Гдје су нестали предизборни шатори

Пише: Стефан Мачкић

Заиста не знамо шта је узрок. Можда је материјално засићење открило жеђ за културом. Можда их је на тај колосијек скренула Станивуковићева друштвеномрежна културна матрица капијског лава, господског кишобрана и виђеног у Загребу и Бечу. Можда је напросто неко други надвладао ваздушним простором око ува великог Баје. Или је све до смјене генерација. Или до ФПН‑овске вестернизације начина. Или је можда нешто десето.

Шта год да је, примјетан је један троми заокрет. Дешава се једно умивање СНСД‑а које, по нашем оку соколовом, почиње отварањем Додикових налога на ТикТоку и Твитеру, а сада већ лагано кулминира приморавањем функционера да назоче представама и разноразним (надри)културним догађајима. Можда је то и враћање на западна фабричка подешавања, али ипак изгледа веома умјетно и неснађено.

И најважније, гдје су шатори? Странци која се одрекла Караџића и Младића, па Војске, па и грба Републике Српске, који и даље труне прелијепљен амблемом, предизборни шатори су били ријетка, ако не и једина неинтересна веза са народом. Они се сада истискују. Као што је над сировим Додиковим опаскама надвладало досадно савјетничко паметовање на његовом Твитер налогу, чије читање никако не намеће у глави његов лик, тако се и шатори, макар и остали на терену, скривају од јавног мњења.

Умјесто њих долази нешто друго, бизарно и бесмислено, како и приличи странци која је сама одсјекла мало српских коријена што их је имала, па их сад поново тражи. Тако добијамо бесмислице какве смо могли видјети и прошле недеље. Роштиљем је обиљежена четрдесета годишњица Крфске улице, окупили су се ту станари, па се међу њима нашао Никола Шобот, дошла је ту и Жељка Цвијановић са унуком, а све је пренијето у прилогу АТВ‑а, уз изјаву уреднице исте куће, јер је, ваљда, и она из те улице.

Можда ништа од овога што пишемо нема утемељења. Можда је једноставно Цвијановићки приликом недавног дружења Неле Карајлић открио тајне надреалног, па је из те клице никла и идеја (полу)страначког роштиља поводом "годишњице улице", као пристојне, грађанске алтернативне шатору на Мањачи. Можда је све скеч и намјерна спрдња са бирачима.

Можда је, међутим, и за стално. Можда је инфлација дошла да поједе и цијену гласа. Можда ће се одсад глас СНСД‑а умјесто врућом прасетином и хладном клипаром куповати роштиљем у кварту и картом за "Крцка Орашчића". Можда, али нешто друго је сигурно.

Владо Ђајић своје шаторе већ диже. Начин и суштина су нераздвојни, и не може се до српског доћи америчким путем, ма шта који савјетник мислио. Корица преко пута је хрскава и грашка зноја низ зелено стакло мами, а балет је ионако за…

Понедељак: Утече Непалац!

Вијесник њемачких коријена, СрпскаИнфо објавила је тужну причу једног послодавца. Свог је радника замијенио јефтином увозном радном снагом, па је иста хапила плату, послала је породици и утекла негдје, вјероватно у Европску унију.

Нико СрпскаИнфо није прозвао што је позадину ове тужне израбљивачке приче осликала меркеловски као проблем "недостатка домаће радне снаге". Плати више, па неће недостајати радне снаге! И друго, динамика односа на тржишту, па тако и тржишту радне снаге, те сви бенефити које систем пружа, па су примамљиви страном робљу иако их за наш стандард нагриза зуб времена; плод су вјековне борбе изборене свијешћу и крвљу нашег народа. Страни радник долазећи овдје не узима само плату, већ и бере те плодове, а са собом носи свијест и крв која у његовој домовини такве плодове није знала изборити.

Шта то дугорочно значи? Глобалистичку кашу обесвијешћене јефтине радне снаге, и поробљавање Србина умјетним, тј. увозним обарањем цијене рада, док му инфлација диже цијене свега осталог. Постоји, међутим, и друга страна медаље. Ми и овдје видимо масне шапе пошасти туризма. Туризам је у свим сферама живота реметилачки фактор, па и на тржишту. Док увоз радне снаге умјетно обара цијену рада, истом али обрнутом механиком увоз туриста умјетно диже цијену бескорисног рада или нерада. Зашто радити за мању плату стваран посао, ако можеш издавати теткин "стан на дан" или обрнути дупло више конобарисањем туриста? Туризам је рак који доноси инвестиције у виду скупљих ћевапа, а по цијену уништења свих стварних грана привреде. Туризам delenda est.

Сам помен туризма нас је толико наљутио да ћемо, не из љености, већ из бијеса, остатак седмице брзоплето анализирати тек сутра.