Гардијан, новине које су помјерале границе дизајна

Пише: Ведран Ераковић, Типометар

Британске дневне новине Гардијан (The Guardian) основане су у Манчестеру пре 186 година.

Први број је изашао 5. маја 1821. године под називом Манчестер Гардијан (The Manchester Guardian). Новине је основала група пословних људи, на челу са Џоном Едвардом Тејлором (John Edward Taylor).

Гардијан није у почетку био дневни лист, првобитно је излазио једном недељно, сваке суботе. У то време су постојали високи порези на новине, па није било исплативо штампати их сваки дан. Када су порези мало смањени 1836. године, Гардијан је почео излазити и средом, да би са потпуним укидањем пореза 1855. године, постао дневни лист, са нижом ценом.

Године 1872. главни уредник Гардијана постаје данас легендарни Чарлс Прествич Скот (Charles Prestwich Scott), који је на тој позицији био пуних 57 година. Он је од Гардијана направио чувени британски лист, а осим што је био главни уредник, постао је и његов власник, када га је откупио 1907. године.

Гардијан су високо цењене новине, како због високих стандарда у писању и презентовању вести, карактеристичних критика и дописништва из иностранства, тако и због свог стандардно доброг изгледа који је увек био у складу са временом, а често је ишао и испред њега.

Препознатљива уређивачка политика је великим делом управо заслуга Чарлса Прествич Скота; он је био човек јаких принципа и познате су његове речи: "коментар је дозвољен, али чињенице су светиња… глас противника има једнако право да се чује, као и глас пријатеља”. Шта ово значи за озбиљне новине, може се видети из следећег примера: током шездесетих година двадесетог века, насупрот већини британских новина, Гардијан је критиковао владину војну акцију у Суецу. То се исплатило тако што је читаност скочила за читавих 10%.

Повремено Гардијан је и губио читаоце јер се приклањао непопуларним темама и догађајима, али углавном је задржавао независну уређивачку политику, као и велику ширину и дубину покривања вести.

Током своје дуге историје, Гардијан је доживео многе промене: 1952. године почео је да објављује вести на насловној страни, заменивши тако огласе који су се до тада ту налазили. Уредништво Гардијана је тим поводом изјавило да оно што је некад био изузетак (вести на насловним странама британских новина), сада постаје правило.

Реч "Манчестер” се избацује из назива новина 24. 8. 1959. године и од тада се оне зову једноставно Гардијан. Ова промена вероватно није била многима по вољи, поготово у "родном” Манчестеру, али Гардијан је већ тада увелико изашао из локалних оквира и избацивање речи Манчестер је била сасвим логична одлука.

Ради бољег снабдевања јужних делова Енглеске, 1961. године Гардијан се штампа и у Лондону. Недуго потом, све просторије се у потпуности селе у Лондон, где се и данас налазе, али се штампа у оба града.

Икона новинског дизајна

За Гардијан је 1988. година била изузетно значајна: упоредо са побољшањем квалитета штампарске боје, урађен је велики редизајн новина: Дејвид Хилман (David Hillman), аутор редизајна, раздвојио је новине на два дела и променио је заглавље, логотип и фонтове. Реч "The” била је сложена курзивом писма Гарамонд, а реч "Guardian” болд верзијом Хелветике. Са курзивним Гарамондом Хилман је хтео да укаже на модерне и иновативне карактеристике новина, а уздржана и чврста Хелветика представљала је тешке и озбиљне теме којима се новине такође баве.

Тај нови Гардијан изашао је 12. 2. 1988. и, у току само неколико дана, на адресу редакције је стигло преко хиљаду писама читалаца, од којих је огромна већина била са негативним коментарима. Упркос томе, такав изглед се задржао скоро до данашњих дана, док се тај редизајн сматра кључним и најзначајним редизајном новина 20. века, а са њим је почео и савремени, успешан период за Гардијан.

Иако је такав Гардијан важио за икону новинског дизајна, то није спречило његово особље да покуша да направе још боље новине.

Године 2003. уредник Гардијана се вратио са одмора у Италији са примерком новина Република (La Repubblica )у рукама и рекао: морамо да смањимо новине. Тада се све завршило само на разговору, али када су Тајмс (The Times) и Индипендент (The Independent) прешли на таблоид (формат таблоида, али су задржали озбиљност новина великог формата, тзв. "compact”), планови су само још више убрзани. Без обзира да ли је овај потез Гардијана помало био одговор на одлуке Тајмса и Индипендента да се штампају на мањем формату, узрок је за све био исти, а то је да се мањи формат много лакше користи.

За разлику од других новинских кућа које ангажују дизајнере са стране, у Гардијану су одлучили да посао повере људима из своје куће. Арт директор Марк Портер каже да је то зато што није толико важно колико су дизајнери који долазе са стране добри, него то што он, радећи у Гардијану, зна како новине "дишу” и шта им треба, па да зато он и његов дизајнерски тим боље могу направити дизајн који им одговара.

Креативни тим Гардијана се одлучио за берлинер, популарни формат европских новина, који задржава пропорције и карактер пуног формата (broadsheet), али са мало мањим димензијама. То је средњи формат новина, сличан оном који користи француски Монд (Le Monde) или наша Политика. Предност коју су у Гардијану видели у берлинер формату је да је он једва нешто шири од таблоида, па се са подједнаком лакоћом користи у јавном превозу и другим местима, јер људи данас имају све мање времена да код куће, уз кафу и доручак, прелиставају новине. Такође, овај формат је мало издуженији од таблоида, што му омогућава већу флексибилност у дизајну.

Штампана површина новог Гардијана је 287×443 mm, а величина папира 315×470 mm. Ради поређења, Политика има димензије 312×460 mm, а штампану површину 286×430 mm, дакле свега који милиметар мање.

Не треба посебно наглашавати колико је мењање формата новина драстична промена за читаоца, као и колико је тешко одлучити се на тако ризичан корак, али он је и поред тога предузет, јер је креативни тим Гардијана с правом претпостављао да ће то на дуже стазе донети велику корист. Одлука је посебно била тешка када се узме у обзир да је прелазак на нови формат значио потпуну промену штампарских машина, јер су постојеће могле да штампају само пун формат, и наравно таблоид (половина broadsheet-а), али увести берлинер значило је куповину нових машина, вредних неколико десетина милиона фунти.

Гардијанов ежипсијен

Осим формата, највећа промена је видљива у типографији, која раскида са дуго коришћеним традиционалним правилима новинског прелома.

Већина новина користи комбинацију различитих серифних и санс фонтова за раздвајање вести и рубрика: у Британији готово све новине још увек заснивају свој изглед на једном серифном и једном сансерифном фонту. То би био лакши начин, сматрали су у Гардијану, али нису успели да пронађу ништа што би их задовољило. Пошто је Гардијан увек важио за озбиљне и иновативне новине, осећали су да би било погрешно вратити се уназад и употребити врсту типографије и односе који су се користили у новинама у последњих 50 година.

Тако су одлучили да направе само једну типографску фамилију, али са великим бројем варијација који ће им обезбедити богатство које друге новине постижу комбинацијом више различитих писама.

Марк Портер, креативни директор Гардијана, задао је тежак задатак дизајнерима писма – тражио је фонтове који би требало да буду модерни, али истовремено и класични, традиционални. Фонтове који ће берлинеру дати мирнији, али и модернији изглед. Како сам каже, дошло је крајње време да се замени често подражавана комбинација са насловима у болд Хелветици и основним текстом у писму News Miller. Занимљива је и његова изјава да, ако сви око вас гласно говоре, једини начин да будете примећени и саслушани јесте да говорите тихо. Отуда мањи и визуелно мирнији наслови у новом Гардијану, у распону од 20-60 pt. Као контраст, фотографије су постале још јаче и веће.

Писма су заједнички урадили Пол Барнс (Paul Barnes) и Кристијан Шварц (Christian Schwartz). Пол Барнс је рођен 1970. у Енглеској, радио је за многе компаније, направио логотипе за Живанши (Givenchy), Еј-би-си (ABC) телевизију и култне енглеске бендове као што су Њу Ордер (New Order) и Џој Дивижн (Joy Division). Часопис Волпејпер (Wallpaper magazine) га је, заједно са Шварцом, у септембру 2006. уврстио у 40 најутицајнијих дизајнера млађих од 40 година.

Шварц је рођен 1977. У почетку је радио у Мета Дизајну (MetaDesign) у Берлину, где је направио логотипе за разне компаније, као и писма за Фолксваген (Volkswagen). Затим је отишао у Америку где се придружио дизајнерима у Фонт Бироу (Font Bureau). Радио је и независно, а реализовао је комерцијалне фонтове са Фонт Фонтом (FontFont), Емигреом (Emigre), Хаус индастрис (House industries) и Фонт Бироом, фонтове за компанију Бош (Bosch), као и за амерички магазин Есквајер (Esquire).

Размишљајући како да у једном фонту уједине све оно чему се Портер надао – традицију и модерно, одлучили су се за ежипсијен (Egyptian), варијанту слаб серифних фонтова, који дају доживљај серифних фонтова, али су заправо негде између серифа и санса. (Слаб-сериф су фонтови чији се серифи по дебљини приближавају стубовима. Они су се појавили 1815. године, и били веома популарни у новинама са почетка 19. века. Временом су се трансформисали у сансерифне фонтове, када су им уклоњени серифи.)

Првобитни план није био да се направи слаб-сериф, већ елегантна серифна фамилија која би се користила у комбинацији са прилагођеном варијантом Хелветике. Како су напредовали, Марк Портер је постајао све мање убеђен да ће се та два писма слагати, те је предложио израду потпуно новог сансерифног фонта. Пол је тада дошао на идеју да прво направи слаб-сериф, а затим му скине серифе – да примени исту методу помоћу које су санс писма и настала, не би ли добио санс који ће се слагати са серифним фонтом. Хтели су да им ежипсијен само послужи као веза између два фонта, не и да се користи у новинама. Међутим, што су више радили на њему, постајали су све уверенији да је управо то писмо које им је потребно како за наслове, тако и за основни текст. Инспирацију за њега су пронашли у ежипсијен писмима која су се израђивала у лондонским словоливницама средином 19. века, од којих је познатија Фигинс (Figgins), или мање позната Хју Хјуз (Hugh Hughes), чији италик је извршио велики утицај на њихов. Специфичним пропорцијама и клинастим изгледом серифа успели су да њихов ежипсијен изгледа помало класично, али и много модерније од већине других слаб-серифних писама.

Да би писмо било употребљиво за различите ситуације, направили су велики распон тежина и варијација. Услед великог распона тежина, неке варијанте је требало поново цртати и подешавати, као на пример Hairline или Black. Италик је врло необичан, поседује занимљиву комбинацију класичне елеганције и чврстине коју му даје слаб-серифни изглед. Такође су направили посебне сетове иницијала, у екстремним тежинама, који се користе без посебног подешавања размака. Санс за основни текст су направили мало ужих пропорција, јер је он намењен коришћењу у узаним ступцима и сличним ситуацијама.

С обзиром да се спортској рубрици поклањала велика пажња у новом дизајну, направили су и посебан фонт за коришћење у изузетно малим величинама, 5,5 pt и мањим. Он се користи у табелама, да се прикажу спортски резултати, као и у инфографици, мапама и слично. Због те намене он има велику висину малих слова, израженији контраст, нешто ниже постављене хоризонталне потезе на "f” и "t”, наглашене знакове интерпункције и уских је пропорција. Посебна пажња поклоњена је разломцима. Иако све ово није било од почетка планирано, на крају су направили више од 200 фонтова, укључујући разне тежине и варијације.

Ново писмо је чисто и јасно, јако и једноставно и, што је врло важно, није безлично. Такође је довољно флексибилно да се може користити за готово сваки елемент на страни, од главних наслова до личних огласа, а то је, како аутори кажу, било највеће искушење на које су наишли: направити једну фамилију, чије ће варијације одговорити најразличитијим потребама.

Након неколико недеља дискусије, дизајнерски тим се одлучио да основни текст буде сложен у величини 8 pt, као што је и било до тада, али са нешто већим проредом од 9,5 pt. Тај однос упија, апсорбује речи, али текст остаје читљив.

Типографија захтева изузетно много стручности и пажљивог планирања, више него цртање самих слова занимљивих облика. Како кажу аутори, то је оних задњих 10% посла, који заправо одређују да ли ће фонт бити добар или одличан, а то је најтежи и најважнији део, који најдуже траје: да ли су дијакритици на правом месту, да ли је размак у реду… Типограф мора да одлучи колико ће простора дати сваком слову појединачно, и узети у обзир шта ће се десити када се два слова сретну. Све ово је још важније када се праве фонтови за новине, јер се они користе у екстремно тешким условима: лоша штампа, папир, уски ступци, мала величина писма…

Реакције на промене

У петак, 9. 9. 2005. новине су објавиле нову насловну страну, а три дана касније, у понедељак 12. 9. изашао је нови Гардијан.

Иако су првобитни прорачуни предвиђали 3 године посла, све је урађено само за 18 месеци, а прелазак на нови дизајн коштао је Гардијан невероватних 80 милиона фунти. У ту цену улази и куповина нових штампарских машина, фирме MAN Roland, које им омогућавају да штампају у колору на свим странама, као и да им се фотографије протежу на две стране. Арт директор Портер каже да му је посебно драго што сада може боју да користи и у типографији, јер, како каже, то је радио у часописима, ради боље навигације на страни, а сада то може и у новинама.

Нови дизајн је углавном добро прихваћен од стране читалаца, мада, као и увек има и незадовољних.

Дејвид Хилман, човек који је 1988. године и сам шокирао читаоце Гардијана радикалним дизајном, један је од оних који није одушевљен новим изгледом новина. То је донекле и разумљиво, јер је његов, данас легендарни дизајн, отишао у историју. Највише му смета укидање старог заглавља, о чему је иначе одлучено само шест недеља пре редизајна. Хилман каже да га нови, бели лого на плавој позадини подсећа на јефтине и бесплатне новине које се штампају по читавој Европи, (као што су Метро или 24 сата, код нас). За Гардијаново писмо каже да је неелегантно и да не може да прикаже вредност новина. Хилман као да заборавља да је и његов логотип био оштро критикован када се појавио: Макс Хејстингс (Max Hastings), некадашњи уредник Дејли Телеграфа (Daily Telegraph) и Лондон Ивнинг Стандарда (London Evening Standard) је 1988. године, поводом тадашњег редизајна рекао како је "веома тужан док гледа лагану смрт старог пријатеља”.

Тајмс се тада такође ругао тој идеји, рекавши како ни један озбиљан дизајнер новина никада себи не би дозволио да било шта стави изнад логотипа новина, а онда је учинио исту ствар само три недеље касније.

Зато су одговорни у Гардијану сматрали да треба бити стрпљив, и да ће људи временом заволети и нови дизајн.

Хилману се ипак нешто свиђа у новом Гардијану, између осталог означавање различитих рубрика, које је јасно и упадљиво. Такође, сматра да је јако важно и добро што се Гардијан, за разлику од Тајмса и Индипендента договарао са оглашивачима пре редизајна, и тако добио боље формате огласа који се добро уклапају у нови формат стране и чине пријатну целину са осталим текстом, за разлику од других новина, где се читаоци понекад осећају преваренима због ружног и непрактичног изгледа страна.

Последице редизајна

Традиционално гледано, увек је постојала јасна разлика између сензационалистичких таблоида и рационалних, уздржљивих новина у великом, тзв. broadsheet формату. Због тога се новине врло ретко, готово никад, не одлучују на промену формата. То по правилу, изискује потуно другачији прелом стране, нове визуелне елементе, организацију садржаја и начин размишљања. Гардијан је то извео тако добро, да се стиче утисак као да је одувек био такав.

Продаја је врло брзо скочила за невероватних 50 000 примерака дневно, а 2006. године, Гардијан је проглашен за најбоље дизајниране новине у свету. Један од најбољих доказа успешно обављеног посла, јесу многобројне имитације.

Без сумње, одличан изглед новина заменио је још бољи. Нови редизајн је донео свежу крв старом Гардијану. И поред одлично обављеног посла, у Гардијану не помишљају на одмор. Како сами кажу, будућност је у константном мењању; јер ко се не мења, заостаје.