Фронталова личност године: Наташа Ковачевић

Млада кошаркашица Црвене Звезде вратила се на паркет након саобраћакне несреће у којој је изгубила лијеву ногу. 7. септембра 2013. аутобус који је превозио кошаркашице мађарског Ђера на припремну утакмицу слетио је са цесте, избјегавајући директан судар са аутомобилом који је прелази у његову траку. Тим менаџер Петер Таподи преминуо је на лицу места, док […]

четвртак, 14 јануара, 2016 / 17:02

Млада кошаркашица Црвене Звезде вратила се на паркет након саобраћакне несреће у којој је изгубила лијеву ногу.

7. септембра 2013. аутобус који је превозио кошаркашице мађарског Ђера на припремну утакмицу слетио је са цесте, избјегавајући директан судар са аутомобилом који је прелази у његову траку. Тим менаџер Петер Таподи преминуо је на лицу места, док је тренер Фузи Акос преминуо у болници. Двадесетједногодишњој Наташи Ковачевић ампутирана је лијева нога до кољена.

Каријера младе наде (рођ. 1994.) кошаркашке репрезентације Србије била је заустављена, тек што је потписала први инострани уговор. Од почетка је била свјесна свега, и од тренутка несреће је прихватила да нема ноге.

– Од само гледам како да сваки следећи корак направим најбоље што могу – каже Наташа.

До тада је важила за трапаву дјевојку, којој није страно да се оклизне на терену. Када напољу падне снијег, обавезно. Од како носи протезу то јој се не дешава. Више обраћа пажњу на ходање.

Позитивна енергија била је присутна од почетка, и видјело се да Наташа неће бити оних који клону духом и почну да се самосажаљевају. Рехабилитација је прошла добро, привикавање на протезу ишло је боље него што се очекивало. Наташа је бјежала из болнице да мало убацује лопту у кош. Љекари су се зачудили како је брзо сјела за волан, или када им је рекла да се пењала на сто.

У 2014. у сарадњи са КК Црвена Звезда основана је фондација “Наташа Ковачевић” чији задатак је да помаже кошаркаше које задеси несрећа. ФИБА ју је прогласила почасним амбасадором европског огранка ове организације за младе. Ипак, сматрала је да је прерано за функције. Вратила се на терен. КСС јој је дао дозволу, а уз ФИБА Европе, француски савез и његов предсједник Жан Пјер Сиута, учествовали у набавци специјалне протезе.

Једанаестог новембра 2015. вратила се на паркет. У шестом минуту утакмице између њене Звезде и нишког Студента праћена овацијама ушла је у игру. У шеснаестом минуту постигла је прве поене са линије слободних бацања, а за 16 минута игре постигла је пет.

Од саме несреће Наташа је имала подршку са свих страна. Али без снаге сопствене воље не би учинила нешто што се мјери са подвигом. Захваљујући пажњи медија који су извјештавали о сваком њеном кораку постала је инспирација за многе, показавши да снажан дух савладава све препреке.  

А Наташа је рођени побједник. 



0 КОМЕНТАРА

  1. Једна позитивна и невероватна спортска и животна прича.

    Ваља додати да је Наташа важила за великоиг талента, у млађим узрастима је показивала велики потенцијал, у свом годишту и највећи, можда уз Соњу Петровић и највећи потенцијал у српској кошарци у задњој деценији.
    И ето те 1993-е смо малтене изгубили обе ове сјајне кошаркашице. Наташа је страдала у несрећи, Соња беше скрхана повредама и толико ровита да је у 24-ој дошла у ситуацију да заврши причу у највољенијем дресу, дресу „Орлова“. Једноставно у дилеми да ли да остане инвалид, или да смањи напоре, интезитет такмичења и ограничи се само на клубске обавезе, избора и није било.
    Али није тако завршило, превелика баше жеља, превелика приврженост Србији, и Соња се, након 2,5 године, вратила пред задње ЕП, иако је знала да много ризикује, да њено тело тешко може издржати напоре које захтева игра за репрезентацију, вратила се да помогне својој Србији. И знамо како је завршило, Српкиње су се попеле на кров Европе
    Наравно, у колективном спорту, успех је увек успех колектива, али јасно је као дан да је Соња дала највећи допринос.
    Али ту је некако у тој причи била још једна девојка, Наташа. Наташа је имала несрећу. И није се предала, наставила је своју борбу. И сви су били уз њу, и кошаркашки радници, и КСС, и спортска јавност у Србији, уз њу су биле и наше кошаркашице, увек су је помињале. Али и Наташа је била уз наше кошаркашице, стално, у добру и злу, и њена животна прича је била и додатна инспирација нашим кошаркашицама да уложе и онај додатни напор, и да ураде велике ствари.
    И на крају године најлепши крај, Наташа је заиграла. И једна коначна победа добра над рђавим, победа племенитости, ентузијазма, посвећености спорту над свим оним рђавим појавама, похлепом, сплеткарењем, бескрупулозношћу, које све више прате спорт задњих година.

    Наташина прича треба да буде инспирацијама младима, и не само младима, да се и у овом поганом времену, окренемо оним правим вредностима. Било би добро и да медији више пишу о оваквим причама, а има их, а мање о политичарима, о свету политике и друггуим данас „актуелним темама“ где су доминантни поквареност, превртљивост, похлепа, пакост, подлост, и све оно супротно од ове приче. Али то је већ друга тема.

    Хвала и овом порталу што је пиосветио пажњу овој изузетној девојци, и овој спортској и животној причи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *