константин Леонтјев, Византизам и словенство, Логос, Ортодос, Београд, 1996
  • Deklaracija o proglašenju suverene i samostalne Republike Hrvatske, "Narodne novine", 31, од 25. јуна 1991.године
  • Јован Цвијић, Значај Босне и Херцеговине за српски народ, у Сабрана дјела, књ.III, Завод за уџбенике, Београд, 1996-2000
  • Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Наш дом, Београд, 2000
  • Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Catena mundi,Београд , 2015


Оставите одговор