Гдје почиње, а гдје завршава држава?

Однос појединца и државе ваља заснивати на принципима друштвеног уговора. Рекоше да држава појединцу треба обезбиједити права на слободу, живот и имовину. Појединац држави плаћа порезе. Србија има два велика фестивала. Моја искуства са њима су потпуно различита. На Егзит сам кренуо са намјером да будем дио једног савршено организованог, перфектно озвученог, цакум пакум фестивала. […]

петак, јануар 23, 2015 / 07:06

Однос појединца и државе ваља заснивати на принципима друштвеног уговора. Рекоше да држава појединцу треба обезбиједити права на слободу, живот и имовину. Појединац држави плаћа порезе.

Србија има два велика фестивала. Моја искуства са њима су потпуно различита. На Егзит сам кренуо са намјером да будем дио једног савршено организованог, перфектно озвученог, цакум пакум фестивала. На Гучу сам кренуо са намјером да ми се згаде српски јавашлук, џепароши и трубачи, роштиљ, пиво и ракија. Наравно, Егзитом сам разочаран и нисам се враћао а Гуча ми је супер и сабораш сам. Велика очекивања просто воде великим разочарењима.

Тако је и са државом. Ако очекујеш од државе да ти пореда ствари у животу и да живиш добро, неће ти се испунити очекивања. Ако очекујеш да те лијечи и његује, да васпитава и образује, да надје посао и стан, да те забави и угрије, чисти за тобом, љетовање и зимовање – биће тешко. Ако очекујеш да ти држава поред свега тога образује и запосли дјецу и још уплаћује пристојну пензију од које ћеш моћи издвојити џепарац унуцима – разочараћеш се. Биће можда и оних којима ће све то поћи за руком али то ће бити рачун без крчмара. Прије или касније рачуни ће доћи на наплату.

Очекивања од државе су велика и погрешна. Када је таквих очекивања много, када су раширена и општеприхваћена и када се на њих покуша одговорити – контрапродуктивна су и постају опасна. Наши политичари под притиском неоправдано великих очекивања раде ствари које нису и не требају бити њихов посао. По правилу, сав тај посао обављају лоше, вођени личним интересима.

Наше друштво већ деценијама трпи посљедице овог феномена. Из система у систем и из власти у власт хранили смо и увећавали очекивања од државе и политичара. Дошли смо до апсурда у којој су политичари криви што испред зграде није очишћен снијег или што нам жене рађају све мање дјеце или што су нам потоци пуни смећа или што имаш безвриједну диплому. И не само то, умјесто да прихватимо одговорност за властите поступке, држава и политичари су нам постали универзално оправдање. Умјесто да прихватимо одговорност, вршимо притисак на њих и упадамо све дубље у глиб.

Вријеме је да застанемо и вратимо се на почетак. Шта појединац треба да очекује од државе и политичара? Како да тај однос учинимо здравим?
Када схватиш да држава неће за тебе рјешавати проблеме, ријешићеш их сам. Када проблем почнеш посматрати као изазов, на правом си путу.

Држава је ту да осигура права на живот, слободу и имовину. И то је то. Право/јемство на рад није наведено, нема га. За рад је задужена слобода. Слобода да се појавиш на тржишту. Опстанеш, растеш и развијаш се и за то платиш порез. Није посао државе да запошљава, то је задатак послодаваца. Када запослиш или када се запослиш онда имаш обавезу или право на достајан рад.



0 КОМЕНТАРА

  1. DEMO(N)KRATIJA

    Pitali, veli legenda, nekog hodžu da im pojasni šta je to demokratija.

    On im je objasnio da je to njegovo pravo da ih sviju, odozgo sa munare, popiša. To je njegovo demokratsko pravo. A njihovo demokratsko pravo jeste da i oni njega koji, se enalazi gore, popišaju odozdo.

    P.S. Izvinjavam se vjernicima islamske vjeroispovijesti zbog pominjanja njihove bogomolje i sveštenika u nepriličnom kontekstu.

  2. Kako da rijesim problem stoka na putu?
    Zapravo, drzavni put zakrcio rudonja i rudonjici,ili, skloniti ih s puta i naciniti ga prohodnim, ili pustiti stoku da senluci i muce…

    Drzava?
    To kod nas ne postoji, sve dok je stoka na putu.
    Drzne li se ko da pokusa da predje ispred razjarenog stada inficiranog kravljim ludilom, ne pise mu se dobro…

    Ko je ubio Milana Vukelica?

    Gdje pocinje drzava, a gdje se zavrsava?

    Pocinje i zavrsava se u rudonjonom dzepu…
    I u njegovim crvenobijelim papcima.
    A, rukopisac se pravi kao da je s Marsa pao.

Оставите одговор