Гдје је моје извини?

Када ме неко класификује као Босанку подигне ми се коса на глави.

Пише Јелена Деспот

Да ствар буде још гора то углавном најрадије и најчешће чине „моја браћа“ из сусједне Србије. Ми њих зовемо Срби. Не зовемо их Србијанци. Они очигледно нису толики визионари.

Ја се никада не бих изјаснила као Босанка. Обично се изјашњавам као Јелена. Ако неко баш инсистрира рекла бих да сам Српкиња. Живим у Републици Српској. Баш ме брига хоће ли она икада бити независна држава. Али нисам Босанка. Моја држава није Босна и Херцеговина, иако ми тако у пасошу пише. Па шта? Ни они Срби који живе у Њемачкој нису Њемци, зашто ја морам бити Босанка? Нисам, и квит.

Ја не навијам за репрезантацију Босне и Херцеговине. Ја нисам националиста. И моји прави пријатељи то знају. Знају да поштујем свачије, али се не постовјећујем са свачијим. Имам своје. Своје наслијеђе, културу, вјеру и обичаје. Свој језик.

И зашто да сад форсирамо ту државу у којој нико као таквој не жели да живи? Како је могу да волим државу у којој у њеном главном граду не смијем да зовнем Немању, а да ме петоро људи није погледало попријеко? Гдје ме док улазим у цркву посматра десеторо очију. Је ли то нека слободна демократска држава? Ја се слободније осјећам у Њемачкој, него у тој „својој“ земљи.

Исто тако, неки моји пријатељи кажу да им није пријатно да дођу у Бањалуку. Осјећају да је то српски и националистички град. Поштујем њихове осјећаје. Не разумијем их, али поштујем. И како као такви уопште можемо да функционишемо?

Како док припадници мог народа ходају около и извињавају се за злочине које смо ми Босанци, Босански Срби или како нас све накарадно зову починили. Стиде се неке „жене у тамној одјећи“. Осјећају патњу тог народа над којима смо ми извршили агресију.

Идите дођавола! И ви и ваша држава! И ваше извини!

Гдје је моје извини?

Гдје је извини за све непроспаване ноћи? Гдје је извини за трауме из дјетињства? Гдје је извини што се и данас тресем на звук сирене? Гдје је извини што сте ми узели све? Гдје је извини што се не сјећам свог оца? Гдје је извини за све оне недељне ручкове са крњом фамилијом? Гдје је извини за све Божиће? За додјелу дипломе? Гдје је извини што сте ми отели дјетињство?

Гдје је моје извини???

Ја нисам човјек. Ја нисам жртва. Мени су неке жене „жртве рата“ са друге стране рекле да о рату не могу да причам, јер сам била клинка па га се не сјећам. Ја се рата сјећам сваки дан. Сваки дан је подсјетник на нешто што ми фали, и за штa никад нисам добила извини. Док ви инсистирате да се не заборави, ја желим да заборавим, да не патим, али не иде.

Није да би ваше извини промијенило ишта. Није да ми ишта значи. Није да ми и треба, јер опроста нема.

Али ето, чисто ме занима: гдје је?

Или се извињавамо само за оно што се кајемо? А ви, кајете ли се?